Споразум Стефана Немање и Фридриха Барбаросе

Поделите:

27. јул 1189Српски велики жупан Стефан Немања и немачки цар Фридрих I Барбароса, који је предводио војску крсташа на путу ка Блиском истоку, склопили споразум у Нишу. Овај први уговор средњовековне Србије и Немачке није у потпуности реализован. Споразуму су претходили преговори започети раније од стране српске делегације на двору немачког владара у Немачкој.

После слома друге норманске офанзиве на Балканско полуострво (крајем 1185), византијски цар Исак II (1185 — 1195, 1203 — 1204) је ступио у преговоре са Белом III око окончања непријатељстава. Направљен је договор да се цар ожени Белином ћерком Маргаритом, а да као мираз Византији буду враћени градови и области у моравској долини, који су већином били у Немањиним рукама. Овај догађај оставио је Рашку без јаког савезника, због чега је Немања био приморан да пронађе другог јаког савезника. Истовремено је наставио офанзиву и ширење својих области, ослањајући се на византијску заузетост побуном на простору данашње Бугарске коју је помагао.

Пад Јерусалима 02.10. 1187. године, покренуо је III крсташки поход на Свету земљу. Део крсташа, предвођен светим римским царем Фридрихом Барбаросом, планирао је да прође кроз Немањине земље, што је велики жупан покушао да искористи, уздајући се у непријатељство Фридриха и Византије услед сукоба на простору данашње Италије. Његови изасланици су на Божић 1188. године у Нирнбергу, предложили светом римском цару да се састане са Немањом који ће му омогућити безбедан пролазак и снабдевање кроз Рашку.

До сусрета двојице владара дошло је 27.07.1189. године у Нишу. Немања је у пратњи свог брата Страцимира понудио Фридриху:

• 20.000 војника спремних на рат са Византијом

• ступање Рашке у вазалне односе са Светим римским царством заузврат, Немања је тражио да му се признају сва дотадашња и будућа освајања.

Сличну понуду су, том приликом, изнели и устаници са простора данашње Бугарске, нудећи 40.000 војника. Фридрих није прихватио ове понуде, тако да није дошло до стварања савеза, али је та опција остала отворена, о чему сведочи и уговорено венчање између Мирослављевог сина Тољена и ћерке Бертолда од Андекса, истарског грофа и титуларног војводе Хрватске и Славоније, до којег на крају ипак није дошло.

Крсташка војска је из Ниша наставила низ Via Militaris ка Сердици и Хадријанопољу, а иза ње је наступао Немања са својим трупама настављајући освајања Византијских области. Стални пљачкашки напади на крсташе довели су до отворених непријатељстава и Фридрихове снаге новембра 1189. године, после опсаде, заузимају Хадријанопољ и отпочињу са припремама за удар на Цариград. Због тога долази до обнове преговора о савезу са Немањом и устаницима са простора данашње Бугарске, а Фридрих покреће и своју флоту (на челу са његовим сином Хенриком (1191 — 1197)) ка Цариграду, да би извршио поморску блокаду византијске престонице, коју је уз помоћ Срба и Бугара планирао да нападне. Међутим, ове акције бивају прекинуте 14. фебруара 1190. године, када долази до закључења мировног уговора по коме су крсташи пребачени у Малу Азију да наставе свој поход ка Јерусалиму.

Ослобођен опасности од Фридриховог напада, Исак II покреће своје трупе, прво ка простору данашње Бугарске, а потом и ка Немањи који је у међувремену освојио Перник, Земен, Велбужд, Житомиск, Стоби и Скопље. Византијска војска је надирала са југа и Немања се пред њом повлачио, да би негде на Јужној Морави (у јесен 1190. или почетком 1191. године) дошло до битке у којој је Византија однела одлучну победу. Немања се након тога повукао, док су Византинци опустошили тај део Рашке, спаливши и један Немањин дворац, највероватније недалеко од данашње Куршумлије. После тих дејстава, дошло је до склапања мира, према коме је:

• Немања морао да врати Перник, Земен, Велбужд, Житомиск, Стоби, Скопље, Ниш, Равно и контролу над правцем Via Militaris

• Немањи су призната ранија освајања (Косово са Липљаном, Метохија до Призрена)

• Немању наслеђује његов средњи син Стефан, који добија титулу севастократора и Исакову братаницу Јевдокију за жену, а не најстарији Вукан.

Око ове историјске чињенице потоњи хроничари се слажу, а да ли су се први српско-немачки преговарачи сладили пилетином утрљаном медом, белим вином или медовачом (Барбароса прстима, а Немања прибором), као и да ли су 27. јула 1189. године „диванили“ јединственим језиком па је славни Барбароса без проблема разумео великог жупана и на крају се потписао отиском крста, а Немања парафом, како доликује, предмет је полемика преко 800 година.

Да ли је немачким хроничарима, који само 17 година пре историјског сусрета описују наше претке као дивљаке, више одговорало да се цар сусретне са писменим великодостојником од реномеа, за овдашњи народ слаб је аргумент, јер је мало ко и чуо да су католици, рецимо, забранили виљушке називајући их „ђавољом алатком“, па их дозволили тек почетком 16. века. Европа је, кажу, прво „почела код нас“, без три тачке.

 

 ИЗВОР: Википедија

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *