Злочини над Србима без казни: Злотвори и даље на слободи

Поделите:

Сви судови су утврдили да су почињени масовни ратни злочини над Србима у Хрватској, БиХ, као и на Косову и Метохији, али ниједан од српских злотвора није осуђен.

Међународни суд у Хагу за ратне злочине почињене на територији бивше СФРЈ је констатовао у свим пресудама гдје је суђено хрватским, албанским и муслиманским господарима рата да су злочини постојали, али је доносио ослобађајуће пресуде уз образложење да нема доказа да су оптужени одговорни за те злочине.

Некадашњи српски тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић каже за “Блиц” да такве пресуде изазива озбиљну сумњу да су аршини Хашког суда били једнаки за све стране у сукобу.

Доајен српске адвокатуре Бранислав Тапушковић, који је био укључен у више хашких предмета, тврди да тај суд није имао једнаке аршине за све сукобљене стране у бившој Југославији.

Основни проблем који се провлачио кроз више предмета предХашким судом био је да су сви Хрвати, Бошњаци и Албанци наводно водили одбрамбене ратове, сви сем Срба.

С друге стране у предметима су Срби једини означавани као као агресори. Та тврдња је врло проблематична и тешко одржива с обзиром на моја искуства у Хашком трибуналу. Замислимо чак и је тако да су Срби једини агресор, па ни тада није дозвољено убијање цивила деце, жена старца… Када погледамо биланс, Срби су једини који су и данас прогнани са својих огњишта. Око 250.000 Срба избјегло је из Хрватске и отприлике исто толико са Косова. Само из Сарајева у мају 1992. избјегло је укупно 100.000 људи“, наводи адвокат Тапушковић.

Он каже да су из те основне премисе да је српска страна била једини агресор произлазиле ослобађајуће пресуде за командну одговорност других страна у сукобу.

Некадашњи тужилац Вукчевић освнуо се на доказе у најупадљивијим случајевима.

У случају Рамуша Харадинаја било је кључно да је убијено више свједока, а скоро сви били застрашивани и под притиском. Када је ријеч о правоснажном ослобађању Анте Готовине, та пресуда је донијета тијесном већином 3:2. За Готовину је битно било што нијесу били пронађени ни “топнички дневници” о дејству артиљерије у вријеме “Олује”. У случају Насера Орића сада је за првостепену ослобађајућу пресуду у Сарајеву кључно било што је јединица МУП-а Србија направила пропуст и дозволила телефонски разговор за заштићеним свједоком који је после одустао“, каже Вукчевић.

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *