Жанка Министарка: Маштала је да игра у Народном док је на коленима прала веш

Поделите:

„Драга Жанка, Ви и ја данас имамо малу, интимну светковину. Могу догађаји мењати режиме, могу се кризе завитлавати и обарати кабинете; Вас се кризе не може дотаћи, Ви остајете министарка, једина министарка, увек министарка“, написао је Нушић

Маштајући да игра на великој сцени Народног позоришта“, Жанка Стокић је на коленима прала веш. Kад је први пут са себе скинула рите, бацила крпе и почела да из вечери у вече ускаче у други глумачки костим, уместо да убрзо добије награду, добила је батине. И то од супруга, који ју је вратио кући, да се не заноси, да буде домаћица. А убрзо ће постати – „Министарка“.

„Драга Жанка, Ви и ја данас имамо малу, интимну светковину. Могу догађаји мењати режиме, могу се кризе завитлавати и обарати кабинете; Вас се кризе не може дотаћи, Ви остајете министарка, једина министарка, увек министарка“.

Имала је, дакле, част да јој Бранислав Нушић упути ове речи, али је националну част изгубила на суду, „што је за време окупације, као чланица Београдског народног позоришта, суделовала у позориштима „Весељаци“ и „Централа за хумор“, која су била под благонаклоном заштитом немачког окупатора, а специјално зато што је узимала активног ућешћа у програмима Београдске радио-станице, која је била директно у рукама Немаца и то у оквиру дневне емисије „Шарено поподне“, чиме је културно и уметнички сарађивала с окупатором и домаћим издајницима, стављајући у службу своје уметничке способности и свој велики глумачки реноме. Ове године се обележава 130 година од њеног рођења и 70 година од смрти.

Жанка Стокић је на сцени Народног позоришта одиграла више од стотину малих и великих улога. Њена појава и држање, верује се, били су „мустра“ Браниславу Нушићу за лик Живке Министарке. А била је и Сарка у „Ожалошћеној породици“, Јулишка у „Путу око света“, госпада Спасић у „Ујежу“, Мица у „Власти“.

Рођена је у Великом Градишту. Отац Богосав је био или лекар или полицијски писар. Мајка Јулка је рано остала удовица, па се удала за једног свештеника. Према речима њеног биографа, Петра Волка, „очух није био претерано одушевљен Живаниним присуством“.

Али, публика ће бити. И то већ са првим појављивањем у улози Терезе у представи „Брачне ноћи“ 1902. године. Међутим, прекретница у њеном животу догодиће се пет година касније, када њен дар препознаје тадашњи управник националног театра у Београду Милан Грол, који је позива за привременог, а убрзо и сталног члана ансамбла. Њене најзапаженије улоге су Тоанета у „Уображеном болеснику“, Дорина у „Тартифу“, Нера у „Подвали“, Стана у „Станоју Главашу“.

Једног јутра 1929. године, поводом четврт века њеног уметничког рада, новине о Жанки пишу као о чувеној глумици, а поклоници њеног талента стоје четири сата у реду испред скадарлијске кафане „Два јелена“, удељујући јој честитке и поклоне – толике да је од њих и помоћу хонорара од представа могла да купи кућу на Топчидерском брду. Исте године је премијерно одиграла „Госпођу министарку“.

Доприносећи оптимизму стварања „Нове Србије“ у „новом поретку“, под окупацијом су у Београду ницала многобројна хумористичка позоришта свакодневно увесељавајући, по тврдњама Недићеве пропаганде, хиљаде посетилаца. Поред најпопуларнијег веселог позоришта „Централа за хумор“, у Београду су радила и позоришта „Хумористи“, „Ацино смешно позориште“, „Разбибрига“, „Весељаци“, чије је неприкосновена звезда (као и веселих емисија на радију) била Жанка Стокић.

Жанка је изведена пред Суд части (Суд за суђење злочина и преступа против националне части) 3. фебруара 1945. године. Није имала браниоца. Тужилац је питао: „Kолико вам се пута десило да због жалости за обешеним и стрељаним нисте моглу да одиграте своју улогу?“ Она је ћутала. Осуђена је на осам година губитка националне части. Kазна је била и друштвено-користан рад – да чисти улице. Али, није могла. Две године касније молила је за допуштење да се врати уметничком животу да не би живела од туђе милостиње.

У молби за помиловање, навела је да је током рата крила у свом стану Kочу Поповића и Самуила Пијаде (брата од стрица Моше Пијаде), породицу Флоре. Нудила је сведоке, а на крају замолила допуштење да се врати уметничком животу да не би живела од туђе милостиње. Ослобођена је као „већ годинама безопасна по друштво“.

У то време, Жанка, оболела од дијабетеса, често без лекова које је морала да набавља на црном тржишту, вене у своја четири зида. Али, Бојан Ступица одлази код ње да јој саопшти да је добио дозволу да је ангажује у новооснованом Југословенском драмском позоришту. Испоставиће се да је било касно. Жанка умире три дана касније.

О њеном животу и делу снимани документарци, писане књиге, а представа инспирисана њеним делом и животом „Жанка“, у режији Милице Kраљ, а по тексту Миодрага Илића, биће премијерно одиграна у театру „Мадленианиму“. Лик Жанке играће Јелица Сретеновић.

Народно позориште и „Вечерње новости“, на иницијативу Мире Ступице, установили су награду с њеним именом – „Велика Жанка“. Признање се додељује „глумачкој личности која је обележила позоришни и филмски живот Србије својом стваралачком зрелошћу и богатством глумацког живота“.

Одлуком Окружног суда у Београду, а на иницијативу пожаревачког одбора Лиге за заштиту приватне својине и људских права и Народног позоришта у Београду, Жанка Стокић је рехабилитована 3. 3. 2009. године. Суд је утврдио да је Жанка Стокић у време почетка Другог светског рата била чланица Народног позоришта у Београду, да није била политички активна и да је изречена казна заснована на политичким и идеолошким разлозима.

Споменик јој, међутим, не подижу ни држава, ни позориште, већ – служавка. „Својој племенитој газдарици Жанки подижем овај споменик, благодарна Магда.“

 

 

Недељник

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *