Како је Америка признала Србију: Дипломатија сувих шљива

Поделите:

Занимање велике прекоморске силе за малу кнежевину на Балкану трајало је деценијама, пропраћено питалицама типа како ће њихови бродови моћи да уплове у овдашње луке… Све се свело на умешност важних трговаца.

Само две недеље пошто је 22. фебруара 1882. године кнез Милан Обреновић прогласио „Књажевину Србију за краљевину а себе за наследног краља под именом Милан Први”, на четвртој страни „Њујорк тајмса” појавио се, како је писао др Милан Булајић, чланак који је, не без злобе и ироније, обавештавао о овом догађају и изражавао наду да ће новопеченом краљу та одлука, ако ништа друго, донети бар већу плату.

Састанак у Такову, Паја Јовановић, уље на платну, 1898.

Данашњем читаоцу такав тон се не би учинио ни неочекиван ни необичан, али ондашњем јесте. Јер, тада су дували неки други ветрови. У то време су се Сједињене Америчке Државе својски трудиле да успоставе што боље везе с малом подунавском кнежевином, како су нас звали, која им се чинила најзанимљивија у региону, чак толико да су на везе с њом гледале као на чисту нужност. Захваљујући томе, догодило се нешто што је преседан у повести дипломатије: пре него што су САД уопште успоставиле везе са Србијом, наш дипломата Константин Магазиновић постао је амерички отправник послова на румунском двору.

Али, да кренемо од почетка…

Недремано око из даљине

Почетак је био 1830. године, кад је Србија успела да се избори за аутономију у саставу Турског царства. Наставак је уследио кад су турске трупе 1867. године повучене с њеног тла. А тада је, већ годину дана, био на снази уговор о сарадњи Србије и Црне Горе који није био баш сасвим по укусу кнеза Николе. Мада га је потписао, владар Црне Горе сматрао га је прилично неодређеним и не баш нарочито обећавајућим, па је због њега изразио спремност да се, ако треба, „одрече” престола у корист кнеза Михаила.

Грб Кнежевине Србије

О потреби сарадње те исте, 1866, године умовао је и Јурај Штросмајер, вођа хрватске Народне странке. Он, додуше, није имао самосталну државу иза себе, али је био заговорник идеје о стварању заједнице Јужних Словена, потпуно независне од Турске и Аустрије.

Сличним размишљањем биле су заокупљене и присталице бугарског револуционарног комитета, залажући се за стварање новог царства на Балкану које би се звало Србо-Бугарска или Бугаро-Србија. И они су на челу те нове државе видели кнеза Михаила.

Предлози су стизали и с југа, из Грчке, што се, као што знамо, никад није остварило. Интереси тада најмоћнијих европских сила, посебно Аустрије, Русије и Турске, нису били у складу с тим тежњама.

Што се тиче Сједињених Америчких Држава, оне су се тек издалека бавиле Европом. У то време бавиле су се сопственим мукама – опорављале су се од последица грађанског рата и радиле на развијању индустрије. Јер, уз процват на том пољу, расла је потреба за новим тржиштима. Једно од њих отворило се на простору европског дела Турског царства које се распадало. Подручје на које су Американци бацили око, а које је успело да се избори за аутономију, била је кнежевина Румунија. Захваљујући свом геостратешком положају, учинила им се занимљива, па су пожурили да у њен главни град пошаљу свог изасланика. Био је то Луис Цапкаи.

Краљ Милан Обреновић

Чим се сместио, а затим осврнуо око себе, Цапкаи је својим претпостављенима послао писмо у коме им је указао на Србију и њеног кнеза. Неке европске земље су, писао је, своје конзуларне агенте већ послале у Београд. Како су биле у питању силе као што су Русија, Француска, Аустрија, Енглеска, Италија и Пруска, приљежни дипломата предлагао је Стејт департменту да и он поступи слично.

Jован Ристић

Само неколико дана пошто је примио ово писмо, амерички државни секретар Вилијам Сјуард послао је 12. јуна 1867. године одговор у Букурешт. Он је сматрао да је Цапкаијев предлог мудар и зато му је препоручио да одмах почне да тражи одговарајућу личност за тај положај. У жељи да задатак обави што пре и што боље, Цапкаи се обратио за помоћ Константину Магазиновићу, српском конзуларном представнику у Букурешту, који је потом затражио упутства од свог шефа Илије Гарашанина, тадашњег министра иностраних дела.

Гарашанин није имао ништа против успостављања веза с једном тако далеком прекоморском земљом, напротив. Само му се није допадало да будући конзуларни агент буде под окриљем Букурешта. Зато је Луис Цапкаи обавештен да у Београду не постоји личност спремна да посао агента бесплатно обавља и да би било најбоље да он сам преузме ту дужност.

Лоша вест, добра прилика

Пре него што је амерички конзул стигао да о томе честито промисли, српски кнез Михаило Обреновић убијен је (по новом календару) 10. јуна 1868. године. Ова лоша вест била је за америчког конзула добра прилика да покаже озбиљност намере своје земље, па је пожурио да посети Магазиновића и изрази му саучешће, уз напомену да САД имају велико разумевање за српски губитак и несрећу. Па и саме САД су, три године раније, на сличан начин изгубиле председника.

Константин Магазиновић

Овом посетом наклоност САД је потврђена, а пријатељство утврђено, како се показало неколико месеци касније кад је Луис Цапкаи затражио да га преместе у Будимпешту. Стејт департмент није имао ништа против тог премештаја, под условом да се нађе неко ко ће заступати америчке интересе на румунском двору. Цапкаију је предложено да покуша са швајцарским конзулом, а ако Швајцарска нема свог представника у Румунији, нека сам нађе неког. Желећи да што пре пређе у Будимпешту, предузимљивом Цапкаију пало је на памет да руковођење америчким пословима понуди Константину Магазиновићу!

Ову част Магазиновић је радо прихватио. Није то била мала ствар ни за њега лично ни за Србију. Али, кад се 1869. године вратио у земљу, никог није овластио да преузме послове америчког конзулата. Тиме је пријатељски расположене Американце довео пред свршен чин, па им није преостало друго до да конзулат затворе а архиву пребаце својим представницима у Цариграду. То је и учињено, али када је један службеник америчког конзулата у овом граду затражио од секретара српског представника на Порти да му преда папире, овај је то одбио. Не долази у обзир, рекао је, док му његов претпостављени то не нареди.

Признање Србије од Стране САД

На то је између Вашингтона и Београда уследила жива преписка. Окончана је давањем траженог наређења, али је Американце наљутила и одустали су од даљих покушаја успостављаља дипломатских односа. Изгледа, ипак, да нису били баш толико љути да би са Србијом прекинули сваку везу. Она је, обазриво, наставила да се одржава преко Букурешта.

Америчко занимање за Балкан и Србију оживело је почетком седамдесетих година 19. века захваљујући Еугену Скајлеру, посланику САД у Петрограду. Он је 1871. године изввстио Стејт департмент да  је црногорски кнез Никола дошао у посету руском цару који га је примио као независног владара. На исти начин поступљено је и у неким другим европским земљама.

Што се Србије тиче, она се у то време спремала за рат с Турском. Уочи објаве сукоба Скајлер је провео неколико дана у Београду из кога је писао да му је врло тешко да „контролише своја осећања при помисли на уништавање ове земље и бомбардовање овог дивног града (Београд)”. Писао је и да је кнез Милан Обреновић оставио на њега изванредан утисак. По Скајлеровом опису, кнез је био двадесетдвогодишњи младић „згодан и добро грађен, изузетно интелигентан и добро обавештен” и чинио му се као неко ко више зна о томе шта се дешава у Америци него многи Американци у Паризу.

Захваљујући својим приљежним дипломатама, САД су биле добро обавештене и о ратним успесима и неуспесима Србије и Црне Горе, последицама Санстефанског мира и Берлинског конгреса. Њих је посебно пратио Џон Касон, амерички изасланик у Бечу. Управо је он указао на нужност успостаљања конзуларних односа са Србијом, Црном Гором и Румунијом и предложио да се отворе конзулати у Београду, Бару и Букурешту. Томе у прилог ишло је проглашење Србије за независну земљу.

Риста није био туриста

Док је Џон Касон писао писмо за писмом, нови државни секретар Вилијем Евардс је оклевао. У страху да САД не изгубе корак у општој трци за ширењем интересних сфера, Џон Касон је одлучио да сместа нешто предузме те је резервисао карту за први брод у правцу Новог света. Резултат тог путовања било је успостављање конзуларних односа између Србије и Сједињених Америчких Држава. На то је „по милости Божјој и вољи народној књаз Милан одлучио да у Њујорку, у Америци, установи почасни конзулат”.

Карта Србије 1878. године

Истог дана, 1. јуна 1879. године, кнез је донео и указ о постављењу Герхарда Јансена, „становника њујоршког”, за почасног српског конзула. Јансен је изабран на предлог угледног београдског трговца Ристе Параноса који је, захваљујући посредовању свог деловође, „американисте” Марфија Панајота, већ увелико трговао с њим. Риста је извозио, а Јансен увозио, оне, код нас тако често с тугом и поносом помињане, суве шљиве. Према својевременом истраживању Љубе Поповића из Архива Србије, Герхард Јансен био је „шеф њујоршке куће ‘Јансен енд комп.’ с којом је овдашња трговачка кућа Р. Параноса одавно у свези стајала. Господин Герхард је као човек, по важности своје куће и по својим симпатијама за Србију, заслуживао да буде почаствован титулом нашег конзула коју би дужност он, разуме се, бесплатно вршио”.

Џон Касон

По сазнањима уваженог и добро обавештеног Параноса, његов пословни партнер био је рођен „у Хановеранској (Ђерманија) гди је свршио своје науке, после тога био је деловођа једне велике трговачке куће у Хамбургу, и бавио се поред свог места, када је у трговини злу зашло, са журналистиком, као сарадник водећих листова. До уједињења Ђерманске државе са Пруском био је г. Герхард Јансен конзул Олденбурга, а од када је у Америци, биће преко 27 година, разуме се да је сада американски поданик, даклем Американац. Имајући ујака у Америци, г. др Шмита, пруског тајног саветника и ђенералног конзула у Њу Јорку, оде у ово место где је наставио под фирмом ‘Shmidt & Comp’, која и данас постоји”.

Ништа без интимности

Кад се крајем августа 1879. године Џон Касон вратио у Беч, у Европи се већ увелико знало за признање које му је „више него једном приликом одато” због уласка у „интимне односе са Румунијом и Србијом”, бележи у свом раду „Успостављање дипломатских односа између Кнежевине Србије и Сједињених Америчких Држава” др Милан Булајић.

Вилијам Сјуард

Захваљујући поверењу које је уживао, Касон је добио задатак да поново отпутује у Београд и Букурешт и тамо поради на успостављању не само дипломатских већ и трговачких веза. Подразумевало се да треба да се избори да САД добију статус „највећма повлашћене државе”. Тадашњи министар иностраних дела Јован Ристић био је спреман да то подржи, али кад су у питању били дипломатски односи показао се као тврд орах. Наиме, по Касоновом предлогу, амерички конзул задужен за Србију требало је да има право да присуствује раду судова. Осим овога, тражио је и да се на конзулату вије америчка застава, као и да америчким поданицима буду зајемчене верске слободе. Ти захтеви су, по Ристићу, били сасвим неприхватљиви.

Тако је опет дошло до застоја. Спор је разрешио министар финансија Владимир Јовановић, лативши се прављења новог предлога који би више био по мери Србије. Кад је окончао тај посао, Џон Касон морао је поново да се запути у Београд. С обзиром на важност задатка који је имао, уприличено је да га прими кнез Милан. Кнез је и на њега, као и на Скајлера, оставио леп утисак. У писму Стејт департменту описао га је као „младог човека од знања, лепог и интелигентног лица, уверљиве политичке мудрости”. А српски народ описао је, пун одушевљења, као народ природне менталне снаге и забележио да се за Србе може рећи да су „можда исувише паметни и да ће им непосредни контакти са западном цивилизацијом бити од велике користи…”

Крајем децембра 1880. године Филип Христић, српски посланик у Бечу, обавестио је Џона Касона да би Србија радо поздравила америчке представнике у Београду. Касон је одговорио да САД то једва чекају.

Крени-стани, хоћу-нећу

У српско-америчко дипломатско хоћу-нећу потом се поново умешао Еуген Скајлер, али сада с тврдњом да из Србије нема шта да се увози сем сувих шљива. Веза с њом, тврдио је, и није баш толико пожељна будући да су изгледи да амерички бродови стигну до Србије врло мали, тако рећи никакви.

Еуген Скајлер

Колико је промена његовог мишљења утицала на владу САД тешко је рећи. Истина је да су се преговори отегли до 28. јуна 1881. године, када је Министарски савет Кнежевине Србије коначно рекао судбоносно „да”. У предложеним споразумима предвиђало се да се и једној и другој земљи јемчи слобода трговине, пловидбе и насељавања у области друге земље.

Привођење овог дипломатског посла крају још једном је довело Еугена Скајлера у Београд. Сусрет са кнезом Миланом завршио је уверен да кнез добро зна шта ради. Да ли би то исто мислио и да је неким чудом знао за тајни договор који је тог дана кнез Милан потписао са Аустроугарском (без знања своје владе) и дао јој положај најповлашћеније нације (исти онај који су очекивали Американци), није тешко погодити.

До коначног успостављања српско-америчких односа дошло је на заседању Народне скупштине на којој су прочитани предлози међудржавних уговора. Председник Министарског савета Милан Пироћанац упињао се из петних жила да укаже на све њихове повољности, тврдећи како ниједна друга влада не би могла да смисли нешто боље у корист Србије.

Подржао га је посланик Аврам Озеровић дајући осталим народним представницима до знања да ће земља сада имати сигурно тржиште за своје суве шљиве и да се отварају могућности за извоз вина и коже. Међутим, неки посланици мислили су другачије. Тако је Марко Богдановић скренуо уваженим министрима пажњу да пред очима не смеју да имају само интересе појединих сталежа, већ целог народа. У томе га је подржао Никола Пашић, захтевајући да му се потанко објасни шта то из Србије иде, а из Америке долази. Ни Милан Ђурић није био очаран предложеним уговорима, истичући да за Србију није добро да странци у њој имају некретнине и да улажу капитал који ће је потчинити.

На крају заседања превагнуло је мишљење да уговоре треба потписати, о чему је Милан Пироћанац известио америчког државног секретара. Коначно, 7. јула 1882. године амерички председник Честер Артур потписао је оба уговора (Трговинску и Консуларну конвенцију) и за првог опуномоћеника у Србији именовао Еугена Скајлера који је те послове обављао из Атине.

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *