Шта би Требиње да није било Дучића

Поделите:

Чувени писац, песник и дипломата свом вољеном родном крају оставио много вредних дела. Доносио статуе, слике, завештао библиотеку, али и хранио сиротињу. Подигао први споменик Његошу

ШТА би српска литература била без Дучића, а Требиње и Херцеговина без свог Јована? Јован Дучић није свој родни крај задужио само песничком речи и дипломатијом, већ и својим поклонима и завештањима. Ни данас се не зна шта је све оставио у аманет свом родном крају.

Хтео је да његово „мило Требиње“ буде што лепше и доносио је статуе, уметничка дела, подизао споменике, поклонио своју библиотеку… Ходајући кроз градски парк дивимо се фонтани и статуи бога Плакира, а само десетак метара напред, где по подне, кад остали становници града спавају, разговарају Дучић и Његош, налазе се два лава са постаментима, које је даровао овај поета и дипломата. Пре копута, на зидинама Старог града, налази се споменик Јелени Анжујској, а на супротној страни чувена „Дучићева чесма“. Док идемо према корзоу, поглед нам скреће према Његошу. Управо тај споменик, први у свету подигнут у част великог песника, платио је његов колега по перу Дучић.

– Јован Дучић је ангажовао и својим новцем платио Томи Росандићу да уради споменик Његошу – говори нам Љиљана Нинковић, руководилац Дучићевог легата, који се налази у градској библиотеци. – Са великим жаром пришао је овом подухвату, о чему сведоче Росандићева писма, која се налазе у легату. У њима га је вајар детаљно обавештавао шта је урадио.

Поред Католичке цркве, Дучић је оставио стуб са капителом – рељефну вазу за цвеће. Свом граду је поклонио и споменик Ослободиоцима Требиња, за који је сам израдио скицу. Последњи пут је дошао у родно место на откривање тог споменика. Желео је да Требиње има музеј и урадио је нацрт како би требало да изгледа. Музеју Херцеговине у Старом граду поклонио је античке скулптуре, рељефе, слике старих мајстора, портрете своје фамилије, ордење… Овде су и два позлаћена мача која су ишла уз амбасадорско одело, израђена у Толеду.

* Дучићева библиотека препуна драгоцених дела

Требињци преносе анегдоту да је, када је збирка античке камене пластике пристигла, Дучић свратио код сајџије Салиха Шарана, који му је рекао да се људи љуте што из света шаље „камење“ и питају зашто им не пошаље брашна, јер су гладни. Дучић је казао да то није знао, а после месец дана пристигао је вагон брашна који је подељен сиротињи. Мало је познато да је он многим писцима помагао да штампају своја дела, студентима и ђацима обезбеђивао стипендије, помагао при запошљавању.

– Дирљиво је писмо у коме га један пријатељ моли да му позајми новац да купи одело, а ако нема, да му позајми свој капут, јер нема шта да обуче за одбрану своје докторске дисертације – каже Нинковићева.

Дучић је био један од најобразованијих дипломата свог времена, зато не изненађује што је његова библиотека ризница драгоцених дела. Свом граду поклонио је неколико књига из 16. и 17. века непроцењиве вредности.

– У легату су књиге, преписи, документа, песникови рукописи, личне ствари, фотографије и други вредни предмети – каже Нинковићева. – Дучић је био полиглота, његова библиотека обилује страним делима.

Занимљиво је да је када би нешто дописивао у књизи, увек писао на језику на ком је она написана.

* Љиљана Нинковић, руководилац Дучићевог легата

– Дучић је чувао књиге са посветом. Књиге су му поклањали Тин Ујевић, Владимир Назор, Бранко Ћопић, Слободан Јовановић, Милан Кашанин, Богдан Поповић… Једну од најлепших посвета написао је Иво Андрић 1940. године, док је био амбасадор у Берлину – Нинковићева нам пружа његове „Приповетке“.

Андрић пише: „Драги господине Дучићу, нека вам ова моја црвена књига каже ово. Ваше дело је постало својина једног народа, вашим именом се заклињу поколења, али кад би нешто било могућно да једном буде заборављено ваше име и изгубљено ваше дело, тврдо верујем да би младићи и девојке тих далеких нараштаја, хтијући да изразе оно што је најлепше у њима двома и љубави, проговорили језиком ваше поезије и нашли исте ваше речи. То је судбина великих песника. Одувек сам хтео да вам кажем ово. Ваш искрени поштовалац, Иво Андрић.“

Занимљива су и писма његових пријатеља и колега. У једном писму Алекса Шантић каже да је Дучић његов „најмилији и најдражи друг на кугли земаљској“, а у другом Исидора Секулић жали што није могла да разгледа Каиро уз њега.

УНИШТАВАЛЕ УСТАШЕ И КОМУНИСТИ

ДЕО Дучићевих поклона Требињу уништиле су усташе, а део комунистичка власт после Другог светског рата. Више нема два орла раширених крила на Дубровачкој капији, статуе Херкулеса и Атласа које су биле постављене на улазу у Стари град, четири статуе и фонтане у парку који се некада налазио у близини садашње зграде Градске управе. Недостаје и 91 књига.

– Недостајало је много више – каже Нинковићева. – После рата многе књиге су пронађене. Не мислим да је књиге које недостају неко отуђио, много је вероватније да су оне спаљене или уништене.

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *