Винко Пандуревић: Продужени злочин – Поновно убијање жртве и ослобађање злочинца (Случај Насер Орић)

Поделите:

Суд Босне и Херцеговине – (оделење за ратне злочине) 9.10.2017. године изрекао је првостепену ослобађајућу пресуду Насеру Орићу и Сабахудиму Мухићу, који су били оптужени за кривично дело ратни злочин против ратних заробљеника. Наиме, они су били оптужени да су лично погубили три заробљеника српске националности. То је и мера „смелости и одлучности“ Тужилаштва БиХ да срочи оптужницу, која је послужила за редуковање мноштва најстрашнијих злочина над српским цивилима и војницима у Средњем Подрињу током рата у БиХ, који су по свом карактеру и обиму били међу најстрашнијим злочинима током рата на просторима некадашње СФРЈ.

Сваком просечно информисаном грађанину БиХ и Републике Српске (РС) су познате истинске размере и карактеристе злочина који су у средњем Подрињу почињени над Србима од стране снага тзв. АБиХ из Сребренице и околине. Стога посебно боде очи сва неразумност, неспремност, неспособност и опортунизам које је у свом раду показало Тужилаштво за ратне злочине БиХ, када је реч о процесуирању починилаца злочина над Србима.

Након изрицања ослобађајуће пресуде чули смо мноштво изјава породица жртава, политичара из РС и Србије, које се могу свести у неколико речи, као што су: срамотна пресуда, српске жртве без задовољења правде, Србин може бити убијен а да за то нико не одговара, српски животи су најјефтинији, српске жртве као да су пожељне и оправдане, због убиства Србина нико неће одговарати и сл. После оваквих пресуда можемо очекивати још чешћа скандирања на спортским и сличним манифестацијама, окупљањима и слављима поводом „ратних успеха“ српских ратних противника, „УБИЈ, УБИЈ СРБИНА“.

Насера Орића је првотно оптужио Хашки Трибунал (ХТ) за злочине који се карактеришу као кршење закона и обичаја ратовања. Тужилаштво је врло ревносно најављивало да ће доказати да је Н. Орић „као господар рата“, „опијен жељом за влашћу“ „убијајао и окрутно злостављао српске заробљенике, планирао и спроводио пустошење српских насеља у Средњем Подрињу, спаливши, према наводима Тужилаштва ХТ око 50 српских села у општинама Сребреница, Братунац и Власеница“. ХТ је изабрао из „злочиначког колорита“ тек неколико сегмената ратних злочина које је починио Н. Орић и његове потчињене јединице, занемаривши мноштво других и много страшнијих злочина. С друге стране, у команди Дринског копруса ВРС налазила се прегледна карта са уцртаних 140 спаљених српских села и заселака у средњем Подрињу које су починиле снаге 28. дивизије из Сребренице. Карта је уврштена у доказе пред ХТ у поступцима против неких оптужених Срба.

У доказном поступку Тужилаштво ХТ се трудило да само себи отежа доказивање тачака оптужнице, одустајало је од многих сведока, а посебно од крунских, одустајало од појединих навода из општужнице и сл. Расправно веће је Н. Орића осудило на 2 године затвора због тога што „није спречио убиство и окрутан третман групе заробљених босанских Срба који су држани у станици полиције у Сребреници“. Жалбено веће је поништило пресуду првостепеног већа и ослободило Н. Орића, уз констатацију „да су над Србима у сребреничкој општини почињени без сумње тешки злочини“, али да Н. Орић није одговоран за то. Дакле, злочина је било, и то врло тешких, закључује суд, али „тужилаштво није оптужило праву особу.“

Тужилаштво за ратне злочине БиХ је након дугог оклевања преузело предмет против Н. Орића од окружног суда из Бијељине, и смогло снаге да га оптужи за убиство три заробљеника српске националности. С обзиром да је то тужилаштво продужена рука тужилаштва ХТ, које се није потресло ослобађајућом пресудом против Н. Орића, доприневши у великој мери да она буде таква, инструирало је тужилаштво у Сарајеву да ни оно не сме остварити веће домете у постизању правде за српске жртве, иако постоје многи докази и чињенице које упућују да су Н. Орић и његови сарадници могли бити оптужени за злочине против човечности, који су усмерени против цивила (убиство, истребљење, поробљавање, депортација, мучење, силовање, прогон на расној основи и др.). Међутим, такве врсте тешких оптужби, резервисане су само за Србе.

Ослобађајућа једна па друга пресуда за Н. Орића показују дубину кризе, неморалности, политичке условљености и непрофесионалности правосудних институција оличених прво у ХТ, а затим и у Суду БиХ. ХТ, а сада и Суд БиХ, удружили су се заједно са својим менторима у заједнички злочиначки подухват, да се кроз судске пресуде одреди карактер рата у БиХ, његови узроци и последице, по матрици: џелати (Срби) и жртве (Бошњаци – муслимани). Тужилаштва имају задату политику гоњења починилаца ратних злочина: доказе прикупљају и износе у зависности од националности оптужених; чињенице се обично тумаче на штету оптужених Срба, а у корист оптужених Бошњака, и не утврђују се објективно; исти почињени злочини у зависности од етничке припадности починиоца се различито правно квалификују итд.

Описани начини рада ХТ и Суда БиХ продубљују јаз унутар босанско-херцеговачког друштва, шире поделе, повећавају етничку дистанцу и доприносе све већој међунационалној конфронтацији. Ратне ране се оживљавају, борбени ровови се продубљују и угрожава се стабилност институција БиХ. БиХ се заиста показује као немогућа држава. Српски органи власти, српски политичари, посебно у РС, неће моћи још дуго пристајати на овакав начин рада Суда БиХ, и мораће на крају да повуку радикалне потезе када је реч о даљем опстанку Суда и Тужилаштва БиХ. Чак и они „кооперативни Срби“ који су постали ближи сарајевској чаршији него Бања Луци, схватили су сву погубност описаног начина рада Суда БиХ. Неки од њих су јасно осудили ослобађајућу пресуду Н. Орићу, схвативши је као ругање српским жртвама, а неки су се вајкали изговарајући фразе типа „правда је спора, али је достижна, само се треба стрпети“. Пракса рада ХТ и Суда БиХ је показала и доказала да правда за српске жртве не постоји, а оно што не постоји неће никада ни стићи.

Биће тешко, али се српски политичари и српски народ морају борити да се промени судски, а не на бази историјских чињеница и историјске науке, створена негативна слика о српском народу током рата у БиХ, која се огледа у следећем: 1) српске политичке институције у БиХ формиране пред рат као последица мајоризације и угрожавања права Срба оцењене су као инстутиције чији је циљ био почињење злочина над Бошњацима и Хрватима у БиХ; 2) ВРС је наводно формирана и била средство за етничко чишћење; 3) свако дејство ВРС је наводно било планско и осмишљено ради почињења злочина; 4) борбено дејство по линијама одбране тзв. АБиХ у Сарајеву сматрало се терорисањем цивила; 5) међу бошњачким жртвама није било „колатералних жртава“ јер су наводно све биле планске и осмишљене од стране војног и државног руководства РС, 6) ВРС је наводно прогонила цивиле друге националности, док су српски цивили вршили добровољно повлачење и самопрогон; 7) Срби су наводно деловали искључиво као чланови УЗП (удруженог злочиначког подухвата); 8) свака помоћ РС из Србије сматрана је агресијом на БиХ и великосрпским хегемонизмом итд.

Суд БиХ мора мењати свој карактер и начин рада. То је, међутим, изгледа једино могуће кроз његово укидање. Срби морају истрајати на доследном истраживању властитог страдања, поштујући туђе жртве, и процесуирати починиоце злочина над Србима пред својим судовима, знајући да злочин и казна нису поравнање. Злочин се не искупљује казном, потребно је осећање кривице код починиоца злочина. Бошњаци то тешко могу да схвате, али ће морати.

 

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС

Поделите:
2 replies
  1. Manfred Augenthaler,bivsi odbrambeni igrac Bajerna,sada skromno u odbrani Srbije,posto Srba vise nema.
    Manfred Augenthaler,bivsi odbrambeni igrac Bajerna,sada skromno u odbrani Srbije,posto Srba vise nema. says:

    Pa sustina poraza Srbije je da se porazi,ali i ponizi,i da okupacija i porazavanje Srbije,jos traje.
    Taj poraz nije nesto sto je proslo,Srbiju porazavaju i time,sto je Oric Slobodan.
    Srbija se ponizava sto su svi zlocinci ne samo slobodni,vec i na funkcijama,vecina,cak,uz pomoc svojih zrtava,kao sto je slucaj tzv „srpske liste“ i Haradinaja…
    Zato traje Oluja,drugim sredstvima,zato nista sto steti Srbiji nije zaustavljjeno.
    Problem je drzavne poliitike,sta i hocemo,kuda idemo?
    Oslobadjanje zlikovaca i ubica Srba je samo posledica Beogradske politike,koja je na to pristala i nista vise.
    Zasto je pristala,e pa izvolite ,istrazite.
    O kavoj EU pricamo,a nemamo medije,slobodu,nemamo nista.
    U EU ima slobode.
    Svagde se vlast plasi medija,jedino je u Srbiji obrnuto.
    O kakvoj EU pricate,a zivimo kao u arapskim emiratima,gde se odlucuje da li da zene voze kola ili ne.
    I kada sam video Milosevica sa ustaskim generalom Neletilicem Tutom i Oricem na slici,u Hagu,kako slave njegov rodjendan,samo sam shvatio da je lako naci argumente za ovo gore sto sam rekao.
    To,da je Beograd kriv za sve to i sto se niko ne kaznjava,i sto Srbija samo kleci i sto nas pljackaju i sto nas unistavaju.
    Beograd kaze na tu presudu,“da ih ne psujemo“?
    NI TO!

    Одговори
  2. Cvrcak
    Cvrcak says:

    Ovo je dobar clanak kome tezinu daje i potpis autora generala Dr Pandurevica u penziji;

    Clanak bi imao jos vecu tezinu kad bi se autor osvrnuo na SUDJENJE U BEOGRADU grupi koja je streljala vise od 1000 zarobljenih muslimana u hangaru u Kravici – Srebrenica.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *