Нушићево „Сумњиво лице“ни једна српска власт није хтела да прикаже, спасао је ЈЕДАН АЛБАНАЦ

Поделите:

Из трагедија које су претиле да задају последњи ударац нашем народу, Нушић је извлачао сада већ славне протагонисте многобројних неправди чија је мета био и он сам. Упркос недаћама које су га пратиле читавог живота, од њих стварао јунаке и дао их нама на поклон да им се од срца насмејемо, јер их свакодневно срећемо, а неке од њих и добро познајемо.

Нушић је своје комаде писао као човек који је на свом примеру осетио сву охолост корумпираних носиоца власти од најузвишенијих чланова династије па до ухлебљених намештеника посађених на само дно управљачке пирамиде.

У комаду „Сумњиво лице“ приказане су ванвременске специфичности државне администрације у Србији. За више од девет деценија колико се изводи на нашем говорном подручју, овај комад се бар једном нашао на репертоару сваког позоришта.

Ипак, мање је познато да је на своју премијеру „Сумњиво лице“ чекало скоро четири деценије.

Нушићу су саветовали да „Сумњиво лице “ спали

„Сумњиво лице“ је, према сведочењу писца, настало између 1887. и 1888. године, али је због политичких прилика и несрећа које је са собом донео Први светски рат први пут одиграно тек 1923. године.

Иако је одмах по завршетку добило позитивну оцену управника Народног позоришта Милорада Шапчанина, „Сумњиво лице“ се није нашло на репертоару. Највећи „грех“ комада био је тај што се на два или три места у делу спомињала реч „династија“ , па је управник позоришта страховао од могућих последица које би могле задесити установу и њега лично. Нушићу је саветовао да дело спали јер га он свакако неће држати у фиоци управничког стола.

Велики преврат и долазак Kарађорђевића на чело Србије, мотивисао је Нушића да „Сумњиво лице“ преда новом директору позоришта Николи Петровићу. Са великом стрепњом чекао је одговор новог управника који би, веровао је, у складу са именом странке из које долази (Напредна странка), лако одобрио поставку комада.

Нушић је сасвим случајно срео Петровића који му је са одушевљењем честитао на изванредном тексту. Усхићени писац је већ размишљао о подели улога и пробама, али је после неколико тренутака уследило непријатно изненађење.

Читав догађај је описао у предговору за славни комад:

– Жестоко, кажем вам, само, овај, дођите ви, Нушићу, још данас к мени да вам дам рукопис…

– Kако? -… зинух ја.

– Да, да вам дам рукопис да га носите кући. Знате, не волим да се нађе у мојој фиоци; матор сам да идем у апсу. Него носите ви то што пре својој кући.

Већ 1900. године, Петровића је на челу Народног позоришта заменио сам Бранислав Нушић. Свој мандат је дочекао са великим амбицијама, а једна од њих је подразумевала смелије промене у репертоару. Била је то идеална прилика да „Сумњиво лице“ изађе из тамнице у коју је доспело „без истраге и без ислеђења“ .

Тада се на сопствено изненађење, управник Нушић нашао у колизији са Нушићем књижевником:

Читам комад, читам, и кад наиђем на реч „династија“, окрећем се око себе и погледам обазриво у слику Његовог Величанства Kраља. Читам даље, читам га седећи заваљен у управничкој фотељи и, боме, кад сам дочитао до краја, учини ми се сасвим другачији но што ми се чинио кад сам га читао код куће, као писац. И најзад, кад сам га прочитао још једанпут, деси се оно што се морало десити. Устајем са фотеље, дижем са стола рукопис и враћам га себи као писцу, а разуме се, пропраћам то све овим мудрим речима: „Драги мој господине Нушићу, носите ви овај рукопис кући. Леп је комад, добар је комад, ја вам чак и честитам на њему, али носите ви то кући, јер не бих био рад да се нађе овде, у мојој управничкој фиоци“ – записао је Нушић у предговору свом делу.

Дело које је једва преживело рат

Пред почетак Првог светског рата Нушић је био у Скопљу, где је као управник позоришта дочекао аустријску окупацију и повлачење преко Албаније. Године 1915. упутио се према Приштини у намери да се преко Призрена домогне Албаније.

Пре поласка је извршио ревизију својих списа. Одрекао се тада својих недовршених дела, а многа су заувек нестала. На дну фиоке је пронашао „Сумњиво лице“ и одлучио да га понесе са собом.

Док је боравио у Приштини, знао је да га очекује пешачење до Призрена. Тада се нашао у новом искушењу да одбаци сав сувишни терет.

Међу списима које је оставио у Приштини било је и „Сумњиво лице“, са којим се Нушић бурно растао.

– Иди, бедо! Нисам био кадар пренети те преко позорнице, а где ли бих био кадар пренети те преко Албаније? – рекао је он и поверио читав пакет списа на чување једној „арнаутској кући“ .

Остатак својих дела је оставио извенсној Српкињи Призренки, која их је брижно однела на таван и приковала испод патоса.

По повратку у отаџбину, Нушић је сазнао да су бугарске снаге упале у Призрен. Извршен је претрес свих српских кућа у потрази за оружјем. Тада су нађена његова дела која су са многим другим значајним документима спаљена.

Али то није био крај приче!

Отац Бранислава Нушића је ратне године провео у Приштини где га је и затекла смрт. По завршетку сукоба писац је послао супругу да пронађе свекров гроб. Kорачајући приштинским улицама, сусрела је Арнаута ком је Нушић поверио неке хартије, а заједно са њима и „Сумњиво лице“ .

– Ама, кад сте побегли одавде, побацали сте неке хартије. Све сам сачувао – одмах је рекао.

По обнови ратом срушеног београдског Народног позоришта, управник Милан Грол је уврстио „Сумњиво лице“ у репертоар и оно је први пут изведено 29. маја 1923. године.

У три године је Нушић провео у изгнанству заједно са војском и својим народом. Први светски рат му је донео породичну трагедију, јер је у близини Скопља, заједно са 1300 каплара, погинуо његов син Страхиња Бан.

 

 

Дневно

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *