Остоја Војиновић: Kоучинг – продаја магле, или не?!

Поделите:

Овај наш живот је изгледа постао врло тежак спорт када нам сада за њега одједном треба некакав тренер. „Нит’ знам где сам дошао, нити куд сам пошао”, „Немам времена ни за шта, у тоталном сам хаосу”, „ Нит’ знам ђе се везујем, нит’ ђе се дријешим’’ – само су неке од честих фраза, које што у шали, а што у збиљи, изговарамо када нас познаник или комшија приупита за здравље. И све описано најбоље осликава како савремени човек данас види себе у координатном систему између све захтевнијег посла и приватног живота.

Ту негде, на каучу психотерапеута, уз поуке свештеника – духовника или лековити разговор са пријатељима, остало је и те како простора за лајфкоуче, животне тренере који поседују вештину да друге науче, како они воле да кажу, животним вештинама, које ће им (као) бити од помоћи да лакше дефинишу себе и своје место у све убрзанијој спирали савременог животног ритма. Kоучинг је дефинитивно освојио и Србију, а на сеансама су менаџери великих компанија, спортисти, јавне личности, певачи, али и обична чељад која покушава да пронађе своје парче неба у све суморнијој српској реалности. Не треба да чуди онда што је лајфкоучинг постао једно од најпрофитабилнијих занимања у нашој земљи.

Савремени човек XXI века готово свакодневно је под стресом.Трка са временом и за новцем, проблеми у породици и на послу, остављају на нама трага. У ери индивидуализма, где свако искључиво гледа своје потребе, а услед недостатка емпатије, још више се осећамо изгубљено и усамљено.Kао магичним штапићем, одговор на све ове проблем наводно нуде лиценцирани животни тренери. Ово модерно занимање постоји у западном свету више од једне деценије, док је у Србији поплава лајфкоучева уследила последњих неколико година. У Србији постоји један број коучинг центара који озбиљно раде, али има и приучених „коуча”, којима је циљ, пре свега, зарада, и који скину са Интернета и преведу неки коучинг програм, организују семинар, наплате 300 и више евра за викенд и издају сертификат.

Kо су заправо животни тренери? Пре свега већина њих су особе које у вама и вашим животним проблемима виде брзу и лаку шансу за зарадом, продајући вам филозофију, једну врсту магле,без неког великог смисла у пракси.У корену сваке лајфкоуч филозофије је теорија произашла из савремене западне културе, како се увек и по сваку цену мора јурити срећа, како је негативно размишљање корен свих наших проблема. Живот је уствари једна огромна лутрија са мешавином лепих и мање лепих тренутака, и сваки човек представља јединствену причу за себе, и не постоји јединствен рецепт како треба живети. Суштина је да живите у складу са својом личношћу и да сами пронађете сопствени баланс.

Занимљиво је да је ова вештина заправо кренула из тениса. Прекретницу је направио Тимоти Галвеј књигом „Inner Game of Tennis” (1974), у којој говори о томе како у тенису противник с друге стране мреже није једини који ради против играча. Он мора да се суочи и са својим унутрашњим противником, који је стални критизер и који је заправо неки унутрашњи судија који га кочи. Ова књига била је пресудна и за стварање модела раста, једне од кључних тачака лајфкоучинга.

Многи се с правом питају како смо до сада живели без тог неког животног тренера, ко нас је учио, усмеравао, помагао нам да одредимо себе. Учили су нас родитељи, школа и околина, док породица данас има мање могућности да утиче на наш живот, који се убрзано мења, и многе ствари које су биле едукативне за старе генерације, нису актуелне за младе. Изгубила се структура живота, уз брзину, највећег непријатеља савременог човека, изгубиле су се кључне вредности, и у таквом амбијенту изгубио се и човек.

Тренд лајфкоучинга, као синонима за брзо, хиперпродуктивно и развијено западњачко друштво, уклопио се у суморну слику још увек уз прихватање једне врсте помодне варијанте светског стила живљења, супротне нашем статусу. У једном кошмару који влада у вредносном систему, постали смо амбициозни преко своје мере, притом изгубивши меру у томе.

Лајфкоучинг у себи не садржи само тек пука упутства за живот, већ и целу једну филозофију афирмисања и мотивисања човека, његових способности, кроз постављање питања, самопосматрање, па се намеће питање како и зашто смо остали без мотивације и зашто су нам одједном потребни животни тренери, да нас они гурају да идемо даље, да радимо боље.

Ми смо, изгледа, изгубили моћ кретања ка напред, клонули смо, немамо снаге, треба нам неко ко би нас подржао или носио ка даље. Модеран човек је ујутру нерасположен, у стилу „не знам да ли да се убијем или да се умијем”, најрадије би превукао ћебе преко главе и у амнезији провео дан. У здравија времена учитељи, животни тренери, ‘капитени наших живота’ били су у ствари наши родитељи, бабе и деде. Они су имали искуство, живели здраво и нормално, били ментално и духовно здрави, били извор инспирације и искуства.

Данас је једном модерном пословном човеку на првом месту професионални успех, односно новац и оно шта се за њега може добити. Људи сматрају да је успех имати пун стомак, и новац којим се обезбеђује удобност, док је на глобалном нивоу све више људи оболелих од депресије. И поред свих тих лајфкоуча, СЗО нас упозорава да ће до 2020. депресија бити најзаступљенија болест на планети.

Старим Грцима није био потребан лајфкоучинг, нити су имали појма о њему. Али имали су једног Сократа, који је оставио бисере мудрости који се данас управо примењују на сеансама код „животних тренера”. Велики антички филозоф имао је став да „неистражени живот није вредан живљења” и управо то самоиспитивање и самопосматрање представља полазну тачку из које креће заједничко путовање клијента и коуча на путу решавања животних проблема и ситуација. Осим тога, сврха живота по Сократу је лични раст и развој, што чини окосницу модерног коучинга. Антички мислилац препознао је и важност дијалога, а од својих студената тражио је да постављају питања и дају одговоре.

Тако и ми данас тражимо одговоре. Неко трага у дубину, неко у ширину. Kо већ како може, или хоће. Тада се и само од себе наметне да ли ћемо и кога изабрати за „животног тренера”. Свакако да није свеједно јер, живот је ипак најлепши и најскупљи спорт на свету.

 

Остоја Војиновић

ВИДОВДАН

 

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *