ГОДИШЊИЦА СМРТИ МУЗИЧАРА Kо је био Милан Младеновић?

Поделите:

Милан Младеновић, фронтмен групе ЕKВ и никад превазиђени музичар бивше Југославије, умро је на данашњи дан, пре 23 године.

После наступа на фестивалу у Будви, у августу 1994. године, почела је његова безуспешна борба са раком панкреаса, коју је изгубио само три месеца касније – 5. новембра.

– Милан Младеновић био је најбољи музичар који је икад ходао овим просторима. И данас, после свих тих година, и даље нас подсећа на то какав би живот требало да буде од Јадрана до Триглава – говоре људи који га нису заборавили ни после 23 године, откако је престао да постоји у овој нашој димензији.

Последњих неколико година, улице и тргови у градовима бивше нам државе Југославије добили су име Милана Младеновића, баш као што је то и плато испред Дома омладине у Београду.

Милан Младеновић (1958-1994) био је јединствен југословенски музичар, композитор, гитариста и певач.

„Лимуново дрво“, „Шарло Акробата“, „Kатарина ИИ“ и „Екатарина Велика“ групе су у којима је, заједно са осталим члановима ових састава, стварао, свирао, певао и оставио неизбрисив траг на културној сцени СФРЈ.

Рођен је 21. септембра 1958. године у Загребу. У шестој години са породицом преселио се у Сарајево, где је живео наредних неколико година, да би 1970. дошао у Београд.

Почетком југословенских ратова 1992. године, са члановима група Партибрејкерс и Електрични оргазам урадио је никад заборављени пројекат „Римтутитуки“, чија је музичка активност била фокусирана искључиво на антиратну пропаганду.

„Слушај вамо!“, с рефреном „Мир, брате, мир” био је снажна антиратна порука свима на овим просторима.

Промовисан је концертом на камиону, који је кружио улицама Београда заједно са хиљадама људи, који су су тискали око највећих музичких звезда тог времена.

Тај рат одразио се на албумима ЕKВ „Дум дум“ и „Неко нас посматра“, на којим је је био покушај Милана и целе екипе да се покаже читав бесмисао тренутне реалности.

Kакав је Милан био, првенствено човек, а онда музичар, говори и податак да је током опсаде Дубровника позвао публику да минутом ћутања одају почаст том бомбардованом граду и његовом становништву. Наравно, да су поједини људи из гомиле гласно негодовали, а чули су се чак и повици да ухапсе Милана.

Истовремено, када је „Римтутитуки“ требало да гостује у Бањалуци, Милан је из протеста отказао наступ зато што је екплозивом срушена најстарија и најпознатија бањалучка џамија Ферхадија из 1579. године.

Изједала су га зверства којима смо сви били сведоци, а имао је само реч, као сопствену борбу против тога.

У години смрти, 1994. године, Милан одлази у Бразил, где са пријатељем МИтром Суботићем Субом и неколико бразилских музичара снима албум „Ангел’с Бреатх“ , а потом и у Париз, где режира спот за песму „Црв“ са тог албума. Болест је била бржа и он никада није дочекао да види шта је урадио, јер је спот објављен после његове смрти.

Без обзира на својеврсни цунами неукуса, који последњих година снажно плави читав Балкан, Екатарина Велика и Милан Младеновић увек ће стајати на малом, сувом острву изнад свега тога, опомињући нас да смо ту само сада и да размислимо шта бисмо морали да сачувамо у својим животима.

 

 

Ало

Поделите:
1 reply
  1. Ђорђе Ивковић
    Ђорђе Ивковић says:

    ДРОГА, СМРТ И РОКЕНРОЛ
    07-11-12

    Ових дана вуче се по медијима цркотина ЕКВ („Екатерине велике“). Особито пок. Милана Младеновића.
    Мародерство.
    Рокерски мародери овом приликом чакљама су се ухватили за пунолетство смрти Милана Младеновића. „Округло“ осамнаест година како је умро.
    Траје утрка паланки која ће пре некој својој споредној улици или малом тргу наденути име певача чије песме већина становника почаствованог краја ни у херојским данима ЕКВ није слушало.
    Загреб је зрцало. Хоће имат улицу, неће имат улицу? Заслужио, није заслужио? Јес био за нашу ствар, ал је био наркоман. Изгледа да је превагнуло што је био за „њихову ствар“, па ће му уделити једну улицу.
    Нико не прави питање што је рад бендова М. Младеновића био праћен сталним личним свађама, распадима, великом сујетом, „сукобима са законом“.

    У Новом Саду, у „Фабрици“, одржаће Милану Младеновићу мису Фирчи и Динко Грухоњић.

    Кад та два шовинистичка шмокљана неког величају, јадан величајушчи.

    ДА ЛИ БИ МИЛАН МЛАДЕНОВИЋ, ДА ЈЕ ЖИВ ПА С ТОГА ДА МОЖЕ, ДОЗВОЛИО ТАКВУ КОЊУШАРСКУ ЛИЦИТАЦИЈУ СОПСТВЕНИМ ИМЕНОМ?

    Па сви знамо да не би. Какав год да је био.
    Шта ће му улице? Он би волео да се његове песме слушају. Да су чули (слушајући) његове песме, предлагачи назива улица не би били предлагачи.

    И ту лако долазимо до суштине МИТА о ЕКВ и Милану Младеновићу.

    Није он, мртав, интересантан „мејнстрим“ средовечним рокерима због песама, већ због мртвозорно коректног политичког става.
    Еуфемистички, ТО се злих „деведесетих“ називало „антиратним ангажманом“, фактички, радило се о позиционирању на страну непријатеља. Милан Младеновић није могао да раскине ланце идеологије свога оца, официра ЈНА и мајке Далматинке. А живео је у Србији. И ту је све у њему пуцало. Васпитање против чињеница. У хаосу. Пук`о је. Сад га због те, у основи детиње, незреле, слабости непријатељи Срба раубују. Називају га „визионарем“, што никад није био.
    Да је исте песме за собом оставио, али да се дефинисао као Србин, ко би га се сећао?

    Шта можемо да прочитамо у његовим интервјуима? Па, на пример, „да је рокенрол начин живота!“.

    Можемо, међутим, и ово:
    Milan Mladenović: Borite se za svoj život!

    Biću iskren – nisam siguran da čak imamo i svoju sadašnjost! Izvesno je da stihijski idem kroz život, pa gde se zaustavim… Jedno je sigurno: nikad ne znam u kom ću smeru krenuti. Dozvoljavam da me emocije “povuku” za sobom i da me prosto “uguraju” u neke stvari o kojima ranije nisam razmišljao. Ponoviću svoju staru tezu – sve moje pesme doživljene su više puta i lično odživljene! Znači u njima nema, ama baš nikakvog foliranja. One su pre svega odraz mojih emocija, a rokenrol je moj način života.

    O budućnosti:
    Milan: Mi se, kao društvo, ne nalazimo ni na jednom putu. Svima je to jasno: malo smo zaostali i zastranili. Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, koja s nestrpljenjem čeka da nas proguta. A, iznad nas, razbuktala se vulkanska lava, koja počinje da curi, rasteže se po nama – narodu. Šta bi mi sad mogli da uradimo? Ne znam ni sam. Čini mi se da smo potpuno “stisnuti”, ne možemo ni korak nazad, ali ni korak napred! Možda bi nam pomogla promena političkih i ekonomskih uslova, ili pak državni udar? Možda, kažem…

    Није Милан тада био сигуран ни у своју садашњост. Психоделична садашњост је варљива и променљива. Ништа чврсто повезано, камоли дубље или стварно визионарски није умео да каже. „Државни удар“ је (у оно време, ерго враћање у комунистичку диктатуру) најдаље што је мишљу умео да добаци.

    Апсурд, страшни апсурд, у животној причи Милана Младеновића је што се борио за живот, а око себе је само смрт сејао. Неподношљиво много смрти. Осим свих укинутих људи из бенда, чија су имена позната, ту је, сасвим блиско везана и Соња Савић. О онима, мање талентованима или непрепознатима као таленти који су повезано напустили овај свет, или коју су само били ту са друштвом, не знамо број.

    Призивао је људскост, а сав његов БУНТ проистекао из отпора официрској шапки, претворио се у супротност, дегенерацију, античовечност.

    Црна серија смрти започела је, заправо, две године раније, одласком Ивице Вдовића Вда, бившег бубњара „Шарла акробате”, а једно време и ЕКВ. Према неким изворима, Вд је био прва регистрована жртва сиде у тадашњој Југославији. Глумица Соња Савић, која је у међувремену поделила судбину својих најбољих пријатеља, никада није преболела њихову смрт. У филму „ЕКВ – Као да је било некад” испричала је потресан детаљ с Вдове сахране.

    „Док се тужна поворка кретала ка његовом вечном коначишту, у једном тренутку ковчег се преврнуо и Вдово тело је испало из некакве пластичне вреће у коју је било спаковано. Сви су скамењено стајали. Знајући за узрок његове смрти, нико од присутних није хтео да приђе и подигне га.“

    Рок хероина у дому за бескућнике („Дубоко интелектуална веза“)
    („…Не, њих двоје нису били у емотивној вези. Неки људи су то назвали „дубоко интелектуалном везом”).
    Сандра прича како је Маргита (нап.: ћерка познатог редитеља Равасија), не могавши да преболи Миланову смрт, почела да као дух лута градом. Појављивала се повремено у поново отвореном клубу „Академија”, имала много млађе фрајере од себе. Као да више није разликовала дан од ноћи. Тако је то трајало неколико година док није нестала. Отишла је у Индију. Дуго нико ништа није знао о њој. По повратку у Београд, непосредно пред смрт, компоновала је своје последње музичко дело. За представу „Капут мртвог човека” у Атељеу 212, редитељке Хајдане Балетић.
    У документарном филму „ЕКВ – Као да је било некад”, Маргитина другарица, новинарка Јадранка Јанковић-Нешић, прича како је за Студио Б правила прилог о Центру за смештај бескућника. И тада је, међу тим људима, на њен ужас, неко из екипе препознао Маргиту. Остала је била без пара, буквално на улици, тешко болесна. Умрла је 18. септембра, 2002. године, на Инфективној клиници у Београду. Пошто од њене ближе фамилије нико више није био жив, сахранили су је пријатељи из Атељеа 212.

    А Фирчи?

    Фирчи је завршио у клинчу са Милошем Бојанићем,на „Двору“, или беше, „Фарми“ ТВ Пинк.

    Сад Фирчи хвата поене и, везано, неколико евра, офуцан, држећи слово о Милану Младеновићу, уз медијацију потурице Сабахудина(?) свакако Динка Грухоњића, у неком смрдљивом пропалом објекту транзиције, не би ли сачували плесњиви имиџ „бунта деведесетих“.

    Да је Милан Младеновић поживео још мало, и да није имао кога да се о њему постара кад душом напусти овај свет, могућа су четири сценарија окончања његовог бунта. Јер, да је дотрајао, имао би данас 54 године. Од његове интерпретације рока у тим годинама не може да се живи:

    – Да га сахране у најлон џаку, као његовог другара. У пратњи неколико полусвесних пријатеља.
    – Да заврши у стецишту за наркомане као Маргита. Без пријатеља.
    – Или бисмо га гледали, да, да, не заваравајте се, немаштина свашта чини од људи, у клинчу са Милошем Бојанићем или Фирчијем (потпуно је све једно), или обојицом, на некој „Фарми“, не би ли их претрајао до супер-финала. Гледали га у ток-шоу емисијама о мушко-женским односима, полућелавог, у пријатном разговору о старим временима са Исидором Бјелицом са шеширом на глави.
    – Писао музику за филмове ухлебљен у некој јадној синекури. Имао би доста пријатеља, у главном из света политике и бизниса.

    У свакој варијанти, не би га следовала улица.

    Умро је на време за добити улицу.

    Каквим се путем креће наше друштво, можда се Каленића пијаца или Футошка пијаца преименују у Пијацу Проке и Фирчија. Друштво вапи за новим Бором и Рамизом.

    Неки људи сматрају да Милан Младеновић у својим песмама превазилази обичног „текстописца“. Сврставају га у песнике, који тражи спро разумевање. Не мислим баш тако. Можда је у неким луцидним моментима био близу песника.

    У осталом просудите сами…Ја „типујем“ на „БЛЕДО“, а „Црв“ као да је писао за себе и своје друштво.

    Sarlo Akrobata

    Niko kao ja

    Niko, niko, kao ja
    niko, niko, kao ja
    niko, niko, kao ja
    niko, niko, kao ja

    Niko kao ja
    nikad niko, kao ja
    i niko, i nikad, i niko, ja

    Ref.
    Kao ja, kao ja
    kao ja, kao ja

    LJUBAV

    Ja sam oduvek spavao s tvojim imenom na usnama!
    Ti si oduvek spavala s mojim imenom na usnama!
    I kud god da krenem, tvoja ruka u mojoj ruci
    I kada želim nešto da kažem “ja”, ja kažem “Mi”
    Ljubav, ljubav
    Ljubav
    I svi moji drugovi su odavno i tvoji drugovi,
    Dvojinu su stari Sloveni imali u rečniku
    I kada želim da kažem “ja”, ja kažem “mi”
    I kada mislim o sebi, ustvari ja mislim o nama
    Ljubav, ljubav
    Ljubav
    Kako vreme nam prolazi, da, vreme nam prolazi brzo
    I dani i noći su slonovi na indijskom crtežu
    I boli i voli i boli i voli, boli nas ljubav!
    I boli i voli nas ljubav, boli nas ljubav
    Ljubav, ljubav
    Ljubav
    Polako dosada mrsi nam kosu i prlja nam ruke
    Polako dosada gladi nam bore od noćnoga smeha
    I naše reči od milja su navika
    Naša imena … navika
    Boli nas ljubav, voli nas ljubav,
    Ljubav, ljubav
    Ljubav

    BLEDO

    Osvrni se mirno na godine prošle,
    U nizu što šapuću bledo je, bledo je.
    Sasvim je isprano sećanje moje,
    Ne želim da znam.
    Začešljaj pramen straha sa lica,
    Skloni te umorne zavidne oči
    Da ne vidim očaj, da ne vidim ništa
    Što neću da znam.
    Ostavi trag…
    U dobrim si rukama, niko te neće,
    Niko te neće ponovo zvati
    Iz dalekog grada, u nezgodno vreme
    Da čuje ti glas.
    Klize ti reči niz prozore gole
    U praznome stanu gde zidovi broje,
    Zidovi znaju čuvati tajne,
    I sakriti laž.
    Ostavi trag…
    Osvrni se mirno na godine prošle,
    U nizu što šapuću bledo je, bledo je.
    Sasvim je isprano sećanje moje,
    Ne želim da znam.
    Na kraju smo puta potpuno čisti,
    Potpuno sami, beskrajno tupi,
    Jer strašno je hladna krv koja teče
    I ostavlja trag.

    METAK

    Grad je pojeo srca
    grad je popio krv
    svi ovi garavi zalasci sunca
    koji mi prave rupu u grudima

    Grad je pojeo ljude
    grad se siri u krug
    samo klizi, klizi, klizi
    klizi, klizi, klizi niz strme ulice

    Ovaj put bi mogao trajati vecno
    gledati, upijati, graditi, razbijati
    ovaj put bi mogao trajati vecno
    jahati sa sudbinom, jahati sa sudbinom

    Metak mene nece
    metak mene nece

    Ja sam dete planete
    ja se osecam velikim
    dok spavam ovde pod mostom
    dok jedem djubre sa kontejnera
    ja sam gradjanin sveta, ja kupujem zaborav

    Brzo, brzo, brzo
    brzo, brzo, brzo
    u grotlo svemira

    OGLEDALO

    Ko si ti, ko sam ja
    kojem gradu pripadam
    koju sizmu nastavljam
    zasto pricam sa sobom sam

    Gde si ti, gde sam ja
    da li svoju sudbu znam
    pricati i strepeti
    da l’ ces me prepoznati

    Mozda ces verovati
    mozda ces me shvatiti
    mozda neces sumnjati
    pokusaj me videti

    Ogledalo, ogledalo
    gledaj, ogledalo

    Nisi sam, nisi sam
    tvoju senku nastavljam
    tvoje lice preklapam
    tvoje reci ponavljam

    Smiri se, saberi se
    budi isti kao pre
    takav kakvog dobro znam
    bistar, jak i siguran

    Vi slepi, vi gluvi, vi sebicni ljudi
    sto pravite buku bez reda i smisla
    bez zasto i zato, za koga i kako
    bez pitanja koje bi mozda osusilo
    ponosni osmeh na licu bez suza
    na licu sto nikada obraz okrenulo nije

    Ref.
    Brazgotina sanduk i crv
    obrazi dlaka i krv

    Vi nemi igraci svog obrednog plesa
    vi srecni u transu
    u svetu sto postoji
    samo u glavama

    Ljudi bez skrupula, ljudi bez milosti
    ljudi bez secanja
    vi sto ne znate pljuskove
    zvuka boje mirisa
    vi ljudi bez pameti

    Ref.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *