Михаило Алић: Родна равноправност у Србији или дискриминација мушкараца!

Поделите:

Возач јавног превоза је испровоциран, па отпуштен, 7000 мушкараца удаљено из својих домова, нека их је само половина претходно била испровоцирана, а један универзитетски професор је изгубио битку са институцијама око старатељства над јединим дететом, и почео штрајк глађу! Ово је биланс последњих пар месеци на пољу равноправности полова у Србији. На другој страни су феминисткиње предвођене Зораном Михајловић и Бранкицом Јанковић, љуте што још није изгласан Закон о родној равноправности који оне очекују да замени важећи Закон о равноправности полова, и женама омогући квоте од 40 уместо садашњих 30 посто на свим водећим политичким и економским функцијама у земљи. Док се мушкарци боре за основна људска права као што је претпоставка невиности и равноправно родитељство после развода, феминисткиње се боре за сопствене привилегије, које до обичних жена неће ни стићи, а знатно ће им умањити шансе да се остваре породично и као мајке. И док су права хетеросексуалних мушкараца на најнижем нивоу од постанка света, не мањка нам боркиња за ЛГБТИQП права, као да трансродних особа има на сваком ћошку, и да су сви, укључујући жене, веома угрожени!

Па да пођемо редом. У очигледно припремљеном сценарију се појављују две жене, једна са агресијом, речником и понашањем из ријалитија, друга са укљученом камером мобилног телефона да сними њен перформанс. Ево синопсиса и транскрипта ове драме: на окретници аутобуса на Петловом брду, након негодовања путнице због кашњења „на посао“ и измене коментара са возачем, овај излази са шољом кафе на паузу до времена када по реду вожње полази његов аутобус. Изнервирана путница покушава да уђе у његову кабину и сама покрене аутобус, а када није успела, окренула се и почела да урла на њега: „Вози, бре, пи*да ти материна. Дош’о си, бре, из пи*ке материне неке овде мени у Београд да возиш“, извикала се она на човека који по годинама може отац да јој буде. У следећем трену, мушкарац је улетео у возило, ухватио је обема рукама око струка и рамена и гурнуо напоље. Снимак се ту прекида, но његова ауторка тврди да је након тога дошло до правог насиља. Ту почиње да нешто смрди, јер да је насиља стварно било, ко би пропустио да то сними као доказ. Вероватно неће бити ни лекарског извештаја који ће потврдити да „је обара на бетон и почиње да је удара песницама по телу“. „Сведокиња камерман“ наставља да нам описује сцену која се вероватно није догодила речима: „Девојка је плакала и говорила му да је остави на миру“, значи после речи какве му је упутила она очекује да је он остави на миру – познати Злочин без казне, по принципу „жене могу све, да провоцирају и вређају, а мушкарци им не смеју ништа јер ће бити осуђени за насиље“. И стварно, мање од 48 сати касније, из ГСП-а стиже саопштење да је „уместо да због непримереног понашања путнице обавести Диспечерски центар и полицију, возач узвратио агресијом, против њега ће бити покренут дисциплински поступак и поступак раскида радног уговора“.

Преко 7000 мушкараца је удаљено из својих домова од 1. јуна када је ступио на снагу Закон о спречавању насиља у породици. Закон растеже дефиницију насиља до невиђених граница, па санкционише и „могућег учиниоца“, оног који још није учинио насиље, али од „кога прети непосредна опасност“, ПО ПРОЦЕНИ жене, комшије, или случајних и других пролазника који, према члану 13, МОРАЈУ БЕЗ ОДЛАГАЊА ДА ПРИЈАВЕ свој страх да ће се насиље десити, чак и када се ради о обичној свађи супружника. Оваква дистопијска дефиниција и не чуди када се зна да је он писан од стране „душебрижних“ женских НВО, првенствено АЖЦ-а, и Управе за родну равноправност, а поверити феминисткињама бригу над породицом је као поставити лисицу за управника кокошињца. Зашто нам је овај нови закон био потребан, када се ефекат додатне заштите од насиља могао постићи и изменама и допунама кривичног закона којим је ова материја већ била обухваћена? Консултовањем података на сајту Републичког завода за статистику дошли смо до тога да је у периоду од 2004. до 2016. број пријава насиља у породици растао, као и проценат жена насилника, али је конверзија пријава у подигнуте оптужнице остао у последњих десет година на нивоу од просечно 2000 годишње. Значи, колико год се АЖЦ трудио да прикаже да насиља има све више и више, мотивишући жене да га пријављују и где га реално није било, није им успевало да то постигну кроз пораст броја оптужница. Зато су морале да знатно прошире дефиницију („акт физичког, сексуалног, психичког или економског насиља“), као и број категорија потенцијалних жртава („лица са којим се учинилац налази у садашњем или ранијем брачном или ванбрачном или партнерском односу или према лицу са којим је крвни сродник у правој линији, а у побочној линији до другог степена или са којим је сродник по тазбини до другог степена или коме је усвојитељ, усвојеник, храњеник или хранитељ или према другом лицу са којим живи или је живео у заједничком домаћинству“), и да изврше промену свести свих институција у ланцу (полиције, ЦСР и судства) кроз бројне и понављане семинаре сензитивности, у којима је недвосмислено, и ад инфинум понављано и утврђено да је „мушкарац насилник, а жена невина жртва“, што је позната феминистичка мантра од пре много деценија. Орвеловски, као и све друго везано уз поменуту идеологију, семинари сензитивности према „жртвама“ су претворени у тренинг „десензитивности“ према „учиниоцима“, тако да полиција улази у кућу са већ формираним предубеђењем ко је ко у сукобу. И коначна (само)похвала: „нема судије, тужиоца, правника или радника центра за социјални рад са којим је „Време“ разговарало у оквиру овог пројекта, а да нам није рекао или рекла: све што знамо, научили смо од АЖЦ-а“ (www.vreme.com/cms/view.php?id=1447211 , објављивање овог чланка омогућено је уз финансијску помоћ ЕУ).

Највећу дискриминацију мушкараца свакако трпе очеви после развода када их јако мали број успева да добије старатељство над децом, обично ако је мајка потпуно незаинтересована или крајње неподобна, или су довољно моћни да могу да корумпирају судство и ЦСР, што је мање од 10 посто мушкараца, док остали могу да се надају посетама своје деце сваког другог викенда, а и то им се може ометати или потпуно укинути ако мајка жели да отуђи децу, чак и ако очеви уредно плаћају издржавање. У таквој ситуацији се нашао Др. Војислав Симоновић, који је после вишегодишње борбе и неправде институција решио да фрустрацију која је ту неизбежна уместо према споља окрене према себи, одлучивши се за крајњу меру – ШТРАЈК ГЛАЂУ. Свако препричавање случаја у чланку би било инфериорно посети његовом Фејсбук профилу, где он дан за даном коментарише своју одлуку, осећања и „напредак“, стога вас упућујемо на www.facebook.com/vojislav.alterego

Ова три примера су само илустрације где нас води родна равноправност која је припремљена у светским центрима феминистичке моћи, и коју ћемо сви, а посебно наша деца, ускоро осетити на својој кожи. Феминисткиње не мењају свест жена да сарађују са мушкарцима, већ да им се супротстављају и неравноправно конкуришу кроз систем квота где се посао и руководећа позиција добија на бази пола, а не на бази заслуга, а мушкарце кроз законе, васпитање и образовање преумљују да им уступају своја места мирно и без отпора. Девојке већ данас имају проблем да пронађу мушкарца за брак и породицу, а када се све наведено потпуно спроведе, то ће довести до посвађаних полова и правог демографског краха, те милиона несрећних и неиспуњених људи оба пола, ако их у будућности и буде, пошто ће бројност трећег / трећих полова (родова) расти експоненцијално, уз опадање хетеросексуалне популације. А са растом нових родова и њихових права, доћићемо и до квота за њих, као и за националне и расне мањине, па ће се за беле, хетеросексуалне мушкарце квоте све више смањивати, а без запослења неће имати ни могућност репродукције, док по бројевима не постану угрожена врста као данас бели медведи, на коју ће се властодршке (да ли је ово правилно, и политички коректно речено?) надамо се смиловати, и напокон их заштитити, ако ништа оно због разноликости (диверситета) којим се глобалистичка, мултикултурална политика толико дичи.

 

Извор: СКК

Поделите:
2 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *