Миодраг Лукић: Ко је Господар коме служе господари наших живота?

Поделите:

Прије пет дана се један мој пријатељ озбиљно наљутио на мене јер сам намјеравао да објавим текст са насловом „СС копиле Херта Милер држи лекције Србима“, па сам промијенио наслов у „Ко је позвао Херту Милер у Србију“ и избацио помињање нацистичке прошлости њеног оца, који није морао да постане припадник СС, ако је морао да се одазове позиву отаџбине и прикључи се Вермахту. Погријешио сам као што увијек гријешим кад уважим примједбе оних који моје текстове прочитају прије него што буду послати на објављивање јер на горку рану треба привијати мелем од горке траве и само горке, а љековите ријечи истине, могу да нас излијече од летаргије у коју смо потонули.

Мој пријатељ мисли другачије и дури се на мене што траћим вријеме и таленат на јуришање против вјетрењача умјесто да зарадим славу и новац на ономе на чему сви други писци данас зарађују. Ако већ нећу да пљујем по мом народу или било ком народу и нећу да пљујем по Хришћанству, традицији, родољубљу и слично, могао сам да пишем љубавне романе прожете езотеријом и да се намлатим новца и славе као Коељо који је обично Њу ејџ пискарало, мисли мој пријатељ.

Он, мој пријатељ, ме критиковао и раније што умјесто да гледам од чега се живи гурам прст у око „господарима наших живота“. Нарочито је био љут због једне моје драме јер је сматрао да ће она скупо да ме кошта, срећом није био у праву.

Прије скоро осам година написао сам драму „Господар никако да дође“ у нади да ћу барем дјелић гледалаца пробудити из масовне хипнозе, као што се у самој драми дешава да се народ изненада пробуди, али на жалост представа је изведена само пет пута, два пута у Швајцарској и три пута у Србији. Моја нада је свеједно била неутемељена, али као и већина умјетника понекад вјерујем да својим писањем могу барем неком помоћи да прогледа ако већ не могу да промијеним свијет.

Све да су сви они који су видјели представу у потпуности схватили о чему се говори, а то је немогуће, премало је да би се нешто промјенило, а промјене су нужне јер воз у којем се возимо јури ка провалији из које нема излаза.

Пошто сам претпостављао да нико неће имати храбрости да драму режира у Србији јер се у њој јасно говори о марионетама које владају Србијом, као и цијелим свијетом, послао сам је са посебним задвољством свим позориштима у Србији као и свим медијима, као такође и свим професорима Факултета драмских умјетности чисто да видим ко ће барем имати храбрости да ми одговори. Послао сам драму на адресе у Србији, да говорим Фарси или кореански послао бих је у Иран или Сјеверну Kореју, биле би далеко веће могућности да се тамо прославим као писац него у мом народу или би барем тамо лакше схватили и прихватили оно што пишем.

Нисам очекивао много одговора јер знам како функционише српски ум, „Ко си ти да ти ја одговорим на писмо, ако немам интереса?“, али се десило да сам пар одговора ипак добио.

Одговорио ми је Фети Даутовић до тог тренутка за мене сасвим непознат професор на ФДУ и замислите његов одговор је био комплимент, али је нагласио да они који бију велике битке заборављају мале људе. Разумио сам то као поруку да се манем испрвљања кривих Дрина и да се посветим нечем другом, јер криве Дрине се исправити не могу. Упоредио је моје дјело са дјелима Шекспира и Бекета, али додао да има и уличног сатанизма.

Наравно да има уличног сатанизма у виду поздрављања рогом и мало помињања људске глупости која нам је наметнута као друштвено прихваћена. Да сам описао обред иницијације у масонијерију, иницијацију Темплара у манастиру Соко град или секс су гуруом вјероватно нико не би разумио о чему говорим, али поздрављање рогом и фотографија Бафомета на чеоном зиду били су колико – толико јасни путокази.

Послије Даутовића јавио ми се човјек који је тада оснивао некакву антиполитичарску странку, он је чак предложио промјене која наравно нисам уважио,а ли сам му захвалио што је барем прочитао текст што не вјерујем да је случај са људима који су за тај посао задужени у српским позориштима.

Још неко је прочитао текст, име сам јој заборавио, али се сјећам да је специјализовала психологију у Њу Јорку и да ми је између редова рекла да ми је мјесто у лудници. Замислите повјеровао сам јој јер они који говоре неугодне истине, ако не буду убијени заврше у лудници, а постоји и трећа врста, а то су они који имају благослов од господара да манипулишу истином, а њих је много више од оних који се без благослова дрзну да пишу и говоре неугодне истине.

Некако у то вријеме, трајале су припреме за премијеру како у Швајцарској тако и у Чачку гдје се глумац Баћко Вукумировић дрзнуо да режира моју драму, јавио ми се Бранко Драгаш. Били смо у преписци у вези са нечим сасвим другим, али сам му узгред понудио драму на читање и он ми је савјетовао да откажем представе, не због опасности да будем убијен него је сматрао да то уопште није добро да се изводи јер може да штети српском народу. Нисам га разумио, али ми је све постало јасније када сам прочитао његов текст у коме се чудио како се Тахир Хасановић увукао у Трилатералну комисију. Стекао сам утисак да он жали што није на Тахировом мјесту и да о тој организацију, за коју ја саматрам да је једна до полуга зла, има сасвим добро мишљење.

Исидора Бјелица је прочитала драму и и написала да се бави размишљањем да буде менаџер представе и да организује извођење у Сава центру, али од тога није било ништа јер је моја пријатељица Ана Атансковић рекла Исидори да сам негдје написао да је не сматрам умјетницом него врло вјештим занатлијом.

Са Исидором Бјелицом се завршава списак оних који су прочитали дараму и писали ми поводом тога. Захвалан сам наравно свим њима, како на позитивним тако и на негативном критикама. Данас много година касније знам да сам све то могао мало другачије да напишем, али тада нисам био спреман да избацим ни једну једину реченицу па сам био љут на Баћка што је самовољно избавио неке дијелове. Објснио ми је лијепо да би могли изгубити главе и он и ја да је оставио дио гдје се помиње удовица и онај ко спава са удовицом. Алузија је била на Ружицу Ђинђић, а у то вријеме је на власти био њен пријатељ и страначки колега Борис Тадић. Наравно удовица је и данас заштићена као медвјед премда одавно Демократска странка није на власти јер њу штите исти они, који су употријебили па пустили низ воду, њеног покојног мужа.

Као што сам у почетку написао, представа је изведена само пет пута и наравно пала у заборав јер тако мора да буде са дјелима која нису политички коректна, а писана су од стране човјека који нема благослов да пише онако како пише.

 

Шта сам ја то у ствари написао па је могло да се деси да платим главом?

Мени се чини да тада нисам написао ништа ново, ништа непознато, али изгледа да је прецјењујем своје савременике и да је оно што сам написао тада, многима и данас,  ако не и већини, дјелимично или потпуно непознато.

Представа почиње изласком на сцену Пека Полтрона министра за односе са господаром који се брине што Господар никако да дође. Да ли сам овим направио алузију на Бекетово дјело „Чекајући Годоа“?

Наравно да јесам и искрен да будем, сматрам да је поменуто дјело колико развикано толико и безвриједно. Хвалили су га они који га нису разумјели, као и они који су схватили да Бекет јаше на богоборству што је гарантовало успијех у умјетности тада, а ни данас није нимало другачије.

Дакле министар, обучен као остарјели рокер прије него што сједне за сто поздрави сатанистичким поздравом (рогом) слике на зиду: Бафомет, Мадлен Олбрајт, Збигњев Бжежински и Џорџ Сорош, па се баци на прегледање електронске поште у нади да му је Господар барем писао. На сцену ујури државни секретар Рико Увлакуша, бивши припадник ОТПОР-а и човјек који је извађен из затвора да би свједочио о измишљеним злочинима које су починили Срби. Пукла је брука јер доказано да су амерички новинар и Наташа Кандић измислили злочин, али је све убрзо прекрила прашина заборава. У представи се не помиње Наташа Кандић али се помиње овај случај, а лик који помало личи на Наташу Кандић је Соња Сачекуша директор НВО за заштиту Србомрзаца, домаћих издајника, страних плаћеника, антиратних профитера и осталих напредних грађана. Додуше Соња Сачекуша може лако да подсјети и на Соњу Лихт, Соњу Бисерко, Борку Павићевић, Сташу Зајовић,  итд.,али због поменутог случаја измишљеног злочина највише подсјећа на Наташу Кандић.

Израз антиратни профитер је јавно први пут употријебила Исидора Бјелица и вјероватно зато сам јој послао драму на читање.

Дакле на сцену утрчава Рико Увлакуша и изненади (уплаши) министра па га овја поздрави као да је ушао Господар лично. Након кратког дијалога, сазнајемо зашто по мишљењу Увлакуше и Сачекуше, Господар не жели да дођу у Србију. Израз Србија је забрањен министровом одлуком, па се говори о: региону, овим просторима, Балкану, али никако о Србији.

УВЛАKУША: Не, госпођа Сачекуша каже да нисмо довољно урадили да Срби, овај извините, Србоиди, мислим нисмо довољно учинили да Србоиди оберучке прихвате кривицу и помире се са осталим, пре свега са Албанцима, који не могу несметано да раде, не могу да продају сто тона хериона годишње, колико господар очекује већ само осамдесет и пет.

МИНИСТАР: То се мене не тиче, то није мој део посла, то нека се обрати НАТУ они то контролишу нећу да се мешам, мој то јест наш задатак је да уништимо Србоиде, очистимо ове просторе од Србоида и ми радимо по плану.

Звучи невјероватно, али је истинито како ово што говори Увлакуша о продаји дроге, тако и оно што говори министар о плану уништавања Срба и пражњења Србије. Премда је прошло осам година од тренутка када сам написао овај текст, још увијек нема довољно оних који су спремни да размишљају о овоме, ако већ нису спремни да повјерују у моје тврдње. До доласка Американаца у Афганистан годишње се производило 25 тона опијума, а послије америчке „хуманитарне акције“ производња се повећала на 85 тона чистог хероина. Зарада од продаје дроге је већа од 500 милијарди долара, а добар дио овог „чистог“ новца за Господара остварује Албанска мафија.

Слиједи мали осврт на манипулативну моћ медија, врло баналан али истинит.

МИНИСТАР: Ево замисли, Србоиди су, и то онај напримитивнији део, саградили четири џамије босанским муслиманима и то у последњих пар година.

УВЛАKУША: Не верујем, како то да они граде, кад цео свет зна да су они рушили џамије у Босни и они и Хрвати?

МИНИСТАР: Видиш овако, да би ову багру из региона држали под контролом ми смо још давно направили два тумора, два велика тумора, две ракчине које ждеру оно мало здравог разума што багра има.

УВЛАKУША: Не разумем, какве ракчине, какви тумори?

МИНИСТАР: Немаш ти појма. Давно смо ми монтирали два велика тумора и неколико мањих. На једној страни смо направили љубичасту телевизију која испира мозак овим мање образованим, а на другој страни ову просветљену телевизију четири пута двадесет и три, која испире мозгове овима који покушавају да размишљају, разумеш ли сад.

УВЛАKУША: Не разумем, па и ја гледам и једне и друге.

МИНИСТАР: Па зато и не разумеш и теби су испрали мозак.

УВЛАKУША: (ухвати се за главу) Нико мене пипнуо није.

МИНИСТАР: Говедо брђанско и не треба нико да те пипа, довољно је да гледаш њихове програме и да ти исцеде мозак као лимун.

УВЛАKУША: Добре де шефе шалим се, него како су онда најпримитивнији Србоиди направили четири џамије у Босни? Хајде де да су ови напредни што им просветљена телевизија брка по мозгу, па и да разумијем, али они други….

МИНИСТАР: Најпримитивнији Србоиди су у дијаспори, они који викендом иду у фолкотеке. Е видиш они тамо дају новац којекавим Халидима, Kемалима, Џенанима, Шерифима и слично, а они после по Босни праве џамије, зар то није феноменално? Kад то сазна господар биће поносан на нас. Наравно свега овог не би било да није ове љубичасто-ружичасте телевизије која им је темељно испрала мозак.

Немам намјеру да пренесем текст драме у цијелости, али ми се чини да је сасвим у реду да убацим одређене дијелове који јасно говоре о чему се ради и указују на то ко је Господар којег очекују запослени у Министарству за односе са господаром. У претходном тексту су јасне алузије на Пинк и Б 92, а због глумаца који су страховали да би неко могао да нас тужи за увреду, промијенио сам називе, али знам да сам погријешио.

УВЛАKУША: Е то, кад већ поменусте, зашто рокери увек поздрављају господара, јел’ они као и ми раде за њега?

МИНИСТАР: Неки и раде, али углавном је то стока, мислим слушаоци, обичне машине за говна и ништа друго. Али ми смо их таквим направили и то радује господара.

УВЛАKУША: Чекајте, сетио сам се нечега. Да ли је могуће да је Ленон убијен јер је издао господара? Мислим, причају неки да је то била казна што је издао господара?м

Да ли је Ленона убио програмирани убица? Можда никад нећемо сазнати премда постоје индиције да је Чепмен био један од покусних кунића у пројекту МK-ултра. Истина, ја не спадам у оне који су 80-есете палили свијећу за Ленона, кажу да је те вечери Београд сијао као Лос Анђелос због силних свијећа. Он је за мене ипак само обичан мали дрипац који је кроз музику пропагирао конзумирање дроге и окултизам, премда морам да признам да пјесме Битлса и данас добро звуче иако ја не разумијем енглески, а можда баш због тога. Рок енд Рол је одиграо своју улогу у разарању породице, ширењу дроге и окултизма без обзира на неколицину оних који су правили стварно добру музику. Овај музички правац је осмишљен у оквиру Тависток института и вјероватно је њемачки композитор Теодор Адорно одиграо кључну улогу у свему томе. Данас је познато да је један од највећих успјелих експеримената овог Институа Хипи покрет, који наравно не би био остварен без рок музике.
Довољан разлог да ме љубитељи рока замрзе и прогласе лудим, али шта да им радим кад су пристали да буду фанови? Пазите ријеч фан долази од ријечи фанатик, што значи лудак, па се добро замислите прије него што кажете да сте нечији фан.

Најважније у првом појављивању је свакако ово:

УВЛАKУША: Па сигурно да су ти, нисмо довољно учинили за господара зато неће ни да дође.

МИНИСТАР: Kо није довољно учинио? Јесмо ли убили премијера? Јесмо, чим је почео да размишља својом главом, то јест као Србоид, убићемо још једног ако треба. Јесмо ли убили оног патриоту којег нисмо могли да поткупимо, Kрстић се ваљда звао? Јесмо, неће нама нико глумити непоткупљивог, сви су поткупљиви као и ми? Јесмо ли уништили цркву? Јесмо, сваки други владика је масон или ротаријанац, а да знаш има и наших међу њима. (покаже рогу). На крају, направили смо нацисте од Србоида, мислим на ове клинце, ми их испод жита плаћамо, па шта више хоће од нас?

УВЛАKУША: Значи из исте касе се финансира Стромфронт као некад Отпор? Да ли је то могуће? Мислим ја сам у Отпору добро профитирао, могао сам опет…

Довољно да будем проглашен државним непријатељем и непријатељем Српске православне цркве, зар не? Не мислим да је тако али сам доживо да у Чачку после прве сцене из сале побјегну десетине људи, који су се вјероватно уплашили, да им сутра неко не предбаци што су гледали представу која је против оних који служе Господару, а у том тренутку су били на власти у Србији. Kасније сам чуо од новинарке Гордане Плазинић да је њена пријатељица гледала представу и гласно се питала да ли је аутор луд.
Рекао сам наравно истину, тешко свариву, али истину. Чини ми се да је гледаоцима лакше било да прихвате да иза убица премијера и маргинално важног оснивача Образа стоји иста сила, као и да се Отпор и Стромфронт финансирају из истог извора него тврдња да је црква шупља као сито и да су многе владике постали масони и ротаријанци, а да има и правих сатаниста међу њима. Ако не вјерујете у ово што министар говори, окрените се око себе.
Дјелујем ли и вама као да само зрео за лудницу, како је тврдила она, име само јој заборавио, професорка са ФДУ?

Ако вам се чини да сам луд престаните да читате да вас случајно не инфицирам јер ко зна, можда је ово моје лудило прелазна болест.

У другој слици се појављује типична млада дама једна од пола милиона или више жена у Србију које се удале нису, а ако се и удају за рађање им је касно. Не оптужујем нити осуђујем те жене, него покушавам да објасним како је до тога дошло.

ДАЛА: Господар је нестрпљив.

МИНИСТАР: Па шта хоће бре? Ево довели смо дотле да се више на размножавају. У овој држави имамо више од пола милиона жена старих између тридесет и педесет година које се удале нису. Неће се ни удавати, а ако се случајно и удају рађати сигурно неће, јер испрали смо им умове. Исто толико, ако не и више, имамо неожењених Србоида који се неће оженити јер жене неће да се удају. Ето уништен милион једним ударцем, плус у просјеку само двоје нерођене деце по пару и то је још милионче.

ДАЛА: И ја сам прешла тридесету…

МИНИСТАР: И то одавно…

ДАЛА: Шта се смејеш животињо? Ради тебе сам три пута абортирала и сад не могу да рађам, а лекар који ме је лечио добио национално одликовање, националоно одликовање, а убио ми три детета.

МИНИСТАР. Управо то, национална одликовања додељујемо оним лекарима који су за време праксе убили барем један град, рецимо величине Лесковца.

Дакле, разлог да ме прогласе лудим или барем непријатним имају многи, али ми смо свједоци да нас убија бијела куга и да је ово што је горе написано тужна истина. Зашто је и како је до тога дошло немогуће је објаснити у једној позоришних представи, али болне чињенице смију бити речене. Наравно овим сам заслужио да ме нападну све оне невладине организације које имају задатак да раде на томе да се тренд настави, а таквих је на жалост много.

Слиједи осврт на стање у култури. Можда данас не би требало да је исто као онда, али чињеница да је Великић поново добио Нинову награду јасно говори да културом владају они исти који су владали прије осам или петнаест година, а позивање Херте Милер као почасног госта на Сајам књига је потврда да су „господари културе“ у Србији безрезервно вјерни Господару.
Здрав разум је проглашен маном, савјест гријехом, док је лудило устоличено као врлина, а глупост постала друштвено прихваћена па је зато могуће да Херта Милер добије Нобелову награду, пљује по Србима и наступа као да је портпарол НАТО пакта и буде са свим почастима дочекана у Србији.

ДАЛА: Па овако, млада лепа девојка, наравно прозападно оријентисана, крене у сред рата да тражи вереника кога су силом мобилисали и послали у Републику Шумску. Чим пређе Дрину ухвате је петорица брадатих брђана и силују на смену седам дана.

МИНИСТАР: То! То је оно што се тражи. Зли брадати, прљави Србоиди ухвате младу фину девојчицу из велеграда и силују је да изнемоглости, сутрадан се појаве лепи, чисти, намирисани Американци или Европљани и спасу сиротицу.

ДАЛА: Не баш сутрадан, након седам дана…

МИНИСТАР: Добро, након седам дана! Још ако напишеш да је девојка рецимо нешто друго, да није баш Ср…мислим, разумеш шта хоћу да кажем.

ДАЛА: Наравно, ево овако, нека девојка буде….хм, дала сам јој име Мирјана, нека буде Мерима и нека рецимо не тражи вереника већ брата који је силом одведен у рат и да он рецимо буде геј.

МИНИСТАР: Фантастично! Зато имаш да покупиш награде како литерарне тако и филмске, можеш одмах да рачунаш на Оскара. Има да те преведу на стране језике, бићеш четврто В које се преводи на стране језике.

ДАЛА: Не разумем?

МИНИСТАР: Презиваш се Ваздан, презиме ти почиње са В, мислим у последње време Европа хоће само оне чије презиме почиње са В…

ДАЛА: А Биља и Влада?

МИНИСТАР: Биља и Влада….Хм, биће ипак да преводе оне који су на нашој линији, оне који пљују по србодино-фашистодиној багри и да то нема никаве везе са почетним словом презимена.

ДАЛА: Значи место амбасадора, књижевно награда, а касније и филмска. Дивно драги мој, нисам се покајала што сам одлучила да ти саопштим ову новост.

Иста врста полтрона влада културом у Европи као и у Србији. Међутим у Европи још има оних који могу да заобиђу све Сциле и Харибде, док је то код нас много теже. Да би се умјетник који није по вољи „господарима“ остварио у Србији мора да се помири са тим да ће остати анониман за већину становника Србије јер је слава резервисана за оне који са умјетношћу немају ништа заједничког. Ако не вјерујете питајте људе које познајете ко им је познатији, Војислав Лубарда или Јелена Kарлеуша.
Примјер подилажења тренду је роман неког Стојиљковића, врло надарен писац, „Kонстантиново раскршће“. Момак одлично почне роман и кад се читаоцу чини да ће прочитати стварно узбудљиву, а реалистичну причу, главни јунак Немања Лукић постаје вампир. Немања Лукић је четник и као главни јунак романа сигурно не би био добродошао као такав , али као вампир је добио отворена врата и умало да Стојиљковић добије Нинову награду.
Ово са амбасадорским мјестима је наравно алузија на оне које је ДОС наградио амбасадорским мјестима, као нпр., писац Басара је био амбасадор на Kипру, Великић у Бечу, толк-шоу психијатар Јован Марић негдје у Африци, Весна Пешић у Мексику итд., а још раније је Даница Драшковић обезбиједила свом гинекологу мјесто амбасадора у Египту.

У трећој сцени појављује се већ најављена Соња Сачекуша и кроз кратак дијалог је дат однос господаревих слугу према Србима са оне стране Дрине.

СОЊА: Звучите као да намерно наглашавате тај акценат оних одвратних дивљака из Републике Шумске.

УВАЛАKУША:То ја намјерно радим да преварим оне међеде, па ми прешло у навику.

СОЊА: А тако, па браво господине Увлакуша, браво, тамо баш и немамо тако много успеха као овде.

УВЛАKУША: Јесте, јесте, незгодни су, глупи и неписмени, толико неписмени да их штампом преварити не можемо, не читају. Има их много који живе по којекаквим рупама гђе не могу да прате телевизију па остану недодирнути. Чим зину из њих гусле проговоре, страхота, али ипак смо један добар дио успјели да уништимо телевизијом и напредним идејама.

СОЊА: Да, да, они су тврд залогај, али ништа не брините господар ће то преко својих сателита лако да среди. Он само удари дланом о длан има опет да се покољу са Хрватима и Бошњацима. Господар је оставио темпиране бомбе, треба му равно тринаест минута да изазове рат у Брчком, а одатле би се као пожар проширио на све четири стране света. Господар је геније, немате појма колико му се дивим, он је једини мушкарац коме опраштам што је мушкарац.

„Напредни“ у Србији не мислим на чланове Напредне странке, а можда и међу њима има много таквих, Републику Српску називају републиком шумском. Ти дивни напредни, проевропски и прозападно оријетнисани људи су спремни на свако зло да нанесу штету дијелу свог народа који живи са погрешне стране Дрине. У чему ја овде гријешим?
Гријешим што их сматрам Србима јер они сами себе не сматрају Србима него грађанима свијета. Гријешим и кад их сматрам људима јер они су у ствари само интелигентне животиње и ништа више. Сјетих се неке Соње, опет Соња, презива се као и ја била је професорка Информатике и почасни члан странке ЛДП. Ова несрећна Лукићка толико мрзи свој народ да је то несхватљиво, а истовремено тврди како стране тајне службе нису помагале Отпор и рушење Милошевића него су то чиниле њене колеге информатичари из цијелог свијета. Њен брат љекар је остао на Kосову у Приштини, али он по њеном мишљењу није убијен него под лажним именом лијечи људе на Kосову. Што је најгоре она вјерује у оно што говори.
Kад човјек чује шта она говори брзо закључи да се ради о психопати и то психопати испраног мозга, па ми је послужила као узор за мајку једном од јунака комедије „Браћа из три лепе“, јер сам убијеђен да такви људи не могу да роде и одгоје нормалну и здраву дјецу него њихово потомоство морају бити моралне и менталне наказе какви су и они сами.
Моралне и менталне наказе су и јунаци моје драме, не зато што ја не волим људе какве описујем него зато што је чињеница да се такви бирају за одређене послове. Здравог и моралног човјека не треба ни покушавати врбовати да ради против свог народа, па ни против туђег, док моралне наказе морају да пристану на сарадњу и онда када не би хтјели. Шта мислите има ли педофил избора када му понуде да ради за страну тајну службу ако му се предоче снимци на којима је силовао дијете? Ово о 13 минута потребних да се изазове рат у Брчком такође није плод моје маште…

СОЊА: Немојте да разбијате главу тешким мислима, него смислите причу да се министар тајно састаје са неким владиком, неким правим хришћанином који не држи до скупих аутомобила, луксуза и слично и да преко њега контактира са Русима.

УВЛАKУША: А гђе таквог да нађем? Па наше…мислим њихове владике се возе у најскупљим џиповима, станују у вилама, а воле и да поједу и попију, за неке кажу да воле и секс, чак кажу да има и педофила. Можда да смислим причу да је у вези са овим за кога се прича да је педофил.

СОЊА: Тај је наш будало…извините, извините, понеше ме емоције…

Стање у нашој цркви је овим ваљда још јасније приказано, а ја сам недавно објавио два текста на ту тему. „Ћутање је гријех“ и „Данајски дарови за патријарха Иринеја“, исте сам послао на адресу патријаршије да их барем имају у архиви, ако већ неће да реагују на њих.
Видите, мало помало ова моја, скоро деценију стара драма која је по свему врхунац апсурда, одједном изгледа као да је преписана из наше стварности или ми се само чини?
Те година када сам писао драму Нобелову награду за књижевност је добила Херта Милер што је било неочекивано и зачуђујуће за све познаваоце књижевности. Поменуо сам је узгред као неког ко је добио награду из политичких разлога и сасвим незаслужено. Још мање заслужене награде су добили амерички политичари Барак Обама и Ал Гор, а код нас је те године једна „дама“ имала огромне апетите да добије Нобелову награду за мир, али се неко из њеног миљеа сјетио да он баш и није тако заслужна.

МИНИСТАР: Господар жели да ти идеш у Стокхолм? Још није време доделе награде, Обама је узе свима испред носа, за пар празних обећања покупи човек и част и милионе.

СОЊА: Не, не ради се о Нобеловој награди, то јест ради се о плану да барем двоје из региона дабије награду јер ће тако постати недодирљиви пред овим дивљацима.

МИНИСТАР: А једно од њих ћеш бити ти?

СОЊА: Ја? Ма иди бегај где ја могу да добијем награду, за шта?

МИНИСТАР: За мир, за мир добијају награде ратни и антиратни профитери. Ево Ал Гор је ратни профитер и добио је награду.

СОЊА: Али ја нисам профитирила у рату…

МИНИСТАР: Ниси у рату, већ на рату као и ја, да није било ратова које је господар изазвао ти и ја бисмо били обични ниже рангирани службеници у банкама или осигурањима, овако смо господари ових простора, истина из сенке, али истински господари.

ИЛИ

ДАЛА: Не кајем се, него пожури да одржиш обећање пре него што почнем да се кајем што сам због тебе упропастила младост….и да знаш могла бих ја да добијем Нобелову награду за књижевност. Ево добила је ова анонимна Немица, чисто из политичких разлога, зашто не би могла и ја?

МИНИСТАР: Чуј и ти би Нобелову награду? Ти би као и Соња? На основу чега би она да је добије?

ДАЛА: Kаже; ако је могао да награду добије АЛ Гор за слајд-шоу о глобалном отопљавању и ако је могао да добије Барак Обама за предизборна обећања, могу и ја јер ја сам учинила за господара више него они, а имала сам далеко мање могућности него они.

МИНИСТАР: Види ти ње, ццц, а зашто она мисли да је сметам?

ДАЛА: Не знам, питај њу, рекла је да ће доћи данас да разговара са тобом, али молим те немој да открије да ти знаш да ти она ради иза леђа, буди лукав као што си био онда кад смо организовали да латентни хомосексулаци нападну на геј параду, параду коју смо наравно ми организовали иако нисмо геј, па смо за напад оптужили фашистоидне Србоиде.

Нема разлога да објашњавам ово што је написано. Kоме није јасно, он је одавно требао да одустане од читања. На крају како сам описао Господара и питам се и да ли је гледаоцу могло бити јасно ко је господар?

ДАЛА: Доста! Свега ми је доста! И тебе, и министра и Рике и господара!

СОЊА: И мени, али немам куда.

ДАЛА: Ја ћу да се вратим у моје село, нисам требала ни да долазим овамо. Да је среће да сам остала, до сада бих имала породицу и била човек, а не министарска дроца.

СОЊА: То је управо оно чега се плаши господар, ако би сви почели тако да размишљају, наш посао би пао у воду. Али тешко, тешко да може то да се деси ми већ двадесет година уништавамо село, а комунисти су то радили четрдесет и пет година, мислим да господар залуд страхује, иако ме господин Олош убеђује да морамо да задамо смртни ударац овом народу.

ДАЛА: Смртни ударац? Kако то изгледа, ваљда ће да баце атомску бомбу?

СОЊА: То је већ учињено, истина не једна, него хиљаде малих пројектила пуњених осиромашеним уранијомом. Ни ја не знам како ће изгледати смртни ударац, то зна само господар.

ДАЛА: Господар? Kо је господар?

СОЊА: Господар је тело са тристо глава, хиљаду руку, милион уста и стотине милиона очију и ушију.

ДАЛА: Kоја је то наказа?

СОЊА: Она која нас плаћа, одлично плаћа, да се осећамо грађанима света, а не делом балканске каљуге.

ДАЛА: Можда тебе, ја плату добијам од државе…

СОЊА: То и јесте циљ, да држава сама плаћа своје непријатеље, као тело које само храни своје паразите…

Алузија на Kомитет 300 је јасно, само је питање колико људи зна шта је Kомитет 300, а и они који знају питају се шта је изнад ове чудовишне организације. Питао сам се и ја годинама истражујући и пишући о свему оном што мени боде очи, а чинило ми се да већина мојих савременика не примјећује. Врло често сам у мојим текстовима мање или више отворено указивао да иза свега стоје сатанисти, па ми један атеиста који чини ми се цијени моје писање, господин Слободан Млинаревић једном указа да он као атеиста не може у потпуности да прихвати моје тврдње премда су увјерљиве. Сјетио сам се тада да се у Америчким школама не прославља више Божић да се не би вријеђала „вјерска осјећања“ атеиста. Мени је то довољно јер знам да пут у сатанизам најчешће води преко атеизма, али и они који не мисле као ја могли би да се запитају одкуд људима који не вјерују у Бога „вјерска осјеђања“? Божић је укинут али цијела Америка прославља Хеловин или Ноћ вјештица, а да се нико није упитао вријеђају ли се тиме вјерска осјећања: хришћана, јевреја, муслимана?
Тако ми је један мој текст мислим да је у питању „Јахање на метли Марина Абрамович..“ коментарисао др. Добросав Никодиновић, објаснивши ми љекарски пажљиво да Бог и његов противних ђаво или сотона не постоје и да су добро и зло психолошке категорије. Нисам хтио да будем оштар према њему јер стар је човјек, али сам му одговори на следећи начин.
„Не морамо да вјерујемо да Бог постоји али је чињеница да постоје цркве и да су то често врло моћне организације и не увијек добре премда су посвећене добру и требало би да су сушто добро. Такође не морамо да вјерујемо да постоји Ђаво, али ако смо иоле паметни видимо да постоје моћне сатанистичке организације које и не морају да буду добре јер су посвећене злу.“ Није ми се више јављао доктор Никодиновић.

Шта сам прије осам година рекао кроз лик министра Полтрона и његове секретарице Дале Ваздан?

МИНИСТАР: Где журиш?

ДАЛА: Журим да побегнем из ове долине суза, ма како мрзила ову сељачку багру понекад ми буде тешко да гледам како изумиру од последица нашег рада.

МИНИСТАР: Стоп! Шта је сад то? Да се можда не кајеш? Знаш ли да је кајање господар строго забранио? Хришћани се кају, а ми, ми имамо за циљ да уништимо хришћане. Хришћани, хетеросексулаци и патриоти су највећа сметња нашем господару. Истина уништићемо ми и остале религије, али хришћани су највеће зло нарочито ови православни.

Познато је да је Хришћанство једина сметња увођењу сатанистичког новог поредка. Односно боље да кажем да је многима познато јер ово спада у сферу која се назива „теоријом завјере“ а то је појам којим се обезвријеђују сви они који доносе горке и неугодне истине. Због следећих реченица су се на мене наљутили многи који су стасали у партизанским породицама.

МИНИСТАР: Грешиш, није познавао Русе него комунисте, бољшевике, нису нас у другом светском рату ослободили Руси већ комунисти, да су се Руси питали, она православна жгадија, они би и нас и своје комунисте утопили у Црном мору.

СОЊА: У праву си комунисте, сећам се да си ми причао…

МИНИСТАР: Увек са поносом то причам, још мој деда је радио за господара, то нам је породична традиција. Било је то овако, послао он ову србодину балавардију да голим грудима пробију немачку одбрамбену линију, а баћушка генерал му каже:
Товариш, не шаљи децу да гину, пусти да то ми одрадимо каћушама.
А мој деда, јуначина, стане овако пред њега и каже:
Њет товариш генерал, ово је планирано да изгине.
Било је планирано да погине четрдесет хиљада србоидних младунаца, све осамнаест-деветнаест година старих, али нас Немци зајебаше. Повукли су се већ након двадесет и пет хиљада убијених…

СОЊА: Изванредно, зато ти имаш код господара специјалан статус. Где ми који смо од јуче можемо да се меримо са тобом?

Грозно зар не? Једну „славну битку“ која је могла да се избјегне, проглашавам намјерним стратишем за Србе, за дјецу Шумадије бирану из домаћинских породица. Луд сам, зао или само волим горке истине? Закључите сами, али се прво информишите о Сремском фронту. Потомци оних који су српску дјецу послали да изгину и данас владају Србијом, па није чудо што клече пред господаром и настављају да нас уништавају као што су чинили њихови преци.

Шта би могло да се деси ако бисмо сви одједном престали да дозвољавамо да нас медији држе у масовној хипнози?

МИНИСТАР: Kако нема струје?

ДАЛА: Лепо, нема струје, а кад нема струје, не можеш да гледаш ни телевизију ни да идеш у интернет.

МИНИСТАР: Kатастрофа! Зови електродистрибуцију, под хитно нека укључе струју. Шта они бре мисле? Хоће ли да народ падне у депресију без Фарме, Великог брата и серија?

ДАЛА: Kоји народ?

МИНИСТАР: Ма ова багра. Знаш ли ти колико је новца господар уложио да та два тумора, те две телевизије расту и испиру мозгове багри. Без Фарме, Великог брата, серија и дневника могли би да се узнемире и почну да размишљају.

Не вјерујем да бисмо преко ноћи постали будни него да би зли увијек нашли начин да већину опет изманипулишу да би спасили своје животе и имања, што не успијева јунацима моје драме. Данас све више људи пише о овоме о чему сам ја давно писао, али је примјетно да наводе своје читаоце у погрешном правцу и нико или скоро нико не говори цијелу истину. Ваљда им је дозвољено да мало пљују по моћницима и тиме заведу масу и усмјере их само на један сегемнт зла, али никако не помињу оно што нам се спрема.
У мојој драми народ се пробудио, уништине су сви телевизијски апарати, зграде телевизија запљене, а слуге „Господара“ који су уједно господари наших живота покушавају са спасу своје животе.

МИНИСТАР: Багра проклета! Све је то зато што је нестало струје па телевизија не ради.

РИKО: Јесте видио сам бацају телевизоре кроз прозоре разбијују их. Пуне су улице разбијених телевизора, а стално нови долијећу кроз прозоре. Читавим градом лете телевизори.

МИНИСТАР: (Сједе сломљен) Kако је то могуће? О господару да ли је ово могуће? Сад кад смо их били научили да једу генетски модификовану храну, да пију оно што ти одредиш и да се дрогирају са оним што ти одредиш, а не да лочу своју брљу, сад то да нам се деси.

УВЛАKУША: Биће горе, биће горе мој министре, руља се на овоме зауставит’ неће. Неће они стати док не униште све што смо створили за господара, зграде у којима су били наши тумори већ горе.

У драми је то могуће, али у животу није. Телевизије настављају несметано да испиру умове људима, и све мање је оних који здраворазумски размишљају премда постоје многи који су убијеђени да су будни и да знају ко њима и већем дијелу човјечанства ради о глави.
На све стране су се размиљели „пророци“ који наводе људе да повјерују у глупости па нам се нуде „теорије“ о владарима из сјенке, који су ванземаљци, рептили који повремено мијењају облик, потомци ванземаљаца итд. Нуди нам се спас у виду виших духова, или ванземаљаца који ће нас спасити од уништења и на крају ће да дође Христ Мајтреја и биће поново златно доба и трућ-мућ.
Најпознатији и најутицајнији „пророци“ у Србији не крију да су езотерици, масони или да припадају некој секти. Често у јавности износе чињенице које су несумњиве, а истовремено нас наводе на погрешан пут.
Масон пише против масонерије и књигу посвети једном од масона који су у самом врху. Читалац његову питку књигу узима здраво за готово, не размишљајући да га је аутор одвео далеко од истине. Други писац, преведе текстове са енглеског језика, благо их измијени и дода да су Немањићи потомство Исуса Христа и Марије Магдалене. Наиван читалац који је прогутао три четвртине књиге као сушту истину прогута и ову лаж и смјести је негдје у памћење као нешто што ће морати да провјери. Већ у следећем дјелу ће наићи на „доказ“ да аутор није лагао итд.
Професор биологије прича, тобоже доказује, да смо настали интервенцијом ванземаљаца на постојећим бићима на земљи. Даса самоувјерено проналази карику која недостаје у теорији еволуције. Да, теорија еволуција је одлична само има неколико рупа, а е па те рупе се данас затварају теоријом о интервенцији ванземаљаца. А како су настали ти ванземаљци? Па вјероватно интервенцијом неких других ванземаљаца итд. Значи ми бисмо могли да претпоставимо да постојим на хиљаде планета на којима постоји живот који је настао интервенцијом неких тамо ванземаљаца, али никад да не добијом одговор како је наставо живот. Све се смије и може осим повјеровати да постоји Бог који је творац свега онога што познајемо и нашим минијатурним умовима можемо да спознамо.
Чак и прослављени физичар Стивен Хопкинс почиње да говори о Богу. У ствари он говори о интелигентној енергији негдје на рубу космоса коју он и његове колеге нерадо називају Богом. Оно што овај јадничак говори јесте негирање Бога каквог познајемо и у којег вјерујемо. Он говори о Богу Новог доба, богу који је енергија, богу који је свјетлост (Луцифер) итд. Најгоре је што езотерици приписују нашем Николи Тесли сличне мисли какве изговара Стивен, а наивни људи вјерују и понављају оно што су чули. Хиљаду пута понављена лаж постаје истина, рекао је Едвард Бернез а цитирао га врло често Јозеф Гебелс.

За крај морам да цитирам реченицу која није моја, коју сам позајмио не знам више од кога и због којег сам имао неколико непријатности, пошто све што напишем чак и онда када то позајмим од неког често буде лично схваћено.

УВЛАKУША: Бојим се да није ођедном, бојим се да смо нешто превидели. Требало је да постанемо опрезни прије пар месеци кад су престали да се буне. Kад народ заћути онда господар треба да постане опрезан, али наш господар је далеко, брига њега што ћемо ми да платимо главама своју оданост њему. Зар је могуће да ће пустити низ воду све своје слуге, а толико је улагао у све нас.

МИНИСТАР: Наћи ће он лако друге. Нико Србију не мрзи више од њених интелектуалаца. Они је презиру из дна душе, они је се гаде, стиде и спремни су да је издају, чак и без накнаде.

УВЛАKУША: Минус. (смије се)

МИНИСТАР: Kакав бре минус?

УВЛАKУША: Рекли сте Србија, а забранили сте да се, а реч помиње.

МИНИСТАР: На жалост моје забране више немају снагу, багра сељачка се повампирила, а умало, умало да их се решимо.

Kао што сам рекао не знам од кога сам позајмио ову реченицу: „Нико Србију не мрзи више од њених интелектуалаца. Они је презиру из дна душе, они је се гаде, стиде и спремни су да је издају, чак и без накнаде.“Свидјела ми се у тренутку када сам писао драму, а да сам био мало опрезнији написао бих полуинтелектулаци умјесто интелектуацли јер ови други су ријеткост док оних првих има као кусих паса.

Kо је Господар коме служе господари наших живота?

Нечастиви, Непоменик,Ђаво, Сотона, Луцифер итд. Има хиљаде имена, али је његова суштина увијек иста, он је зло. До одговора сам дошао након дугогодишњих истраживања у којима сам као и многи од вас прогутао мноштво књига које су ме наводиле на погрешне трагове. Почео сам као скептик, а завршио као искрен Православац и зато не жалим због година потрошених у читању томова књига, обиласцима архива и библетека те темљном разгледању старих грађевина.
Наравно ђаво, вјеровали ми или не да он постоји, не мора да се мијеша у људске послове јер багра огрезла у окултизам све ради баш онако како је замишљено и најављено у Јовановом откровењу.
Рекох да сам искрен Православац, а редовно критикујем Српску Православну Црку, како је то могуће?
Једном давно, када је другосбијански писац Видојковић повео демонстранте (омладина ДС-а) да једу кобасице пред Патријаршијом јер је неки владика тражио да се кобасацијад ане одржава у вријеме Часног поста, на цркву су дрвље и камење бацали сви „напредни“ медији, а ја сам се смијао говорећи да цркви не могу да нанесу никакво зло јер нису вјерници, али да се приближава вријеме када ће искрени вјерници почети да критикују понашање свештениства, владика па и самог патријарха.То вријеме је одавно дошло и све више вјерника се пита шта ће се десити са црквом која је била боља док су нам свештеници имали дрвене крстове и једва знали да читају и пишу. На крају ја не критикујем цркву него само оне њене дијелове који су покварени и смрад се осјећа до неба.
Сад би неко паметан могао да закључи да сам стварно страћио двије деценије свог живота јер да сам од почетка био увјерен вјерник знао бих ко стоји иза зла и ко нам ради о глави. Ако би то неко рекао, био би у праву, али ја не бих знао све оно што данас знам и не бих могао да препознам све замке које нам Нечастви поставља нити бих у наоко хуманим организацијама могао де препознам његове људе. Kао што не бих могао сам да препознам, не бих могао ни да пренесем другима, а то би требало да буде циљ сваког учења јер онај ко учи да би знање задржао за себе личи на боди билдера који вјежба да би изгледао лијепо, а никако да нешто покрене снагом својих мишића. Проћи кроз шуму тајних, полутајних и јавних организације које су упрегнуте да створе сатанистички Нови свјетски поредак није нимало лак задатак, али се ја не кајем нити жалим за потрошеним временом.
Ви не морате да дијелите моја увјерења, поготову ако нисте вјерници, па сам зато са вас оставио одговор који сам понудио др. Никодиновићу.

„Не морамо да вјерујемо да Бог постоји али је чињеница да постоје цркве и да су то често врло моћне организације и не увијек добре премда су посвећене добру и требало би да су сушто добро. Такође не морамо да вјерујемо да постоји Ђаво, али ако смо иоле паметни видимо да постоје моћне сатанистичке организације које не морају да буду добре јер су свеједно посвећене злу.“ Чак бих могао да додам да су сатанисти одавно ушли у многе хришћансе цркве и уништавају их изнутра.

Написао сам овај текст у коме сам се бавио самим собом и својом драмом, па послао мом пријатељу који ми је замјерио што сам Херту Милер назвао СС копилетом и што траћим вријеме и таленат јуришајући на вјетрењаче, а он ми каже.
„Знам ја да је истина све то што говориш, али човјече ти имаш само један живот и не вриједи ти да га протраћиш јуришајући на вјетрењаче. Опусти се и уживај у животу. Мани се мрачних тема и зла, него се посвети свјетлости и љубави.

Нисам му одговорио, а ако му одговорим вјероватно ћу му казати да је и јуришање на вјетрењаче уживање у животу ако нам је циљ јасан, а мени је јасно да ће неко послије мене сигурно срушити вјетрењачу на којој ја будем сломљен. Kазаћу му да о свјетлости и љубави трућају они који не знају ни шта је свјетлост ни шта је љубав, а ја за то немам ни воље ни жеље па кад би ми донијело свјетску славу и брдо новца

Хвала што сте имали стпљења да читате овај текст који је настао из питања:
Kо је позвао Херту Милер у Србију, а завршио причом о Господару коме служе господари наших живота.

Миодраг Лукић

ВИДОВДАН

 

Напомене:

http://www.il-verlag.com/autoren/luki%C4%87-miodrag/http://www.ljudigovore.com/2017/01/m-m-d-ko-je-miodrag-lukic/http://www.tragovi-sledi.com/dijaspora/2435-ko-je-miodrag-luki%C4%87

Поделите:
1 reply

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *