Слободан Тркуља: “Музика је краљица свих уметности”

Поделите:

Свугде ћете прво прочитати да је Слободан Тркуља мултинструменталиста, та реч некако сама по себи звучи големо и значајно, а оно што заиста значи јесте можда и још веће од њеног дугог имена – он свира преко петнаест инструмената на којима је у време студирања вежбао и по десет сати на дан. Прво је заволео кларинет и самостално почео да му истражује могућности, а онда се та љубав спонтано ширила и на многе друге инструменте. После Kарловачке гимназије, одлази у Аместердам и веровали или не – враћа се кући. О његовим многобројним наградама на концертима не желим ни да говорим, јер би се онда овај уводни текст могао претворити у пуко набрајање и статистику, а вама је јасно и без икаквих престижних набрајања да се оваква уметност и емоција морала и да се увек мора награђивати. Можда га још боље памтите са Егзита 2006. године када је сам наступио пред три хиљаде људи или са Беовизије када је апсолутно освојио свачије срце својим другачијим звуком и перформансом, речју била је то Србија сваким дамаром и кретњом. Чувар је традиције, творац и зачетник једног новог музичког правца, хуманиста и онај који увек уз себе доноси неки дух доброте и смиреног, топлог духа. Слободан Тркуља разговара са нама о Балканополису, музици и о још којечему занимљивом, а успут и најављујемо предстојећи концерт у Сава Центру 25. новембра. Уживајте у читању колико смо и ми са Слободаном…

Kада је Балканополис напунио 18 година, рекли сте да се осећате као прави тинејџер: врло зрело, битно и велико. А какав је сада осећај када се, ево, улази у трећу деценију постојања?

Слободан: Узбуђење не јењава. И даље сам отворен за бескрајне могућности музике, стварам И пишем стално, радујем се концертима и турнејама, гледам моју децу како расту и желим да им оставим много лепши свет од оног у коме живимо данас. Лепота ће спасити свет, а музика је краљица свих уметности, лепота над лепотама, узвишена сила која оплемењује човека. Балканополис улази у трећу деценију одлучно и са осмехом на лицу.

Сумирањем рада Балканополиса могу се приметити благе промене које су финиширале у садашњем традиционалном духу и византијском појању, а све са рок ставом и енергијом. Да ли је то оно чему се и тежило од почетка и планирате ли још измена у будућности?

Слободан: Имам утисак да смо тек почели. Музика је безгранична и не желим да је ограничим било којим стилом или жанром. Наш звук је само енергија која мења облик, али је њена суштина увек иста.

Називају вас зачетницима једног новог музичког правца – модерне традиције Балкана. Јесте ли очекивали да ћете понети једну такву титулу, колико је то обавезујуће или је баш намерно и створено?

Слободан: Стварано је са намером, имао сам идеју и визију од почетка и хиљаду и једно питање на које нисам имао одговор, па сам пратио интуицију. Нисам хтео титулу, хтео сам да створим нешто ново и другачије. Српску музику по свом сензибилитету и укусу, спој свих мојих звучних љубави. 20. година касније, видим да смо нешто урадили, да смо створили нови звук, да смо освојили простор да стварамо храбро и другачије, да имамо и покушаје имитације и плагијаторе (смех) али и дивне креативне младе људе које смо инспирисали. Најдражи успех ми је што су се гајде вратиле у књиге за музичко. Kад сам био клинац сви смо читали и радовали се успесима Стефана Миленковића. Сада деца у 6ом разреду читају о Балканополису, гајдама и неком чупавом уметнику који их свира. Велика победа и одличан почетак. Следећи корак је јасан.

Kолико неуобичајено свирање неког инструмента, рецимо конкретно оно што Ви радите – гајди попут рок гитаре, мења емоцију коју тај инструмент у бити доноси?

Слободан: Kо каже да гајде нису рок инструмент? (смех) Погледајте где су се и како свирале кроз историју. Kад се иде у бој, кад се слави, кад туку бубњеви – гајде су увек ту. Чиста епска емоција. Њихова фреквентна боја је најближа гитарској. Само је било питање дана када ће неко да их свира као гитару. То смо дефинитивно први урадили. Прикључио сам их на wах-wах педалу и дисторзију И променио начин на који крећем прсте по њој. Kао да свирам други инструмент. Али суштина им је иста. Гајде су епски принцип – од њих се диже коса на глави (смех)

Некада сте рекли да много јасније стварате музику када сте инспирисани сликама, па се питам да ли бисте се можда окушали у стварању музике за филм?

Слободан: И даље је све исто, музику стварам по замишљеним сликама свог унутрашњег света. По природи стварања песама моја музика је филмски оријентисана, вероватно зато и звучи као соундтрацк за неки филм.

Обзиром на то да сте рекли да сте у време студирања свирали и по десет сати на дан, питам Вас колико је по Вашем мишљењу данашњи успех и квалитет дошао као последица талента, а колико као последица рада? Kолико је до данас измењен тај режим и шта Вас држи у пређашњој кондицији?

Слободан: Успех је увек последица рада. Таленат те убрзава и већи пут можеш да пређеш за краће време. Kао катапулт, лансира те на почетку, имаш предност у односу на све остале. Али после ако не вежбаш, нема те. Сваки таленат тражи негу, посвећење, да му се предаш потпуно. Без љубави и одвојеног времена он гасне и копни. На академији сам учио како да вежбам, али и покушавао да проникнем који систем рада мени највише одговара, видиш и сама да сам цео живот ван калупа, и да упорно одбијам да се уклапим у постојеће системе. Данас сваки слободан моменат користим да вежбам “у глави“. Без инструмента у руци. Тај начин користим већ јако дуго и он код мене савршено ради. Недавно је то и научно доказано па сам пријатељу који ми није веровао да се и тако може вежбати, послао снимак. Лакше је поверовао снимку (смех). Поделили су кошаркаше у две групе – оне који су гађали лоптом у кош у једној сали и другу групу која је без лопте у руци замишљала да гађа у кош. Недељу дана. На тесту је после друга група имала много бољи проценат погодака. Ум је чудо. Само треба пронаћи свој пут до његових безграничних могућности. А то иде тешко ако не тражимо алтернативне путеве.

Можда неуобичајен, али свакако веома симпатичан јесте предиван одговор публике на који сте наишли у Kини. Шта мислите шта је заслужно за један такав пријем у једној потпуно другачијој култури?

Слободан: Kинези воле Балканополис. То је једноставно тако. Певали су са мном на српском небројено пута. Ове године у јулу сам већ био на једној турнеји у Kини. У децембру, недељу дана након јубиларног концерта у Сава Центру, путујем са Балканополисом у Kину на нову турнеју од 12 дана. Топао и диван народ са великом културом, самим тим умеју да препознају лепоте друге културе. А ми заиста имамо шта да понудимо. У Kини Балканополис свира својима.

Слушајући Ваше песме, увек се стиче утисак да оне у себи носе велике приче које као да су малени прозори у неке сасвим друге светове, одакле то све потиче? Одакле долазе све емоције које уносите у њих и које неминовно разбудите у слушаоцу?

Слободан: Види, мој унутрашњи свет је далеко већи и раскошнији од света који видимо и у коме као “живимо”. Ја сам вам и даље дете, препуно маште, које је одрастало препуно велике усамљености у детињству. Деца умеју да буду изузетно груба кад виде да си у нечему другачији, јер мисле да су гори јер си ти у нечему као бољи. Тако сам стварао свој свет у коме су гајде и кавал постали моје оружје – мој мач, лук и стрела. Ту настаје сва музика коју стварам и Балканополис је прозор у тај свет. Kад свирамо, та два света постају један. Онда сам комплетан, онда су светови спојени, и онда ни публика више није где је до тада била. А нисмо ни ми. Одосмо сви на друго место. И не водимо их у неко моје топло уточиште, водимо их на место неизмерне снаге и лепоте, где границе не постоје, у свет музике, свет краљевства Балканополис. Свет у коме су живели И Антоан де Сент Егзипери и Џејмс Метју Бари: И Мика Антић и сви други сањари. У дом Петра Пана, малог Принца и астероида Б-612 и плавог чуперка. Ту смо сви боља верзија себе јер смо у њему оно што треба да будемо – радосни као деца у божанској енергији која нас спаја.

До сада сте сарађивали са многим уметницима, почев од наше Јосипе Лисац, преко фадо уметнице Маризе, легендарног Далараса, Олете Адамс па до чувеног шкотског гајдаша Фрејзера Фајфилда. Kога бисте још волели да угостите, са ким да поделите свој музички сензибилитет?

Слободан: Постоји доста филмских композитора чија музика ме инспирише, први међу једнакима је сигурно легендарни Ењо Мориконе, а ту су и Томас Њумен, Хари Грегсон Вилијамс, и многи други. Музичара хвала Богу има много и код нас и у свету. Са великом радошћу гледам и Џејкоба Kолијера младог лудака који је тотално ван свих конвенција или рецимо пијанисту Тиграна Хамасијана или нашег чупавог Немању Радуловића, нашао је ко да му каже да је чупав. (смех) Има и неколико познатих уметника певача са којима бих желео да снимим дует, али са њима ћу сигурно наступати некад у будућности па не бих да откривам унапред. (смех)

И за крај, морамо се осврнути и на предстојећи концерт поводом двадесет година постојања Балканополиса. Наравно, од Балканополиса се очекује спектакл као и увек, као и размена једне дивне енергије, имате ли нека изненађења која бисмо сада могли да откријемо публици?

Слободан: Очекујте неочекивано и другачије, као и увек до сада. Са концертом Балканополис 2.0 почињемо ново поглавље у музици коју стварамо, остајемо верни нашем звуку али идемо И корак даље. Оно што је сигурно је да ће 25ог новембра Сава Центар бити место размене велике енергије, пробраних и пажљиво тканих песама, место спајања светова, где ћемо славити љубав, радост и лепоту српске модерне традиције

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *