Борислав Боровић: Изборни закон

Поделите:

Више изборних јединица, већински или комбиновани персонализовани систем, новчани лимити за изборне кампање

У Србији је у примени чист пропорционални изборни систем а наш Устав  гарантује неприкосновено власништва мандата изабраног посланика/одборника. Међутим, сведоци смо да овакав модел ствара озбиљне девијације које доводе до тога да Србија постаје полигон најприземније трговине мандатима, која прети да потпуно обесмисли сам изборни процес и изражену вољу бирача. То је посебно изражено на локалном нивоу по општинама и градовима Србије. Модалитети су различити, „трговци“ крајње креативни, али је заједничко инсталирање „закона“ дивље пијаце погубне за једну државу. Тренутно се, у принципу, не гласа за конкретног народног посланика или локалног одборника, већ за политичку партију,која онда без знања гласача поставља неког свог представника за кога они обично нису ни чули. Али чак и такви безимени кандидати, после избора на пропорционалној листи због власништва свог мандата, постају предмет озбиљне трговине и корупције. То је јавна тајна, а само ако желимо да будемо лицемерно и неправедно друштво, ову чињеницу можемо покушавати негирати, али никако оповргнути. Због свега, за Србију је лековито да промени изборни систем а један од модела је већински изборни систем и то са бројем изборних јединица колико се жели имати посланика. Да би се обезбедила равномерна територијална заступљеност, оптимално је да то буде 200 посланика да би свака општина имала представника у Скупштини (данас преко 100 општина нема свог посланика). Гласало би се за тачно познато име на листи оних „из комшилука“, а бирачи би се опредељивали по квалитету тачно понуђеног кандидата. Посланици би били значајно независнији (мада и тада може стајати иза њега  партија/групе грађана, организација или асоцијација) и скупштина би добила контуре истинског законодавца, као једне од три стуба власти (са извршном и судском) и не би била обична крпа у рукама извршне власти. Ако се увођење чистог већинског модела (чак свеједно да ли је једнокружни или двокружни) могло оценити превише ригидним променом, компромис би био персонализовани пропорционални систем. И овде би било формирано 200 изборних јединица (у Србији има 198 општина) у којима се гласа за кандидате. Уз сваког кандидата стајала би политичке странке (група грађана) која га је предложила, а грађани би давали глас једном кандидату/странци из своје изборне јединице. Тако би партије добиле исти број мандата као у пропорцијалном систему, али у парламент би улазили кандидати који су имале најбоље резултате у својим изборним јединицама а не по редоследу који унапред одреди „централа“. Дакле, бирачи би тачно знали кандидате за које гласају и који их представаљају у парламенту.Увођењем више изборних јединица, регионалним странкама или угледним појединцима би био олакшан приступ изборним процесима, јер је у једној изборној јединици то готово немогућа мисија.  У принципу, демократија никада у потпуности није припадала народу, чак ни у њеним почецима у античкој Грчкој, па ни модерна демократска пракса данас то није. Или како духовито рече Џорџ Бернард Шо: „Демократија је процес који нам гарантује, да се нама неће владати боље него заслужујемо“. Али и при најправеднијем моделу избора народних представника остаје озбиљно недемократско извргавање смисла избора због начина финансирања изборних кампања. У „модерном свету“ изборна демократија је претворена практично у улагање у деонице, на које се онда очекује извлачења профита на основу уложеног капитала у кампање партија или појединаца. Систем је добио своје перверзне облике и накарадности у државама где корпорације имају право улагања новца у изборни процес и„филовање“ кандидате донацијама без икаквих ограничења, јер су по законским решењима изједначени са појединцима. У суштини, отворен је простор легализованог поткупљивања. Ово је чак и у Србији достигло своје фарсичне манифестације, јер смо и ми у потпуном кораку са „модерним светом“ што се тиче финансирања избора. Правичан изборни систем би ваљда морао осигурати једнаке услове и приступ бирачима свима онима који се кандидирају. Дакле, ако желимо да у фер изборној борби, уместо количине новца уложеног у „билборде, спотове, конвенције, балончиће и празни и агресивни маркетинг“ победе програми, људи, праве идеје или дате гаранције, треба драстично смањити новчане лимите за изборне кампање и контролисати ту активност много више него сада. Ову реформу је потребно повезати са измењеном улогом медија у изборним циклусима (посебно јавних сервиса), да би неутралисали потпуну зависност од новца рекламних индустрија и приватног капитала који инвестира у партије у кампањи. Поједностављено, да се створе услови да се бар у изборној кампањи не може платити пласиратњелажних вести или информација. Треба спровести и расправу о могућности  увођења контроле изабраних посланика , нешто попут институције „бичева“ у Великој Британији, као контроле понашања посланика и њихово држање за време гласања по неком закону. Наиме, то је притисак мњења на повлачење из парламента оних посланика који  озбиљно одступе од програма на основу којих су добили глас „базе“. Наравно, у новом измењеном  законском оквиру.

Борислав Боровић

ВИДОВДАН

Поделите:
4 replies
  1. Владимир
    Владимир says:

    Деведесетих целокупна опозиција се борила за пропорционални изборни систем са једном изборном јединицом. То је постигнуто после 5. октобра на предлог посланика СРС-а који су подржали посланици СПО-а. СПС је и тад био против. Већински изборни систем такође омогућује различите злоупотребе, а највећа је она која се односи на креирање изборних јединица које често нису ни територијално целовите већ испрекидане. И посланици изабрани по већинском систему могу да постану прелетачи. Лакше него они изабрани по пропорционалном систему. Такође отпада аргумент аутора текста да свака општина има свог посланика. Посланици нису амбасадори својих општина већ одлучују о питањима која се тичу целе земље и свих грађана. Изборни систем би требало мењати у смеру укидања цензуса и персонализовања. Најбољи изборни систем је онај за изборе савета месних заједница. Бира се одређени број (непарни) чланова савета именом и презименом а бивају изабрани они који добију највећи број гласова. А при том је једна МЗ једна изборна јединица.

    Одговори
    • Zoran
      Zoran says:

      Nije lakše preletati sa većinskim, isto je. Ali, bar onaj koji je pobedio na svoje ime i ima neko moralno pravo da menja strane…ako je recimo većina potpuno promenila stav od onog pre izbora. Jedinice jesu problem, ali se kroz javnu raspravu može doći do pravednog sistema. A, naravno da je važno bar korektna zastupljenost i manjih sredina, jer je praksa pokazala da beogradizacijama i raznim …izacijama, dolazi do zapostavljanja čitavih regija o kojima niko reč da pomene…

      Одговори
      • Владимир
        Владимир says:

        Свака општина има свога председника, скупштину и општинско веће. Они заступају општину, а не посланици у републичкој скупштини. И у самим општинама има проблема јер су многе месне заједнице, нарочито приградске, запостављеније од својих централа него целе регије на нивоу Србије. Самим општинама и регијама више вреди један земљак у Београду, небитно колико је дуго у Београду или која је генерација Београђана, на одлучујућем месту него човек који их заступа и живи у родном крају. Занима ме како би сте распоредили изборне јединице на Космету. Већински изборни систем би само употпунио дебакл опозције – сетите се избора 1990. године. Са испод 40% гласова СПС је имао скоро 80% посланичких места 194 од 250.
        Што се тиче бирања кандидата именом и презименом то је најбоље у изборном систему који се примењује у месним заједницама. Развојем интернета и електорнске управе тако ће бити могуће гласати и за 250 посланика за скупштину.

        Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *