Борислав Боровић: Регулисати банкарско-финансијски систем-Посебни рачуни платног промета

Поделите:

У САД је 1933. године донет тзв Глас-Стигалов закон који је прописивао одвојеност комерцијалних банака и банака које се баве инвестицијама. Kонкретно, било је раздвојено редовно банкарско пословање (платни промет и штедња грађана) од ризичног пословања у инвестиције. То је значило и постојање посебних рачуна за ова пословања. Укидање овог закона, те 1999-те, је почетак финансијске дерегулације и напуштање принципа сигурног, конзервативног банкарства. То је практично значило да су банке, фондови и друге финансијске институције могле да на финансијском тржишту вештачки мултипликују капитал “приказујући” исти новац по неколико пута, “кладећи” се на све ризичније инвестиције које доносе све већу добит. И то новцем који није њихов, већ њихових депонената а најчешће новцем који постоји само у њиховим компјутерима. Ову праксу из САД су преузеле и многе друге земље а данас је на снази и у пословању банака код нас (посебно укидањем СДK). НБС мора да покаже минимум интегритета у односу на међународне финансијске институције и уђе у реформу банкарског система Србије. Разлога је на претек, од успостављање реда у банкарском пословању до елиминисања ризика за депозите привреде и грађана. Зато се ваљда и зове Народна банка. То би морала и због саме државе, која не би имала потребе да спасава депозите у пропалим банкама као што то ради данас. Зар није довољна опомена пословање и крах Агробанке, Универзал или Развојне банке Војводине…где је леђа потурила управо држава (а заправо сви порески обвезници). Зато НБС у ту сврху МОРА да пропише нове принципе и поделу рачуна банака (по угледу на Глас-Стигалов закон) на трансакцијске (платни промет) и инвестиционе рачуне. Ово је само ствар одговорности за сигурност новца привреде и грађана, јер нема формалних препрека у остварењу ових мера или су оне лако и брзо решиве. Више се ради о временским лимитима за њихову техничку имплементацију. Трансакцијски рачун би служио само за плате, пензије, текуће пословање компанија и сличне облике зарада коју остварују грађани на неком послу. Новац би био потпуности заштићен и не би се могао користити за било какве инвестиције нити за пласирање кредита. НБС би лако могла да контролише ове рачуне и не би био никакав ризик да гарантује за њихову неповредивост . Држање штедних депозита на овим рачунима можда не би било баш стимулативно због ниже камате, али искуства из 2008-ме говоре да принцип сигурности улога је итекако добио на значају у односу на висину камата. Инвестициони рачун би пак служио, да физичка или правна лица стављају своја средства на њега, уз дозволу банци да с њима обавља послове инвестирања и евентуално им осигура додатни приход. Дакле, уз свесну спознају и о могућем губитку тих средстава услед лоше пословне одлуке банке или других непредвидивих разлога. Улагач би имао право у неком тренутку и да повуче новац и пребаци га на свој трансакцијски рачун (и обрнуто) , али уз стриктна правила како би се заштитило и пословање самих банака. Зашто је ово потребно и шта је главна опасност по депоненте банака устројених на овим принципима после те 1999-те? Ради се о основној потреби заштите фирми и грађана и њихових зарађених плата, пензија, уштеђевина или остварене добити. Банке би морале бити сигурно место где би се без ризика могао држати новац уз разумну накнаду банке због властитих трошкова, плата и пристојне зараде. Дакле банка, као синоним за сигурно место за чување новца којим би могли плаћате своје пословне обавезе, исплаћивати зараде или пензије… Тај новац се никако не би смео користити за ризично коцкање и финансијске шпекулације као што се данас користи. Наравно да би се банке, инвестициони, хеџ фондови или брокери могли и даље бавити адреналинским играма на берзама. Али само са средствима оних, који им свесно и уз изричит пристанак дају свој новац уз преузети ризик таквог пословања. Мотив је свакако да се тако може добро зарадити и изгубити наравно, али је то онда ствар избора. Многи међутим не жели да се њиховим платама, пензијама или уштеђевинама коцка и мешетари. Посебно што су те “инвестиције” упаковане у такве финансијске лавиринте да се тешко може тачно објаснити о чему се заправо ту уопште ради. Постоји и етички разлог јер људи не желе да се њиховим новцем финансира каснија отимачина земље или станова онима који застану са отплатом кредита. Светска финансијска криза је добрим делом наступила и због оваквих шпекулација са хипотекарним кредитима преко „колатералних дужничких обвезница“, колоплетом гаранција првих за друге, па трећих за прве, све до првих за прве… до пуцања балона који је довео до краха светских финансија. Али то је већ добро познато , мада могућност поновне спирале оваквих шпекулација није законски у потпуности елиминисана у многим земљама, па ни у Србији. Зато је обавеза НБС да бар у овом сегменту заштити капитал привреде и грађана који они држе у банкама.

 

Борисав Боровић

ВИДОВДАН

Поделите:
1 reply

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *