Бранко Радун: “КАТОЛИЧКА” ДЕСНИЦА У СРБИЈИ!

Поделите:

Домаћа десна сцена, ма колико служила за плашење јавности од стране овдашњих „реформских“ креатора јавног мнења, заправо је у приличном расулу. Она је од оживљавања вишестраначја у Србији у том стању, што не спречава лево либералне медије да понављајући бајку о „бауку деснице који кружи Србијом“ мобилишу јавност против „нарастајућег фашизма“.

За такво стање није крив „спољни фактор“, а ни код десничара чворовићевског стила увек присутна Служба (чије деловање не потцењујемо). Најодговорнији за жалосно стање десне сцене су сами овдашњи „десничари“. Домаћа десница већ петнаест година плута у лимбу без јасне и уједињујуће идеје, а што је повезано и са пословичним недостатком координације и организације. Но, њен најважнији проблем је што се отуђила од сопственог народа. Српска десница у ствари представља једну скупину ексцентричних ликова који немају много додира са својим народом и животним проблемима који тиште оне у чије се вредности и традиције тако радо куну.

Иако наше врле десничаре често погађају витални проблеми српског друштва – а пре свега непостојање национално одговорне елита – они на то једноставно немају реалан и, обичном човеку, разумљив одговор. Иако себе представљају као праве припаднике „Нације“, овдашњи десничари својим наступом и стилом пресецају везе са обичним човеком, мислећи да ће се таквим вештачким, високопарним и реторичким интелектуализмом легитимисати као „аутентична елита“. И како то већ бива, овај десни облик идеолошке покондирености води у даљу гетоизацију. Слободни смо рећи да овдашњи либерали имају мало креативности и стварне жеље да се једном за свагда ратосиљају „претње са деснице“ о којој неретко запомажу (на коме би онда део НВО сектора „тезгарио“) – требало би, заправо, да нашим истакнутим (а међусобно завађеним) десничарима дају медијског простора да се размашу својим егзибиционизмом и бизарним идејама, не би ли и оно мало следбеника растерали а и подболи на идејни „рат свих против свију“.

Питамо се како то да они који се, толико нападно и самонабеђено, позивају на „Нацију“ и „Традицију“ имају мало везе и са једним и другим у реалном животу и у односу са околином? Основни проблем овдашњих десничара је што њихова перцепције тих феномена није у складу са оним како наш народ види самог себе. То може да буде последица или дубоког отуђења самог народа од своје традиције кроз двовековни процес европеизације или отуђења десне традиционалистичке сцене од онога што заиста јесте наша традиција. Како изгледа – обе ствари су у питању, но ми ћемо се бавити само овим другим феноменом, јер је то узрок јаловости десне сцене у сваком, а нарочито у политичком смислу.

ДЕСНИЦА „НИ НА НЕБУ, НИ НА ЗЕМЉИ“

Од када су Срби пре два века „кренули у Европу“ они су све више напуштали своје традиционалне идеје и обичаје. Уместо њих прихватали су оне из Западне Европе, углавном од Немаца. Тада се по узору на Запад и у Србији формирају две идеолошке струје „српског европејства“ – једна је више просветитељска, либерална и интернационална, а друга национал-романтичарска и конзервативна. Симболичан представник првог правца би могао да буде Доситеј, а другог Вук. У односу према традицији свог народа они осцилирају између модернистичког становишта да је то све гомила глупости и примитивизма, па до усвајања „конзервативне“ оптике која као непобитно мерило узима од „европске деснице“. Тако већ два века историје српске културе сведоче да се од традиције нису отуђили само они који је са модернистичких позиција нападају, већ и они који је „заступају“ и бране, уверени да су у идеолошким шаблонима и дефиницијама европске десне мисли нашли кључ за њено тумачење. Насупрот ових сукобљених идеолошких струја стоји обичан народ који се приклања час једној час другој страни.

У основи, обе међусобно сукобљене стране прихватају европску рационалистичку парадигму, а као поседници „вишег знања“ на сопствени народ гледају са висине као мисионари у нецивилизованој средини, па се суштински и не разликују толико колико се на први поглед чини. Ако узмемо парадигматски пар Доситеј–Вук видећемо да се иза површинских разлика (које не потцењујемо) на линији народно–универзално, традиција–модернизација, крију фундаменталне заједничке идеје и схватања. Тако су се и Доситеј и Вук (као две струје истог идејног прогресизма) сложили да се српска нација дефинише по немачком моделу као заједница језика, расе и простора што је, занемаривши религијске традиције, касније довело до трагичног неспоразума у случају Југославије и српско-хрватског сукоба. Прича о Србима „три вере“ коју су причали и националисти и интернационалисти (Југословени) а коју и данас Шешељ прича у Хагу је историјска заблуда која је наш народ коштала трагичног биолошког и идентитетског пораза. Стога је привидно парадоксално да исти тај Шешељ, кога судске одоре у Хагу фрустрирају јер га подсећају на Инквизицију, као крајњи домет „српског национализма“ пропагира идеологију таквог ригидног и агресивног стила („Велика Србија“) која као да је изашала из бечких и ватиканских кухиња 19. века. Како већ неко рече – човек је стил.

Иако се разликују позиције и намере левих либерала који причају о „интеграцијама простора еx-Југославије“ и националиста који заговарају „велику Србију“ или „српску Југославију“ – они представљају појаву сукоба „малих разлика“. Данас „либерална парадигма“ неприкривеног тржишног фундаментализма и „неминовних европских интеграција“ обухвата левицу и десницу, либерале и конзервативце… У суштини и „националисти“ и „демократе“ виде Србију као органски део евроамеричке цивилизације (иако то многи на Западу попут Хантингтона оспоравају); једино се разликују у томе којој идеолошкој школи мишљења дају предност.

Отуђење националне деснице у односу на сопствену националну културу и традицију проистиче из површног и ригидног прихватања схватања европских конзервативаца и десничара. Тако је на пример схватање монархије Вука Драшковића и њему сличних сасвим англосаксонско, неутемељено у српској средњовековној па и традицији 19. века, и историјском искуству. При томе се међу националистима занемарује отпор према чињеници да би српски владар конкретно био човек који је у сваком погледу странац. Насупрот томе, по традиционалном народном схватању, Краљ би морао бити „наш човек“ који долази „из народа“ и осећа његова стремљења и жеље; да не спомињемо да се очекује да има праву, а не само протоколарну власт.

Слично Вуковском „монархизму“, и национализам Војислава Шешеља је заправо груба балканска копија западноевропских национализама деветнаестог века, са јаком либералном цртом (нарочито у економији). По стилу Шешељов национализам је близак хрватском. Његов секуларистички однос према Цркви и изразито негативан однос према монархијској историји од Немањића до Карађорђевића се чак ни по „европским стандардима“ не може квалификовати као конзервативан и традиционалистички. Тако је привидно парадоксално у неким елементима националистичка десница (или она што се таквом представља) више удаљена од традиција и интереса свог народа него левица.

НЕМА БОРБЕ, НЕМА РАТА – БЕЗ „ЕВРОПЕЈСКИХ“ ЦИТАТА

Све горе наведено је исход идејне одвојености елите од културних матрица свог народа. Стога не чуди што су они, копирајући, често неуспешно, „еуропејске“ узоре правили идеолошке трансвестите који су споља изгледали „наши“, а у суштини били „светски“. Као и паланачки модернисти, и ови паланачки националисти се са комплексом односе према Свету. Стога је Момчило Селић у праву када овдашњу савремену десницу назива малограђанском, како умерену, тако поготово ону што се крије под именом нове деснице. Селић је својом прозивком погодио суштину – сви ти домаћи „велики десничари“ у ствари су дубоко неспособни да, без епигонства („ерудиција“ служи да се засени простота сопственог народа) формулишу „народну идеологију“ или реалан национални политички програм.

Домаћи десничари су неретко „ходајући цитати“ које су напабирчили од само њима битних ауторитета и којом засењују простоту и стварају идејну конфузију код своје публике. Они некритички и стога неуспешно плагирају конзервативне и десне узоре са Запада, без свести о другачијој културној матрици друштва у који те „импортоване идеје“ примењују. Иако себе називају конзервативцима они су револуционарни духови који желе да радикално мењају свест друштва и односе у њему. Стога су и они део (додуше „патриотски“) домаће мисионарске интелигенције која треба да својим „истинама“ просвети „неуки народ“, не додуше Хајеком и сличним либералним жрецима, већ Де Местром, Берком, Карлајлом и Еволом, или пак Дугином – руским „човеком цитатом“ који комбинује псеудоинтелектуализам и окултизам. Уместо митске и далеке обећане ЕУ, они замазују очи својим следбеницима и симпатизерима бајкама о Хипербореји, при том хушкајући (за нечије идејне и стратешке интересе) наше људе на борбу против „Новог Светског Поретка“, „Евробирократије“ или „исламске интернационале“. И онда не чуди што њихове бизарни идеолошки миксови нису пустили дубљи корен у нашем друштву. Српским устаницима који су пре два века стварали модерну српску државу није био потребан Карлајл (кога изузетно ценимо) да им објасни шта је херојство, али је сада српској десници неопходно учење декадантних талијанских окултиста (Евола) или француских „потурица“ (Р. Генон) да би разумели сопствену традицију.

Стога је природно што су се ови десни „еуропејци“ у идејном смислу накалемили на туђу религиозну традицију, пре свега католичку. Шта је све „католичко“ на српској „десној“ сцени у протекла два века тешко је и набројати. У ширем стилском смислу – мање више све. У ужем смислу, наши десни интелектуалци и политичари су били ученици католичких мислилаца, па чак и оних отворено клерикалних. Француски католички „антипросветитељски“ конзервативци попут Де Местра су утицали на неке наше десничаре у тој мери да се они више не могу ни назвати „српским“, иако се таквим представљају. Они су део десне интернационале, као што су домаћи комунисти или либерали испостава својих интернационала. Није овде реч о томе да ли је неко „аутохтон“ већ о томе да се прихватањем одређених идејних матрица мења и поглед на свет у тој мери да се историја и традиција свог народа сагледава кроз туђе, у овом случају католичке, наочаре.

Овај псеудотрадиционализам под фирмом народне традиције и православља намеће чисто католичке матрице и идеје. Тако се конструишу произвољне и рогобатне „историјске истине“ у којима има мало како истине тако и историје. Тако се, по њима, српско средњовековље не разликује од западно-католичког, Кнез Лазар од западних крсташа, а Свети Сава од католичких схоластичара. Да то није нова појава сведочи и књига „Вечите тежње“ Јеле Спиридоновић Савић из 1929. (са Дучићевим предговором) у којој се усиљено светосавље представља као копија католичког мистицизма, а Свети Сава буквално приказује као католички светац, иако то нема никаквог историјског утемељења. Сам стил „презентирања“ прошлости са наглашеним романтичарским патосом, мелодраматиком и којекавим претеривањима је по себи стран српској култури. Димитрије Љотић, вођа профашистичког Збора, је био под изузетним утицајем католичких идеолога (у политичкој сфери Француза Шарла Мораса), а нарочито средњевековних католичких мистика којима је психијатрија одавно поставила дијагнозу. Модерни десничари у Србији попут Калајића и Бокана само настављају „традицију“ реинтерпретирања српске традиције у католичком (или шире конзервативном – антимодерном или постмодерном) кључу – па су овакви „хералдичари“ у земљи сељачке и патријархалне традиције осуђени на ексцентричну маргинализацију. Или они који попут Басаре праве политичке плагијате демо-кршћанских програма са позиција анационалног и аисторичног „хришћанина-еуропејца“ могу бити само искоришћени од стране „реформских снага“ у политичким нападима на „фашисте“ попут Коштунице или „азијате“ сличне Ћосићу.

Последица једностраног идеолошког настројења је практична колизија са народном традицијом и његовим виталним интересима. Подложност утицају католичких и фашистичких идеолога је довела до отуђења од народа који је био јасно антифашистички настројен. Ево најочитијег историјског примера: Димитрије Љотић (исто један претежно апстрактни „хришћанин“) је као главног непријатеља Срба видео комунизам, а не фашизам и усташе. Стога он не само да није ништа предузимао против усташа, већ су љотићевске новине за време и после рата овај терористички режим и њихов фанатични милитаризам и етатизам сматрали „узорним“ жалећи ето, што Срби нису у стању да створе једну такву „озбиљну“ творевину. Заслепљени туђом десничарском идеологијом коју су покушавали накалемити у Србији, љотићевци не само да су помагали Немцима у борби против четника и партизана, већ су учествовали у масовним стрељањима по Србији које је немачка окупациона сила организовала по принципу један убијени немачки војник – сто Срба. Не треба ни помињати да су љотићевци и пре ступања у директну колаборацију као ригидни пуританци били неомиљени и страни обичном народу.

Како идеологија може да дође главе „нашим, а светским десничарима“ показује и прича о групи љотићеваца која је, бежећи пред партизанима крајем рата, пролазила возом кроз Загреб, надајући се да ће их тамошње усташе угостити и пропустити даље, јер макар и посредно, они заједно са „хрватском десницом“ воде идеолошку борбу против комунизма. Наравно, сви су били поклани од стране хрватских усташа које идеологија никада није спречавала да разликују „правовијерне од шизматика“ и своју католичку од њима мрске „источно-бизантијске“ цивилизације.

ИНКВИЗИТОРИ У СРПСКОМ РУХУ

Када се ово узме у обзир и не чуди што наводно наша, а идејно „католичка“ десница нес(п)ретно кокетирајући са западним десним екстремизмом (фашизмом, нацизмом, усташтвом…) као „страно тело“ не може да придобије поверење ни дела српског друштва. Обичном припаднику нашег народа су стране идеологије малограђанско елитистичке и нападно етатистичке деснице. Шовинизам и расизам који покушава да се увезе са Запада преко „наци-скинс“ субкултуре не може да ухвати корена у нашој средини. Уосталом, како се неко може представљати српским националистом, а бити следбеник идеологија које су нанеле највеће зло његовом народу? Исто тако – како се може под „фирмом“ српске традиције потурати као кукавичије јаје једна друга и другачија културна матрица? Да би циркус био потпун, треба додати да у тај идеолошки микс западњачке конзервативне митологије улази и њу-ејџ неопаганизам, европејство „посебног кова“, „самурајски“ милитаризам и ко зна шта још. Стога овај идеолошки „чардак ни на небу ни на земљи“, који није ни у „Србији“ ни у „Европи“, представља праву културолошку мутацију која погубно утиче на душевно здравље његових експонената и малобројних симпатизера.

Важније од питања колико су Главуртић, Мужић и Сунић или остали „хрватски“ (или бар католички) десничари утицали на српску десну сцену је прихватање једног мрачног духа католичанства и европске деснице која живи у параноичном свету вечних завера, фасцинације смрћу и борбом „правоверних“ и „сила мрака“. Идејни фетишизам ових „крсташа“ и „инквизитора“ и код њих, а поготово у нашем „кривом срастању“, стварају код заговорника десног погледа на свет неприродну самоувереност која их ослобађа од моралне одговорности за своје поступке.

Такве идеологије су плодно тло за „развој“ неуротичних и психопатских поремећаја. Охоли дух десног „елитизма“ у својој „узвишеној усамљености“ а заправо изолован од реалности и свог народа, доживљава исти тај народ као инструмент освајања власти и остваривања идеолошких циљева (у чему су идентични са домаћим либералима – чедистима). Тако се, на жалост, српски народ данас нашао између две врсте екстрема, оних који му нуде идеолошки „хипермаркет“ отвореног друштва и оних који му нуде аутархију „Хипербореје“, наспрам прагматичних политиканата који гледају само како да се овајде и напуне свој џеп. У односу на њих, домаћи „реформски“ шарлатани и корумпирани политичари испадају сретно решење. Свесни тога, неки мисле да је добро да потенцирају медијски „супротстављене екстреме“ јер тиме јачају своје „умерене позиције“.

Чини се да, попут љотићеваца у Другом светском рату, и ови садашњи леви чедистички и десни „фашистички“ Европејци имају шансу да се дочепају власти и моћи само под протекторатом стране велике силе, да би се својим менторима доказали, вршећи њихове налоге, као „већи католици од папе“. Иако се привидно налазе на два краја политичког спектра, сличност левих и десних екстремиста је велика. И у једном и у другом случају, када се саструже позлата реторике (грађанске или националистичке, свеједно) открива се језуитски макијавелизам коме ништа није свето, и јасно се указује да се ради о врло сличним нехуманим и манипулативним идеологијама које су у име виших интереса спремне да жртвују део свог народа, позивајући се при томе на интересе тог истог народа.

13. 10. 2005.

Поделите:
22 replies
  1. Lune
    Lune says:

    Hm,hmm..da,se,ne zahebavamo,u pitanju,je nastavak,fasisticke borbe u “ vostale serbije“ protiv Komunizma,koga nema,a manijakalna potreba je da ga ima,pa sve druge etiketira,da su komunjare..
    nastavljaju lik i delo,svojih predaka,pred 1941. Godinu,trenutno,bez “ osnovnih sredstava“
    kuca Branko pa citaj: Koncentracioni logori u Jugoslaviji

    Одговори
      • Ђорђе Ивковић
        Ђорђе Ивковић says:

        Занимљива ствар са тим пок. Мирком Ђорђевићем.
        Он је мрзео све што је српско. Живео је у Шимановцима и писао је да када би због послова био „приморан“ да из Шимановаца „путује“ за Београд (неких 25км), то му је као да из Европе иде у балканску провинцију.
        Мирко Ђорђевић је пуно и о свачему писао, али никада није помињао сво родни крај. Једноставно, избрисао га је из сећања, колико га је мрзео.
        Зашто?
        Мирко Ђорђевић је Мађар. Рођен је у Броду код Црне Траве, близу бугарске границе. Елем, Брод је подељен на „махале“, па тако постоји и махала Маџари. Црнотравци су познати зидари, дунђери, који су током сезоне долазили у Угарску да раде. Пошто је поса било доста, узимали су помоћне раднике, у главном тешку мађарску сиротињу. Тако су се спријатељили, и једна група тих Мађара се вратила у Брод са мајсторима, тамо дигла куће и брзо се утопила у локално становништво.
        Да, одатле је Мирко Ђорђевић, у коме је прорадио аустроугарски ген и комплекс беде.

        Одговори
  2. miha bukovac
    miha bukovac says:

    Sačuvaj nas Bože od srbskih seratora (filozofa) i drugih (isto srbskih) raznih „mislioca“, iz (recimo) te SANU! Oni (tii „srbski mislioci“) iz te SANU su u stanju da apsolutno upropaste ne samo svaku državu nego i svaki narod, (kao što su i upropastili srbski narod i srbsku državu!) Deplasirano je pozivati se na (nekakvu) „srbsku tradiciju“ i srbsku „kulturu“ kada (valjda) treba svima biti jasno da i tradicija i kultura u Srba proizilazi iz krajnje materijalne (pa samim tim i iz duhovne) bede. Umesto da tii „mislioci“ razumeju smisao poruke Dositeja Obradovića i (nakon da, tako kažemo „konačnog oslobođenja od Turaka i pobedom nad Švabama) potrude se da reformišu duh onih koji imaju neku političku moć (kao razni srezki „načalnici“ (načelnici) i narodni poslanici, pa i tog bahatog mamlaza od kralja Aleksandra Karađorđevića, oni se upinju da sebe izdignu iznad naroda ali servilni prema svakoj vlasti a prema tom idiotu (kralju Aleksandru Karađorđeviću) kao da je samo božanstvo! Naravno da takav mamlaz i idiot od kralja je i pomislio da je – ni manje ni više – nego neko božanstvo, nešto kao Aleksandar Veliki!
    Treba samo pogledati zemlje dalekog istoka koje se iz sasvim druge civilizacije brzo „adaptiraju“ na zapadni način razmišljanja i usvajaju evropski racionalizam ne gubeći od svoje autentičnost ako je ona moguća da se uklopi u taj racionalizam! Pa su (naravno) tako zadržali i svoje pismo ali naučili i latinicu da bi kao nužnost u komunikaciji primorali i zapadne poslovne ljude da uče njihove jezike i pismo

    Одговори
    • Lune
      Lune says:

      Hm,hmm…blazeno pocivsi Aleksandar,je ispustio dusu,sa istetoviranim,germanskim orlom,na junackim prsima.A,podelio je,ustasama,ordenja,jos malo pa ko Tomislav Nikolic,i,opteretio budzet,sa nizom cinova,linearno,podoficirima i oficirima,za cin vise…nije procesuirao,ratne zlocine,koje su pocinili u Prvom ratu..nad Srpskim zivljem..“ ustasko,nacionalno sjemeniste“, je opstalo,i ucvrstilo je svoje korenje, zahvaljujuci srpskom a ne “ hrvatskom kralju“.

      Одговори
  3. Sumadionios
    Sumadionios says:

    Balavac. Kakvo neartikulisano pisanje. Ljudi koji pisu “srBski”….oni smatraju Dositeja za izdajnika jer kazu da je bio zapadni covek. Onda bolje nauci da ako si majmun, budes majmun na pravi nacin a ne nrkakav buckuris.

    Одговори
  4. vorkosign
    vorkosign says:

    Pa ovaj text gore je iz epohe savezne republike Yugoslavije datiran još iz 2005.godine……
    tad su milogorci bili konstitutivan faktor zajedničke države pre nego su malu evropsku uniju (yugoslabiju) zamenili velikoslavijom iz Bruxelessa……
    za vreme Titove evropske unije sa slovencima,rvatima i bugaroncima nije bilo nikakvi problema čak šta više ekonomska saradnja je bila na visokom nivou a robna razmena toliko razvijena da smo po kafu morali ići u Istanbul a po farmerke u Trst…
    sad kad uniđemo u zbuniju ponovo ima da obnovimo mostove prosperiteta koje su bili tako razvijeni onomad.

    Одговори
    • Lune
      Lune says:

      Hm,hmm….2005.godine,Pavle je licno bio protiv,a sluzbeno nije sprecio kanonizaciju proglasavanje,dva pravoslavna svestenika,koljaca,koji su licno “ srbskom desnicom“ klali ljude,u svece. http://pop-Maca cie ikone celivaju “ pravi srbovi i srbkinje“. Pavle je kao takav,ispracen,sahranjen,skoro na nivou drzavne sahrane ..“ Pravoslavne“..

      Одговори
    • Lune
      Lune says:

      Hm,hmm…kahva i traperice,sas,rashodovanim ,jaknama vijetnamkama,su bile “ vazne strateske tocke“..za,zivotnu egzistenciju drzave i naroda,standard i prosperitet..a,danas,uvoz silikonskih sisa “ za spas vostale,iz dimija i hidzaba serbije „. ???

      Одговори
    • Lune
      Lune says:

      Hm,hmm…samo po osnovu “ vojne suradnje“..Yu, je inkasirala,oko dve milijarde,dolara godisnje,nemozemo “ zanjekati“,ni prihode Rvackog turizma.Tu je negde, sedamdesetih,poceo i sukob, zbog toga sto je Interexport,najjaca Srpska firma,koraknula u “ zabran“, izgradnjom hotela na Jadranu,i, .Savka Dapcevic Kucar,ih je oglasila kao. „reexporterima“..a, u svom “ projektu“..oglasila da su “ muslimani Hrvatsko cvijece“..“ maspok“, je krenuo,relativno lako,i pored sastanka u Karadjordjevu,jer Srbi,nisu ekonomisti,nego nacionalisti “ nevole turke“..pa “ turci,dobise “ suglasnost “ izlaska preko luke Ploce ( nekada predlog da se nazove Kardeljevo), izgradnjom,Srbske,Crnogorske Luke Bar, Srbija je takodje izasla u svet “ sa svojom lukom“..koju,je opet pa izgubila.Spas,je,u “ predizborne svrhe “ ponudio Velja Ilic,..“ Kupicu Luku Bar “ ..hm,hmm..ali, “ nacionalna manjina Crnogoraca “ , nekada skolovana, u Njegosevoj, skoli,srBskoj skoli,na latinici i kirilici..je,naucila “ tvrdnje orah,vocka cudnovata,ne slomi ga,a drzavu polomi“..sas,sve SPC.

      Одговори
  5. vorkosign
    vorkosign says:

    Napravili su veliku grešku ovi iz Bruxeless-a što su novopečenu državu nazvali EU…..
    da su je u startu nazvali Evroslavija sad bi centralna evropska banka bila u Topčideru a za ulazak u Uniju bi otvarali poglavlja Velika Britanoja i Katalonija jer bi usklađivali svoj zakonodavni sistem sa Topčiderskom centralnom komisijom za prijem novih članica…

    Одговори
  6. Драган
    Драган says:

    @Ђорђе Ивковић
    „Да, одатле је Мирко Ђорђевић, у коме је прорадио аустроугарски
    ген и комплекс беде.“
    Тако је г. Ђорђе – “прорадио аустроугарски ген“, или: “помешана крв“!
    На жалост, таквих пљуватора у Србији им на претек -МРЗИТЕЉА СРБСКОГ!
    Поменимо: Наташу Кандић, Соњу Бисерко, Јелену Милић, Гордану Сушу,
    Теофила Панчића, Чедомира Јовановића, а тек – “ЖЕНЕ /“БАБУСКЕТАРЕ“/
    У ЦРНОМ“ и ко ће их све набројати, када су се намножили к`о гамад, као
    ВЕЛИКИ ПРИЈАТЕЉИ СРБСКИХ НЕПРИЈАТЕЉА!

    Драган Славнић

    Одговори
    • Lune
      Lune says:

      Qhm,hmm…to,je vazna stvar,odakle je,skolovao se u omrazenom Beogradu,a udaranje “ bosiljkom po celu“ nekakvog Repica,Arkana,Jovica,Bokana..nije vazna stvar za “ korpus SrBskog naroda“..??

      Одговори
      • Драган
        Драган says:

        А, ко су Repici, Arkani, Bokani, Jovici…?
        Да нису они, можда, из “корпуса Југо-slavena“ –
        убачени елементи у “korpus SrBskog naroda“..??“???
        “Све по `ладу – да их не познаду!“

        Драган Славнић

        Одговори
  7. Lune
    Lune says:

    Hm,hmm…pa,obozeni su,prevaspitani,u duboko pravoslavlje,duboko u podrume opljackanihmkuca “ bez ukucana“, odvedenih,na duboko prociscenje, u nekada,komunisticki motel i dom,kukture,da oralno,sinovi zadovoljavaju oceve,pa kadcse umore,ocevi zadovoljavaju njiha“ sa “ asanacijom terena bluda“, pobijeni,polupobijeni,poliveni benzinom i na,“ lomaci spaljeni“..po uzoru na „katolicku inkviziciju“

    Одговори
  8. Evropljanin
    Evropljanin says:

    Dug besmislen clanak, sa dosta nabacanih reci al malo recenog. Autor kao da bi voleo da je Srbija geografski negde drugde, a ne ovde gde jeste u Evrope. Sasvim je normalno da su Italijanska renesansa, francuska filozofija, britanska, nemacka, ruska, austrijska kultura itd. uticala i na nasu kulturu. Uticale su na ceo svet a kamo li na nas koji smo im tako blizu. Nasilna orijentalizacija usled Turskog osvajanja i ropstva ne znaci da mi pripadamo tom svetu. Kao sto se ni ruska kultura nesto mnogo ne razlikuje od ostatka zapadne civilizacije, ma koliko bi neki voleli da u to veruje.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *