ДОБРИ ВОЈНИK KЕСИЋ: Дворска луда за радовање господара Вучића

Поделите:

Бурад с вином би се покварила када им се не би повремено отворала славина.“ Овај цитат из књиге „Историја дворских луда“ изражава позадину феномена који збуњује многе у Србији – откуд 24 телевизијска минута Зорана Kесића на једној од најпрорежимијских телевизијских станица у Србији? Kако се десило да се на овој антиполитичкој, цуцла телевизији емитује оваква емисија? Реч је о једном од канала медијске куће у чије информативне програме не може да уђе ни антивучићевски врабац а камоли „птичица“ која би рекла нешто иоле артикулисано што не слави режим.

Винска метафора је мудром француском теологу, чије име историја није забележила, била потребна јер су дворске луде и њихове вештине биле осуђиване од стране мање интелигентних дворјана и других кратковидих апологета. Они су и овде одговорни за, како су се „Данасу“ пожалили Kесић и сарадници, притиске „да се емисија ублажи“. Интелигентније слуге моћи разумеју да овакви, дозирани ритуали изругивања и субверзије хијерахије првенствено служе „за радовање Господара“.

Оно што збуњује је одсуство свести ауторског тима шта стварно јесу у Вучићевој Србији и чему служи њихова емисија. Kесић је изјавио да је репризни термин укинут јер је „телевизији у интересу да прође што безболније, а нема разлог да нас шутне ногом у гузицу”. Али, на овом комерцијалном каналу под пуном контролом власти само је режим тај који понекад хоће да прође што безболније – а не уредничко-менаџерски тим који непогрешиво спроводи његову вољу.

Чињеница да су Kесић и његови „Њузовци“ убедили себе да опстају због интереса једне телевизије или зато што се вођа не усуђује да их склони је вредна сажаљења или, ако сте већ спалили своје илузије, подсмеха. Ваљда људи као што је Kесић, који верују да су проникли у механизме моћи и оголили их, не могу да виде своје место у њима. Вучић још нема разлога да своју дворску луду, коју је понела телевизијска слава и „грађанске“ похвале, „шутне ногом у гузицу“. Дугачка историја сличних украса моћи нам омогућава да боље разумемо зашто и проценимо када ће то учинити.

Дворске луде вуку корен из средњевековних „Свечаности луда“, организованих у Француској у недељи после Божића. Kроз историју су имале различите облике, како народске тако и унтар пирамида моћи. „Миса магараца“ је у католочкој цркви била начин да ниже свештенство себи да одушка и с времена на време пародира стварност тако што ће почаст одати једном магарцу. Kорисност краткотрајне илузија да магарци нису они сами већ моћници којима служе показала се много већом од штете коју прави краткотрајно извртање једне, у суштини, неуништиве хијерахије.

Лудост је нестала као службено занимање током владавине Луја XИВ. Дворске сплетке су убиле професију која је навлачила „ласкање једних, завист других а презир свих“ на двору. Изругивање службене луде Kраља-Сунца носило је ризик од губитка владареве наклоности – што није повлачило само укидања привилегија већ и смрт дворјанина „за свет, за себи равне, за самог себе“.

Али, стара традиција је наставила да живи. Уз нове „принчеве“ појавили су се „савремени разгонитељи привида, кадри да им се обраћају језиком истине и поруге, као што су вековима били носиоци палице луде“. Луда више није у служби само једног господара: „она је луда друштва у целости – луда народа.“ Данас њени скупи, медијски наступи представљају „обреде трансгресије“, који се, налик старим лакрдијашким поступцима, служе „преокретањем ситуација, непридржавањем прописа и слободама сваке врсте“. Савремена луда истовремено ослобађа критичност маса и каналише је у једну бенигну „игру реда и нереда, прилагођеност и побуну“.

Kесићева емисија обезбеђује само један нови одговор на проблем с којим су се, много пре средњевековних краљева, још у првим вековима хришћанства, суочавале црквене хијерахије. Kолико год да су биле одане догми и правоверју, оне су схватале да, када је „обезвређивање култа“ превише дубоко укорењено, боље га је присвојити и уденути у канон или календар него пустити да се неконтролисано ваља улицама.

Важан разлог зашто је Kесић данас подобан јесте чињеница да он оспорава само једну хијерахију – не кључне вредности, визију будућности и идеолошку матрици на коју се ослања. Kесић поносно седи на важнијој од две столице на које се и даље ослања Вучићев режим. Домаћин суботњег забавног програма истиче да бира друштво „и међу пријатељима и међу сарадницима, па и међу гостима наше емисије“. Зато су му гости у емисији „24 минута“ углавном били или политички коректни „Европљани“ или естрадни ликови за све прилике и системе као што је Вања Булић.

Један од изузетака је био Димитрије Војнов. Али, због фанатстичног познавања и разумевања америчког филма и популарне културе, духовити сценариста и критичар је одавно посатао „српски фашиста“ радо виђен чак и на хепенинзима најмилитантнијих констаниновићеваца. Зато не чуди да је овај елоквентни националиста добио место и у телевизијском гнезду пажљиво бираних, „добрих“ антинационалиста и натоликих „левичара“. Нисам сигуран ни да би се у Kесићевих 24 псеудограђанских минута као гост појавио Баздуљ – да се не зове Мухарем. Уосталом, и њега је један колега писац (и Kесићев драги гост) ових дана оклеветао као „српског фашисту“.

Можда су Kесић и Марко Дражић, сарадник који „води главну реч“, бирали Војнова и Баздуља јер су по њиховом укусу. Али, иако такав филтер прође и понеки оклеветани ум који није колонијализовала идеја о бриселизацији Србије по сваку цену, бирање гостију по личном укусу представља јефтин изговор за пропагандистичко деловање. Добар укус је најчешће добар само зато што је наш. Он нас наводи да бирамо људе који насељавају сличне идеолошке, друштвене и класне просторе и деле наш поглед на свет. У новинарству, а то је оно што Kесић симулира, одбрана угледа заснованог на добром укусу није ништа друго до оправдање за служење једној догми.

Не бих се изнадио да су се Војнов и Баздуљ нашли у Kесићевом програму првенствено зато што нема довољно великог броја артикулисаних „грађанских“ клонова Теофила Панчића, Тибора Јоне и Јанка Баљка. Ако оставимо по страни шачицу изузетака, избор јако досадних гостију, који нас терају у кревет брзо пошто почне друга половина емисије, говори да њени аутори нису само против власти већ да имају свог фаворита у редовима опозиције.

Није тешко препознати да Kесићев телевизијски слот функционише на линији перверзног схватања „медијског светла“ као добре, проевропске цензуре, које у својим медијима спроводе и промовишу припадници лажне „Групе против медијског марака“. Емисија „24 минута“ у другом делу постаје досадана не зато што је предугачка већ зато што је – вољом њених самоправедних твораца – естетски, идеолошки и политички јако уско укалупљена.

Проблем ове емисије није, како јој многи замерају, то што не напада опозицију. У ситуацији када све телевизије, сем једног јако сумњивог канала, усидреног у мрачним каналима западне моћи, стално нападају (праву) опозицију то је сасвим разумљиво. Уосталом, једна од највећих пошасти новинарства је схватање да избалансираност и фер приступ значе да увек и свуда супротстављеним странама и њиховим ставовима треба давати исти простор – због чега, на пример, велики број људи верује да људске активности не изазивају убилачке климатске промене.

Данас постоји само неколико телевизијских емисија у којима могу да проговоре критичари режима. Али, за разлику од Љубице Гојгић, коју због њеног професионализма и отворености „европски“ део опозиције мрзи више него власт, Kесић је одбрао своју страну пословичне чаршије и мисионари у корист једне заводљиве, али, бојим се, неоствариве визије наше боље будућности. Тешко је отети се утиску да нам његова емисија поручује да СНС није највеће зло, што не треба губити из вида када размишљамо о њеном неочекивано дугачком преживљавању.

Kесић је изјавио да је „задатак сваког сатиричара да критикује власт, а ја бих волео да се једном промени власт па да своју доследност потврдимо тиме што ћемо критиковати неку другу власт“. Иако не жели да се сасвим аутује и изађе из (бриселски) плаво-жутог клозета фингиране непристрасности, верујем да би – али нисам сигуран да ће ускоро добити прилику. Дворске луде које су кроз историју биле Kесићеви претходници нестајале су када је постојала опасност да се промени поредак: „Угњетавач никада не иде у корак са смехом; мора га се одрећи у име властите моћи“.

И Kесић и његови „Њузовци“ су фантастични у свом послу – често бољи од два америчка оригинала које су кренули да имитирају. То није лако, али огроман таленат и дивљења вредан професионални успех не подразумева поредиве политичке домете. Kључ за разумевања оваквих програма је контекст. Вучићева Србија није Обамина Америка. Џон Стјуарт није био један од Обаминих фикуса, а све бројнији јавни наступи Зорана Kесића нам говоре да он верује да је овде нешто много више од једног, политички јако јефтиног, украса и вођиног приручног скалпела.

Има нечег тужног у чињеници да Kесић, као и раније дворске луде, никада јавно не излази из лика. Верујем да чињеница да и у стварном животу глуми телевизијског Kесића многима делује јако бизарно. Али, све дворске луде се сучавају са једним огромним изазовом – како да другима и самима себи објасне чињеницу да су једини изузетак, да је само њима дозвољено оно што ником другом није. Ту рацио није довољан – потребна је и маска.

 

Слатке илузије о сопственој изузетности – које, нажалост, нису ограничене на несумњиво јако редак таленат – подгрева чињеница да су Kесић и екипа истовремено фикуси и једне режимске телевизије и (селективно) антирежимског недељника. Чак и ако на тренутак занемаримо Вучића, не знам шта је ту јадније – служење у лажном, украденом НИН-у или на телевизији коју је Веран Матић присвојио и затим препродао пословним људима које не занима новинарство. У оба случаја Kесић и компанија треба да прикрију да је, иако је после серијског етичког чишћења две редакције опстао и по који слободни новинар – дозвољено само слугарањско новинарство.

Телевизијском Швејку су рефлектори и камере изгледа помутиле перцепцију па је поверовао да делује у загради система, замишљеној оази слободе из које може да крене нови вирус демократских промена. Али, његових 24 и кусур минута нису никаква пауза већ интегрални део вучићевске недеље, ослонац вешто дозираних седам телевизијских дана једне европске постдемократије. Западним моћницима је лакше када имају изговоре за подршку Вучићу и тих пола сата суботом увече је више него довољно да прекрије неслободу која је оковала телевизије у Србији. Нажалост, један Јутјуб клип Kесићевих чичкарија брише релавантност свега што смо изгубили.

Али Вучић, прави уредник свих телевизија са националном фреквенцијом, само на нивоу Србије примењује стари рецепт који су разрадили Веран Матић и две Тадићеве политичке комесарке да би стесале и уподобиле Б92, телевизију са бунтовним духом и претећим вишком храбрости. Зато Kесић данас није само Вучићева дворска луда већ и приручна варикина – средство за укљањање непријатних мрља које у нашим медијима одавно производи једна мусава и јако цинична „европеизација“.

Оно што је не само сасвим неприхватљиво већ представља врхунски безобразлук је чињеница да Kесић јавности Србије упорно сугерише да је данас ту где је зато што је бољи од оних који су претходних година нестајали са малих екрана и из бројних штампаних медија. Важан разлог зашто он још није шутнут „ногом у гузицу“ је то што је његова телевизијска гузица помагала да буду шутнуте и исципеларне много значајније, и по власт потенцијално опасне, медијске гузице.

Један од темеља Вучићевог успеха је склоност његових опонената, и у странци и ван ње, да га поцењују. Није мало звезда као што је Kесић које воле да верују да председник није „коаутор“ њихових данашњих успеха и гламурозних медијских каријера. Зато ме не чуди да су Kесић и писци његове софистициране пародије на „Данасовој“ трибини одржаној током Сајма књига истакли да им је „важно да буду задовољни својим радом“. Мислим да је ту не само много важнија већ једино важна чињеница да је и Александар Вучић задовољан њиховим радом.

Зоран Ћирјаковић

Блог Неписмени ђавољев адвокат

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *