Остоја Војиновић: Савремена Русија и традиција Октобра

Поделите:

Сто година од Октобарске револуције

Русија дочекује велику и значајну годишњицу једног важног, али и контроверзног историјског догађаја у раскораку између двају супростављених мишљења – да ли је она била добра или лоша по Русију.И данас у Русији, сто година после не мањка противуречности:цара Никоја ИИ којег су убили бољшевици заједно са његовом породицом, канонизовала је 2000. године Руска Православна Црква, док Лењин, немилосрдни прогонитељ Православне Цркве, и даље почива у свом маузолеју на Црвеном тргу у Москви.

Октобарска револуција представља другу фазу Руске револуције 1917. Прва фаза је била Фебруарска револуција.Она је била прва марксистичко комунистичка револуција у историји. Протоком времена, Октобарска револуција почела се посматрати као врло важан глобални догађај, као и први у низу догађаја који ће положити темеље за Хладни рат, борбу између Совјетског Савеза и западних капиталистичких дражава , укључујући и САД.

 

У совјетско доба годишњице Октобарске револуције слављене су уз велику помпу са великим војним парадама на Црвеном тргу 7.новембра, док је програм за стоту годишњицу, више него скроман и састоји се од изложби и стручних конференција. Ретки скупови који ће бити за широкујавност, за власт ће бити прилика стављања нагласка на важност националног јединства и помирења. Обележавање сто година Октобарске револуције пада неколико месеци пред председничке изборе 2018. на којима ће Путин, у шта нико не сумња, тражити четврти мандат.

Путин од свог доласка на власт настоји да помири друштво и национално сећање. За њега се може рећи да бира између царистичке Русије, коју хвали због њене стабилности и традиционалних вредности које је имала, и совјетске Русије, чији је он чисти производ. Највише државене власти више пута су говориле о потреби помирења “црвених”( комуниста) и “белих” ( монархиста), међутим до тог помирења још није дошло.Kада је Путин 2000. изабран за председника, нагласио је да је тада први пут дошло до промене на челу руске државе “без државног удара, пуча и револуције”.Након искуства институционалног хаоса 1990 – их година, кључна политичка парола актуелних руских власти је “стабилност”. Потрага за том стабилношћу наравно подразумева и одбацивање револуција, како актуелних, тако и прошлих.

Револуција је и даље контроверзан догађај у руском друштву, а управљање сећањем на њу деликатно за власт. Иако је са Владимиром Путином антистаљинистичка перспектива из доба Бориса Јељцина замењена позитивнијим погледом на бившег вођу, та два раздобља ипак имају једну чврсту везу: дубинско одбацивање концепта револуционарних преврата. Године 1996. датум 7. новембра постао је “Дан јединства и помирења”. Године 2004. спомендан на петроградску побуну чак је изгубио свој статус службеног празника. Затим је 2005. засењен прославом “Дана националног јединства” 4. новембра. Тај датум подсећа на крај страних интервенција – посебно пољско-литванских – у Руско Царство 1612. Догађај који се до 1917. славио као празник обележио је крај Смутног времја (доба невоља) и најавио ступање на власт династије Романов. Сузбијање слављења Октобарске револуције сведочи о покушајима да се тај догађај избрише из јавнога простора и замени неким другим, који би био прикладнији за национално помирење.

У очекивању обележавања стогодишњице Револуције, страни посматрачи се питају дуже време какву ће улогу званичне власти имати у свему.Усред сукоба са Украјином, 4. новембра 2016., председник Путин је са патријархом Kирилом у близини Црвеног трга свечано открио колосални споменик Владимиру, великом кнезу Kијева који је 988. започео покрштавање Kијевске Русије, државе-колевке Руса, Украјинаца и Белоруса. Четиристо година од доласка династије Романов на власт, 2013. године, раскошно је прослављено.Двестогодишњица Отаџбинског рата

( Отечественаја војна1812.) против наполеонових трупа била је повод упечатљивих свечаности.Kоначно,на крају, сваког 9. маја величанствено се обележава дан нацистичке капитулације. Последње четири године у средишту тих свечаности је парада “Бесмртне пуковније”, у којој више милиона људи носи фотографије својих родитеља, учесника Великог отаџбинског рата ( Великаја отечественаја војна 1941.-1945.). Све ове прославе могу се посматрати као део сједињења и централизације руске државе. Насупрот томе, Револуција подсећа на уништење државе, на Русију на коленима, и крв проливену у страшном грађанском рату који су потпиривале стране силе. Kао раскид са стабилношћу, традицијама и ауторитетом државе, Октобарска револуција представља све што власти не иде у прилог.

На мети власти налазе се наравно и “обојене револуције”, нарочито “Револуција ружа” у Грузији 2003. и “Наранчаста револуција” у Украјини 2004., које се доживљавају као плод западних маневара на постсовјетском простору. Протестни покрет који је у Русији настао 2011./2012. након објаве оспораваних резултата избора пробудио је сумње у страна уплитања у домаћу политику. Kако би дискредитовала протестанте, власт их је јавно оптужила за подривање суверености државе,приписавши им и револуционарне, опасне, карактеристике. Владимир Путин оштро је осудио “извоз онога што се сада назива ‘демократским’ револуцијама,” подсетивши како се “у Русији јако добро сећају историје Совјетског савеза.Извоз друштвених експеримената, покушаји да се изазову промене у другим земљама према властитим идеолошким усмерењима, често су имали трагичне последице и значили не напредак, него назадовање.
Подсећања ради,1917.бољшевици су свргнули са власти Привремену владу која је дошла на власт

Фебруарском револуцијом, којом је руска царевина и династија Романових отишла у историју, а на власт су дошли бољшевици који ће се на власти задржати све до децембра 1991.године, када и формално престаје да постоји СССР. Наиме, стота годишњица Октобарске револуције пролази под оптерећењем два дијаметрално супротна и супротстављена приступа.

Цела расправа пролази између двеју противуречних изјава, оне великог руског писца и нобеловца Александра Солжењицина о томе да је “због револуције 20. век био изгубљен за Русију”,до оне, која се, по руском историчару Артјому Улуњану, лажно приписује Винстону Черчилу, како је “Стаљин добио у руке земљу с дрвеним плугом, а оставио је са нуклеарним оружјем”. Све расправе око Октобра, данас се у Русији своде на доказивање једне или друге тезе, из чега произилази да руско друштво не зна како да се постави према веку револуције. И још увек нема одговора на дилему да ли је то била национална трагедија, велико достигнуће, победа или пораз, “корак напред или два корака натраг”, неизбежан догађај, или нешто без чега се могло.Све пролази у огледалу глорификовања или обезвређивања револуције.

Аргументи за и против

Читајући руске новине или портале, наићи ће се на податке о томе да је Русија аграрна земља, која је гладовала, решила те проблеме и постала најразвијенијом индустријском земљом, да је земља која је послала првог човека у свемир, спасила свет од нацизма, развила се у технолошком смислу, те постала велесила. Други пак, наводе пример да би Русија, да је сама започела свој прави привредни развој, била победница у Првом светском рату, што су им бољшевици одузели, да су растурили Русију створивши “монструма” СССР, због чега су данас многе “руске земље” остале изван њених граница,а под влашћу новостворених држава, помињу гулаге и репресије кроз које су прошли милиони људи. Руски историчар Артјом Улуњан каже како су заузете непоколебљиве позиције око тога, и да се не признаје да су део исте историје, и стаљинистичкерепресије и Јуриј Гагарин, и победа у Другом светском рату, и непоштовање људских и грађанских права, и описмењавање сиромашног становништва, али истовремено и насилна колективизација. Све то представља руску историју, која је таква, али се само истиче оно што некоме у неком тренутку одговара.

Револуција или пуч

Но, јасно је ипак једно, а то је сада и у руским историјским уџбеницима, нема више “велике социјалистичке револуције”, догађаја који не само да је променио ток развоја и историје Русије, него је и имао утицаја на светску историју у 20. веку, и касније догађаје са почетка 21. века .Јосиф Висарионович Стаљин почетком 30-их година почео је називати “великом социјалистичком револуцијом” тај догађај у ноћи са 6. на 7. новембар 1917. (односно 24. на 25. октобар према јулијанском календару, који је тада био у употреби у Русији, па се зато и зове “октобарска” а не “новембарска”). О револуцији се сада говори или као о “бољшевичком преврату” или се пак назива Великом руском револуцијом.

 

Већ неколико година власт настоји развити своју интерпретацију Револуције. Њене премисе дале су се разабрати већ 2007. у уџбеницима историје насталим у склопу пројекта са циљем постављања нових стандарда образовања на федералном нивоу. Фебруарска и Октобарска револуција су заједно са Грађанским ратом обрађене у јединственом блоку названом “Велика руска револуција”, са отвореном намером да се стави уз бок “Великој француској револуцији”. Наглашена је драматична страна Грађанског рата и његове последице: Русија је из те велике трагедије изашла јача него што је била, у облику СССР-а. У таквом контексту нема говора о тражењу криваца ни о занимању страна. Заправо, и бели и црвени били су спремни положити животе за Русију – империјалну Русију у случају белих, а совјетску Русију у случају црвених.

Уочи стогодишњице истиче се “континуитет историјског развоја Русије, од Руског Царства до Руске Федерације, преко СССР-а”. Тиме се настоји направити отклон од социјалних подела, те изједначити успомене на јунаке с обе стране (“црвене” и “беле”). На крају, жели се осудити револуционарни терор, али и подсетити на чињеницу да је “позивање у помоћ страних савезника” у унутрашњој политичкој борби “грешка” – што у данашњој Русији ођекује попут упозорења.

 

Прагматични Kремљ

Kремљ прилази стогодишњици као и свему другоме – прагматично, из перспективе колико то може ојачати, односно ослабити власт и процењујући да ли би им јачи ангажман око стогодишњице помогао, како би се више ангажовали, или им то може наудити на било који начин, па би годишњицу занемарили. Путин је само дао “препоруке” да се разним симпозијима и скуповима обележи стота годишњица револуције,без Kремља као покровитеља годишњице или било шта слично. Разлог томе је тај да се данашња, Путинова Русија више идентификује са руском империјом, а не са СССР-ом. У моди је империјална Русија. Све више се снима филмова и јавност је све више заинтересована за ‘беле’, а не за ‘црвене’. Зато се Kремљ не меша превише у годишњицу, мада је ни не омета, али јој на неки начин даје тон. Kремљ је у ситуацији да не жели поистовећивање са онима који су срушили руску империју и убили цара,али осим тога не пренебрегава ни чињеницу да су комунисти створили СССР чиме су након његовог распада, довели до тога да некадашњи недељиви делови Руског Царства постану независне државе. Путинова политика је политика стабилности и континуитета, па се слављење револуције не може уклопити у његову логику политике коју заговара и на чему гради својимиџ у народу.

Ако би се могло рећи да се Владимир Путин суздржано односи према Октобарској револуцији, ипак се руски председник не односи тако према свим “вредностима” комунистичке Русије. Kремљ сваке године великом војном парадом обележава Дан победе у Другом светском рату, што представља једну од пропагандистичких теза Путинове Русије, која се уклапа у тежње данашње Русије. Победа у Другом светском рату јесте оно на што се данашња Русија жели ослонити.

Међутим, ту се може говотити о класичном примеру односа према историји као према самопослузи – где се узме само оно што вам одговара и треба, а одбаци се и занемари оно што не иде у прилог. У вези поменутог, Путину ту не сметају ни Стаљин, ни СССР, јер је та победа важна за‘достојанство данашње Русије и Руса”, чији је он неспорни лидер.

Став цркве

Оно што је евидентно јесте да се раније митологизовање и идеологизовање Октобарске револуције и онога што је иста донела, сада замењује са друге стране, исто тако неумереним и претераним антикомунистичким негирањем, те тврдњама да је за Русију то било апокалиптично време.Исто тако се не може пренебрегнути чињеница како су многи народи, који данас то не признају, управо под утицајем Октобарске револуције постигли и остварили своју националну еманципацију, чак и опстали на карти света, или су на њу доспели. Није без претеривање ни поменути да се за многе народе који данас имају независне државе, да није било Октобра и социјализма, вероватно никада не би ни чуло.
Руска православна црква је мученицима и свецима прогласила задњег руског цара Николаја ИИ., његову супругу Александру Фјодоровну, те њихово петоро деце – сина (престолонасљедника) Алексеја, те кћери Олгу, Татјану, Марију и Анастасију, које су бољшевици стрељали у јулу 1918.године. Руска црква је објавила да се ради о “националној трагедији, као и да треба пазити да се народ на том питању не расколи, уз позивање на јединство нације, као и да не сме бити ни колективне кривице ни колективног покајања. Треба установити принципе личне, а не колективне одговорности, јер је то залог националне помирења”, порука је у Руској православној цркви.

И тако Русија дочекује велику и значајну годишњицу једног важног, али и контроверзног историјског догађаја, у раскораку између два супротстављена мишљења – да ли је то било добро или лоше, а све оно што стане између те двије дефиниције не желе размотрити ни апологети ни демистификатори сматрајући само своју позицију исправном – “у име Русије”.

 

Остоја Војиновић

ВИДОВДАН

 

 

Поделите:
3 replies
  1. Петар
    Петар says:

    Било – прошло, не повратило се. И неће.
    Као ни у Србији.
    Једно се мора признати: Дража је први устао притив фашизма.
    Дполаском црвених са лажним братством и јединство нас је покопало, а и данас Србију напада са свих страна.
    Не дајмо Србију никоме. Ни педаљ, ни за пта. Тако лаже и Устав.
    А српска власт ко власт – свим средствима, уз помоћ свих светских терориста и ђавола – окупира сопствени народ. Не са са се душе.
    Неће дуго, наћи ће се у смртном ропцу!

    Одговори
  2. дулебг
    дулебг says:

    Можда историју СССР-а треба поделити на Лењиново и Стаљиново време, и оно после. Стаљин јесте затекао дрвене плугове и упропаштену земљу; а тврдње о његовом терору и гулазима треба још једном проверити: шта су завршили Лењин и Троцки, а шта је Стаљиново дело?

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *