Тужан живот супруге генарала Драже Михаиловића

Поделите:


Велику и тешку судбину имала је Јелица Михаиловић, супруга генерала Драже Михаиловића. У свом веку ова жена више је туговала и стрепела него што се веселила и радовала. Три пута је остајала без крова на главом. Рађала је, али јој је друго дете с Дражом, с којим је изродила четворо, умрло у пеленама. Два светска рата однела су јој скоро све најмилије. Преживела је два логора и издржала комунистички погром. Мрцварили су јој, осрамотили и убили мужа. У комунистичким казаматима чамило јој је двоје деце.

Умрла је 1970. године као поносита старица. Тежак живот. Ако је срамота за Србију што се ни данас не зна где је Дражин гроб, ништа мања није неправда што су живљење и патња његове животне сапутнице – заборављени!

grob-jelice-mihailovic-foto-nedeljnik-1368026141-307307Јелица је рођена у официрској породици. Њен отац Јеврем, пешадијски пуковник, потрудио се да му четири кћери и син заврше највише школе тог доба које су постојале у Србији, а и у Немачкој. Одлазећи у посету брату Боривоју који је био на војној академији, Јелица упознаје његовог најбољег пријатеља, тада младог официра Драгољуба Дражу Михаиловића. Ипак, све остаје само на погледима. Живот је хтео да се она уочи  Првог светског рата уда за професора књижевности Радивоја Лазаревића, рођеног брата Даре Ћосић, мајке писца Бранимира Ћосића. Младенци су живели у Призрену, где их је затекао Велики рат. Разарањима измучену Србију напада и тифус који јој „узима“ мужа.

Разарањима измучену Србију напада и тифус који јој „узима“ мужа. Јелица је тада била у петом месецу трудноће. Али је из Призрена морала у бежанију, јер су бугарскеи балистичке снаге отпочеле с крвавим пиром и одмаздом над српским православним становништвом. Измучена од дугог пешачења стигла је у Крушевац, где су јој кров над главом понудиле и сву бригу о њој преузеле стара мајка и сестре Олга, Ана и Даница. У рано пролеће 1916. године Јелица рађа здраву девојчицу Радмилу. Једина преостала мушка глава, њен брат Боривоје, с Дражом заједно пролази најтежу голготу српског народа. Боривоје гине на Церу. Сахрањен је на Глоговцу (касније су посмртни остаци пренесени у Београд), где и данас на заједничком споменику стоји прекомандован у Скопље као капетан друге класе, као наставник у тамошњој војној школи. У Душановом граду, Јелица је родила синове Бранка (1921) и Љубивоја (1922),који је после неколико месеци умро. Ипак, прерана смрт детета није их обесхрабрила и у наредним годинама добили су Војислава (1924) и ћерку Гордану (1927). Као одличног официра, војни врх 1931. године распоређује Дражу у Гарду. Пошто нису имали пуно новца, купили су малу приземну кућу у Београду, направљену од блата и прућа у Брегалничкој улици. Од Марије Јовановић, тада 87-годишњакиње, сведока на Црвеном крсту, комшинице породице Михаиловић, сазнали смо својевремено појединости о животу Јелице Михаиловић пре, за време и после Другог светског рата.

Draza-Mihajlovic06„Јелица је била изузетна жена. Она и Дража били су врло друштвени, па је цео комшилук знао да се скупи у њиховом дворишту. Ја сам тада била девојчица и по цео дан самсе играла с Бранком, Војиславом и Горданом. Пошто је волела децу, стално нам је месила пите и кувала слатко жито“, објашњавала је ова жена.

„Нису имали ништа луксузно. У кући су биле четири просторије. У једној собици је био Дражин дрвени шифоњер, где је држао своје књиге, у другој је био шпорет на дрва, около дрвене клупе уместо столица. Нису имали ни купатила, већ у дворишту пољски клозет, а мало подаље и чесму. У прикрајку невелике авлије била је штала, у којој је Дража држао војничког коња, који му је следовао као гардијском официру.

„Од наше саговорнице, која је иначе ћерка Петра Ђорђевића, службеника Британске амбасаде пре Другог светског рата, Недељник је сазнао досад непознате детаље.

„Дража је нешто раније, крајем 1940. године, позван у команду. Сећам се, те ноћи га је испратила Јелица с децом не слутећи да га дуго, дуго неће видети. До почетка рата Дража је био на маневрима негде у Босни, а касније га је рат затекаоу Добоју одакле је, с делом команде отишао у шуму, не признајући капитулацију, да се бори против окупатора.

Јелица је током рата преживела праву голготу. Три пута је хапшена. Приликом другог хапшења 1942. године, све ствари су јој из куће однете. Ни иглу нису оставили. Кад се у јесен 1943. вратила, комшилук јој је дао нешто покућства,чак и обућу и одећу. Било је тужно гледати у каквом се стању налази жена човека који је командовао краљевом војском у отаџбини

.“На основу докумената до којих је дошао Недељник, Јелицу као и њихове комшије Ђорђевиће (за Маријиног оца се сумњало да је британски шпијун,убијен је на Бањици средином априла 1944. године) у јесен 1941. године хапси Гестапо. Мир је потрајао до пролећа 1942, кад Недићево министарство полиције тражи од Немаца да се хапсе и у логор воде породице четника.

„Не видим разлога да син и ћерка Драже Михаиловића могу слободно да живе у Београду, што је случај с многим породицима оних који су у шуми…“, писало је у елаборату поменутог Министарства који је упућен команданту немачких трупа у Србији генералу Бадеру. Немци одмах расписују објаву тражећи од Драже и његових официра да се предају, или ће им похапсити породице. Кад то нису хтели да учине, уследила су хапшења и одвођења у логор на Бањици. Приведени су Јелица, Бранко и Гордана. Дакле, априла 1942. похапшена је не само ужа породица, него и фамилија команданта Равногорског покрета, који је одбио да се преда немачком окупатору.

Поред жене и деце, стрина и њихове деце, ухапшени су и Дражина сестра Видосава, зет Драгоје и сестричина Даница. Чим су похапшении одведени у логор Бањица, Јелица је с ћерком Горданом, Дражином сестром Видосавом и сестричном Даницом, одведена у женску собу 35 на другом спрату логора, у којој је било 50 српских заточеница, међу којима највише скојевки, али и жена,ћерки и сестара четничких официра. Ту су биле, на пример, жена и ћерка Николе Калабића. У истој соби била је заточена и Србијанка Букумировић, одакле је одведена на стрељање.

После Другог светског рата, ова предратна комунисткиња проглашена је за народног хероја. Гестапоу је било свеједно да ли су заточенице биле из четничких или партизанских породица, јер су им и једни и други били противници, па су и преко њихових породица хтели с њима да се разрачунају.

Јелица је с ћерком и Дражином сестром и сестричином после месец дана пребачена у такозвану „талачку“ собу, где су биле заточене жене високих четничких официра и партизана, свих који су се борили против окупатора.

Чим су довођене у логор, узимани су им отисци прстију и прављена основна биографија. С том документацијом затворенице и затвореници боравили су у логору. Оне за које документација није прављена, одмах су стрељане. Заточени су послужили за уцену, како би се њихови мужеви, очеви, браћа и остали најближи сродници, под претњом да ће им ликвидирати породице – предали! Под назнаком „Таоци“ Одељења специјалне полиције Управе града Београда,под бројем ИИ и редним 1. заведена је супруга Драже Михаиловића – Јелица, за коју се овде наводи да је рођена 27. августа 1895. године у Београду, од оца Јеврема Бранковића и мајке Љубице рођене Крецловић, да је основну школу и гимназију завршила у Београду, студирала права, али није дипломирала. Да поред српског говори и немачки језик. У документацији наилазимо и на пет отисака прстију Јелице Михаиловић, што је била стандардна процедура приликом довођења у злогласни логор Бањица. Пише и да је имала надимак Лена.

Иста спроводница направљена је и за Јеличину и Дражину ћерку Гордану, која је датирана под бројем 30. У њој се, поред општих података, као и за мајку, наводида је рођена 12. фебруара 1926. године и да је завршила шести разред гимназије. На наредној страни, где је такође дала отиске прстију, својеручно је написала: Ја сам ученица шестог разреда гимназије. А на следећој је њен лични опис: мала, смеђа, уста правилна, зуби здрави, особених знакова нема…Одељење специјалне полиције УГБ на страни 33 истог документа региструје и основне податке о Јеличином и Дражином сину Бранку, за којег се наводи да је рођен у Скопљу 22. априла 1921. године, да је завршио Виши течајни испит и велику матуру, адреса као за мајку и сестру Брегалничка 24, Београд, с тим што се за Бранка у „Пропратници“ дословно каже да је син „Драже Михаиловића, ухапшен као талац одметнутог официра“. За разлику од мајке и сестре, Бранко није одведен у „талачку“ собу, већ се једно време налазио на другом спрату логора Бањица, повремено пребациван од собе 66 до 68, где је био заточен и један број оних који нису дочекали слободу. У тим собама, где није било кревета већ некаквих „пустекија“, налазило се и по 120 затвореника. Њима је дозвољавано да у цик зоре буду изведени до купатила, потом добију храну на ходнику, мало прошетају, па опет натраг до првог мрака. Било какве физиолошке потребе током дана нису дозвољаване ниједном заточенику изван собе у којој су се налазили, што јасно сведочи какав је ово био казамат, пише Недељник.

Трагајући за документима о судбини Јелице Михаиловић, Недељник је дошао до сазнања да је она из логора Бањица пуштена нешто пре своје деце, али не на слободу,него је пребачена у полицијски притвор, где је била до 18. новембра 1943. године.

Бранко и Гордана су логор Бањица напустили 24. октобра, али их мајка није пронашла кући, пошто је и она након двадесетак дана изашла на слободу. Јелица је ово, како стоји у Записнику полицијског агента Бориса В. Ристовског, који је штамбиљем оверио шеф Одсека треће полицијске управе 5. фебруара 1944, одмах пријавила надлежним властима у Београду.У јесен исте године у Београд долази немачки генерал Херман Нојбахар за главнокомандујућег дипломату за Балкан, који је познат по томе што је, увидевши да Немци почињу да губе рат на источном фронту, укинуо до тада сурову одмазду „сто за једнога“! Недићу и Љотићу саопштава да није добро да се чини ни одмазда над децом оних који су у шуми, па и Дражина деца бивају пуштена из логора.

Бранко и Гордана тајно се пребацују на Равну гору. Гордану су у селу Субјел чували четници,а Бранко је у пролеће 1944. године завршио Другу класу Равногорске академије уселу Браићи. Добија чин потпоручника и бива распоређен у Косјерићку бригаду. Касније су обоје пали у руке партизанима…Пораз нациста Јелици не доноси слободу. Мужа јој хапсе. О Дражи говоре као о крволочној звери. Монтирано суђење траје, мржња ври. Стрељају Драгољуба Михаиловића,а да његова жена не сме ни да пита где је…Последњи пут Јелица је свог мужа видела у импровизованој судници војног суда на Топчидеру, неколико дана пре него што је суд изрекао смртну пресуду командантуЈугословенске војске у отаџбини. Дозвољено јој је да дође у судницу у којој није било суђења и која је одзвањала од повика „издаја“, „на смрт“… Ту се опростила од мужа.

С том раном живела је до 1970. године.Неколико месеци после погубљења Драже Михаиловића, код његове супруге Јелице дошао је официр ОЗНЕ и рекао јој:„Другарице Јелице, ти ниси крива за оно што је радио твој муж. Уосталом, твоје двоје деце било је у партизанима. Дошао сам да се нагодимо.“„Како?“, запитала је Јелица.„Да се Ви, јавно, преко новина одрекнете Драже и осудите све његове злочине. Заузврат, држава је спремна да вам за све то добро награди, обезбеди вам добру егзистенцију до краја живота!“„Ма, каква осуда“, узвратила је Јелица.

„Мој Дража је био у праву. Он није никакав злочинац, већ је извршен највећи злочин над њим“, остало је забележено у аналима службе.Недуго после овога Јелица је изгубила и посао.Ипак, живот и првенствено деца нису јој дали времена ни да пати. Успела је да се запосли у банци код Ђерма, где је радила три године, а по образовању је била учитељица. Међутим, кад су јој Бранко и Гордана 1948. године спроведени на Голи оток и Свети Гргур, добила је отказ. Остала је сама, пише Недељник.

Због тешке немаштине Јелица је продала кућу Тихомиру Арсићу, Дражином земљаку и далеком рођаку. Неколико година живела је у станчићу у Мајке Јевросиме, а почетком педесетих купила је други код подвожњака у Цвијићевој улици (данас се ту налази хотел Зира).

Наредних двадесет година живела је потпуно повучена од света. Није имала државну пензију, па су је њене три сестре помагале. И деца су је помагала, али ипак,рат је оставио велики ожиљак на њиховим животима.

Под крошњом старог кестена, мали, некад бели, а од времена посивели споменикна једном београдском гробљу, ретки је доказ о постојању Јелице Михаиловић. Ту је,коначно, нашла мир. На гранитној плочи, коју није заобишао зуб времена, само крст и имена: Јелица, Бранко и Зоран Михаиловић, унук ђенерала Драже. На полеђини Јеврем, Боривоје и Љубица Бранковић. Јеличини родитељи и брат који је у младости био најбољи пријатељ Драгољуба Михаиловића.

За споменик мало ко зна, обилазе га најближи и, какоје увучен поред једног путељка, ретко ко га и запази.Ово је породична гробница Михаиловића, а и Бранковића. Можда се једног дана и Дражине кости достојно положе поред његове Јелице.

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *