МИ КАПЛАРИ МОРАМО ДА ВИЧЕМО

Поделите:

– Кренемо се са Ушћа онако снежнати и озебли. Па јоште и гладни. Видимо да нам нема другог спаса него да морамо ићи да потражимо штогод за јело. Али не смемо без дозволе. Питамо се: кога да питамо? Треба питати све редом од каплара до командира, а командир сигурно неће одобрити. То и сами знамо. Решисмо се да питамо каплара. Но каплар наједном дрекну:

– Куд да идете? Шта да тражите? Лопуже једне! У строј!…

Ми опет у ред и продужисмо пут, али глад досадо. Згледасмо се и сашаптавамо се: „Идемо да тражимо па свршено.“

Одвојисмо се нас десет те окренемо уз брдо, док тек викну каплар:

– Еј, куд ћете ви? Натраг у строј!

Ми ћутимо и идемо даље.

– Натраг! – виче он, а један од наших рече:

– Дај нам хлеба. Ми више гладни не можемо.

У побрдању бејаше десетину сиротињских кућа. Питамо од једне до друге да ли имају хлеба за продају, али свуд готово исти одговор: „Богами немамо ни за нас“… Дођосмо пред једну дашчару. Изађе једна жена. Ми је упитасмо да ли има хлеба, а она одговори:

– Имам, децо. Али видите како је ово место рђаво, па је и нама тешко за хлеб. Него, имам један хлеб од помешана јечма и овса, па ако хоћете, ја ћу вам га дати.

– Дај мајко, каки да је. И ви га ваљда једете.

Она нам изнесе повелики хлебац, печен под сачем. Питамо је шта ће да кошта?

– Пет динара – одговори она.

Ми се згледасмо, мало изненађени тако необичном ценом, али… гладни смо као вуци, па се и не пита за цену.

Узесмо и платисмо хлеб, па га изделисмо и пођосмо за пуком, и уђосмо у строј. Но каплар нас опази, па љутито рече:

– Јесте ли стигли, ви лопуже?!

– Јесмо, капларе.

– Довече ћете ви знати!

Ми ћутимо и идемо страхујући шта ће нас довече снаћи. А поред нас иде и он. Наједанпут каплар запита нашега друга Стојана Ђорђића:

– Па, јесте ли нашли што кад сте ишли у село?

– Јесмо, помало хлеба, одговори Стојан.

– А јесте ли што понели?

– Јесмо помало.

– Па има ли што и за мене?

Стојан погледа у мене, а ја одмах прихватих:

– Има, капларе. Даћемо и теби – па окретох торбицу, одсекох пола мога парчета и пружих каплару. – Ево капларе, знам да си и ти гладан.

Тако и Стојан, па и остали другови одсекоше и дадоше по парче, те тако каплар доби више него што смо ми имали. Ја се мало ослободих па му држим читаву придику, само да се спасемо казне којом нам је запретио за довече.

– Видиш, велим ја каплару, кад ми имамо, онда поред нас имаш и ти. А јутрос онолике вике и претње!

– Па, ја морам да вичем – вели каплар. – Ви знате да и ја имам старијега…

(Владимир Радојевић и Добросав Миленковић, „Пропаст српских регрута“, Прометеј, Нови Сад, 2016.)

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *