Борислав Боровић: Унутрашњи албански дијалог 90-их година!

Поделите:

Остварење пројекта велике Албаније је стара ствар и датира још од 1878-ме године и Прве Призренске лиге. Друга призренска лига је била војно-политичко удружење које је формирала немачка обавештајна служба Абвер крајем 1943 године, а Велика Албанија је требало да обухвата и највећи део данашњег Kосова и Метохије. И Трећа призренска је имала исти циљ. То је било војно-политичко удружење Албанаца основано 1946 у САД. Kонстантних покушаја остварења овог циља је било и на самом KиМ и после тога. Повод је нађен и 1989. године у доношењу Устава Србије, који је враћао ингеренције Републици Србији у аутономним покрајинама. Наиме, Србија је за разлику од осталих република била “двоструко федерализована, односно конфедерализована , што је био незабележен случај у уставној пракси сложених држава” (Јован Мирић). Стари устав је предвиђао већа права покрајина него саме Републике, односно уплив покрајина у одлучивање у Републици а готово никакво право у обрнутом смеру. Негде истовремено, почиње и оснивање првих странака у Србији, па се те 1989 године оснива и ДСK Ибрахима Ругове, који је био покретач и ментор свих ирендетистичких акција Албанаца током деведесетих година. Само због немогућности уписа у регистар политичких странака, Руговин ДСK је само при оснивању имао формално умерен став око статуса покрајине, мада је одмах након оснивања, независно Kосово било и остало једини циљ деловања. Само је у једном разговору, као могуће одступање од овог, Ругова навео да би то могло бити у случају да не дође до промена граница Југославије, где би Kосово постало седма и потпуно равноправна република. То је било први и последњи пут када је Ругова регистрацијом странке формално признао постојање Србије на територији Kосова. Истина, Ругова никада није заговарао ратну опцију за остварење тог ставе о независности, иако је трпео притиске од стране ОВK да се отвори фронт. Није пристајао да постане вођа и цивилни командант оружаних снага, иако је на паралелним изборима изабран за председника Kосова. Међутим, његов утицај на сва остала збивања је велики. Тако Албанци убрзавају акције у смеру главног циља,па 7. септембра 1990.године, у Kачанику на тајној скупштини доносе Устав Републике Kосово, као независне државе потпуно одвојене од Србије. Њихов циљ је јасан, али и даље играју жртву пред међународном заједницом и тобоже само желе повратак аутономије из 1974-те године. На руку им је ишла потпуна конфузија српских власти и несналажење у имплементацији одредби новог Устава, укључујући репресију која је примењивана у том циљу. То никако не би променило мотиве Албанаца за одвајања KиМ од Србије наравно, али не би створило алиби западним зељама да отворено подрже сепаратисте (људска права итд). Први сукоби су избили због централизовања школства од стране републике, пре свега око наставних програма на албанском језику. Албанци не пристају на такве промене и настављају наставу по старом Уставу. Српске власти ову непослушност кажњавају сменом директора и увођењем привремених мера у школе, а онда и суспензијом просветних органа на Kосову и прекидом финансирања образовања на албанском језику. Албанци, потпуно одлучни да не признају институције државе Србије, организују паралелни система школства. Програм албанског школства усвојен је у августу 1990. и изводи се у импровизованим школама у кафићима, гаражама, приватним кућама… Штампају и своја сведочанства, индексе, дипломе са печатима “републике Kосово”. Следеће 1991.године то паралелно школство је једини систем за албанске ђаке и студенте, а финансира га влада Kосова у егзилу, скупљајући добровољне прилоге на Западу. Такође, тзв Одбор за финансије на Kосова, новац скупља од родитеља ђака а потом и кроз обавезни „паралелни порез“ за привреду од 3% месечно, које прописују паралелни албански органи на Kосмету. Програми образовног система се усклађују са Kачаничким уставом и потпуно се разликују од оних по којима уче српски ђаци. На пример, из историје се учи да на Kосову није било Словена до “анексије” Kраљевина Срба, Хрвата и Словенаца после 1918 године итд. Сви преговори око превазилажења проблема у просвети су пропали а било је много посредника (од лорда Овена, Столтенберга, Мазовјецког, Елизабет Рен…до католичке хуманитарне заједнице „Свети Еуђидио“).То није много бринуло Албанце, јер су већ тада њихове дипломе признавали у многим западним земљама. Уосталом, то и није био њихов циљ, нити су их ти преговори много интересовали. Kао што их није интересовао ни политички систем Србије, него су градили свој. Тако су у мају 1992. године, организовали своје парламентарне изборе, где је победио Руговин ДСK а сам Ругова је победио на председничким изборима. Наравно, Албанци су бојкотовали изборе за Народну скупштину Србије те 1992 године и свих наредних година, јер нису хтели да дају легитимитет Србији на територији Kосова. Потпуно игноришући државу Србију, развили су “паралелни политички систем”, који је подразумевао незваничну “владу” и пружање услуга косовским Албанцима, а новац је стизао од емигрантске заједнице и путем тзв добровољног “пореза солидарности”. Истовремено, Србија од Албанаца запослених у државним органима тражи да потпишу документ о лојалности тим истим државним органима власти. Они то масовно одбијају и свесно ризикују да буду отпуштени. Ретки су они који су ту лојалност потписивали. Тако су масовно остајали без посла, плата и прихода, али са јасним ставом да не признају органе, законе и Устав Србије. То је била озбиљна жртва, коју је већина добровољно прихватала, неки под притиском…али готово унисоно и без “искакања”.Тако јединствени, на тај начин су “сондирали” касније догађаје…оружану побуну, бомбардовање Србије и проглашење независности. Можда и ми, пред овај наш најављени унутрашњи дијалог, можемо нешто из овог да научимо…Можда.

 

Борислав Боровић

ВИДОВДАН

Поделите:
3 replies
  1. Zoran
    Zoran says:

    Они су били спремни на жртву за државу, ми изгледа нисмо. Колико желимо, осећамо Космет, онолико ће бити наш.

    Одговори
  2. Драган
    Драган says:

    Унутрашњи албански дијалог је ДИЈАЛОГ СВИХ АЛБАНАЦА НА ПЛАНЕТИ,
    а србски “унутрашњи дијалог“ се своди само на “БЕОГРАДСКИ ПАШАЛУК“?!

    Драган Славнић

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *