Мина Ћурчић: “Косовска“ митологија

Поделите:

Пре месец дана Ана Брнабић је изјавила да се оснива радна група за другу фазу унутрашњег дијалога Косову и Метохији што нас је навело да поставимо питање када је дијалог започет, као и како се одвијала “прва фаза“, али и како смо уопште стигли до наредне фазе. Можда се премијерка Брнабић просто лоше изразила, мислећи да је у току друга фаза припрема за дијалог, односно консултација уз њену логистичку подршку и активну пропаганду медија тима из представништва уз контролу Александра Вучића. Радна група о којој говори Брнабић има задатак има задатак да бележи и преноси председнику Србије мишљења људи о овом питању. Међутим, чини се да постоје они који желе да се питање Косова и Метохије затвори врло брзо, односно да се нађе решење. А да ли је то могуће? Да ли је могуће решити “косовско питање“ за свега неколико месеци? Наравно да није, али се чини да постоје они који нас терају да што пре одлучимо или пресечемо, народски речено, како после не би било могућности да променимо одлуку, иако је свима јасно да “косовско питање“ или како неки воле да кажу “косовски мит“ није питање са којим се Срби суочавају последњих осамнаест година, али и да није реч ни о каквом миту.

“Ми знамо да сте ви били у немачкој армији, да сте се борили против нас, али то не значи да вас ми позивамо на одговорност. Знамо да сте били обманути, да нисте сви убице и злочинци, да је деведесет одсто вас било заведено, и да је сада дошло време да вам помогнемо и објаснимо шта хоћемо. Ми нећемо да Шиптари на Косову буду људи другог или трећег реда. Желимо да и ви имате своја права, равноправност, свој језик, своје учитеље, и да се осећате лепо у својој земљи.“, рекао је Јосип Броз Тито у пролеће 1945.године. Данас се може рећи да су Албанци почели да испуњавају Титову жељу 1981.године када су масовним демонстрацијама захтевали да АП Косово постане седма република СФРЈ. Након 1981.године косовски Албанци почињу да опраштају једни другима “крв“, односно да се уз посредство верских поглавара мире и одустају од традиционалне крвне освете, јер је постојао један виши циљ: независна држава, али и уједињење са Албанијом.

“Косово припада Албанији и треба да се уједини са Албанијом. Ми то желимо од свег срца, али засад то не можемо да допустимо јер је реакција великосрба још увек врло јака.“, објаснио је Енвер Хоџа, који је такође познат по изјави “вера свих Албанаца је албанство“. Према попису становништва 1948.године на Космету су већину чинили Албанци, односно 68,45 одсто чинили су Албанци, 23,62 одсто Срби, а 3,85 одсто Црногорци. Како примећује А. Шестаков, један од оних који су истраживали геноцид над српским народом у Другом светском рату, тачан број српских избеглица је тешко установити, јер је према неким подацима од маја 1943. до априла 1944. године из италијанске окупационе зоне исељено више од четрдесет хиљада људи, а исте године од немачких власти у Приштини дозволу за исељење је тражило тридесет хиљада Срба. Током окупације са територије Космета избегло је сто хиљада Срба. Тачан број убијених Срба није утврђен, али се зна да се током Другог светског рата на територију Космета доселило сто хиљада Албанаца из Албаније. Такође, након смрти Енвера Хоџе 1985.године, у Албанији је завладала политичка и економска криза, велики број Албанаца је покушао да емигрира у Грчку, Црну Гору, Космет, али и Италију. Италијани, који су се бојали избегличког таласа из Албаније, покренули су хуманитарну акцију “Пеликан“ која је имала за циљ да помогне Албанцима у Албанији, па су им хеликоптерима допремали храну, одећу и прибор за хигијену. Но, тада се дешава још нешто: Албанци из Албаније почињу да се окрећу вери, односно Ватикан, али и поједине арапске државе, почињу да обнављају катедрале и џамије у Албанији. А Косово и Метохија? Познато је да се Албанци деле на Тоске и Геге. Геге, односно Албанци са Космета, али и из Албаније живе северно од реке Шкумбе, док Тоске живе јужно, тачније заузимају претежно јужне делове Албаније. Но, званични дијелекат Републике Албаније јесте дијалекат Тоска, док Албанци са Космета говоре дијалектом Гега, њиме су штампани уџбеници и књиге, али се учио и у школама, нарочито након 1981.године када су многи косметски Албанци почели да иду у импровизоване албанске школе које нису биле део школског система СФРЈ, него се настава одвијала у приватним кућама. Након Хоџине смрти многи Албанци из Албаније, односно Тоске, покушавају да емигрирају на Космет, а посебно девојке, које се удају за Геге, односно косметске Албанце, иако их бије глас да имају новца и злата, али да су насилни и не баш добри мужеви, као и да многи Албанци из Албаније радо одлазе на Космет код рођака и  пријатеља не би ли се тамо најели и одморили од кризе која влада у Албанији, пошто у периоду између 1985. и 1992. године у Албанији влада тзв. “црни талас“, односно криза, која је многе Албанце натерала да напусте Албанију и оду у Црну Гору, Грчку, Италију, али и Космет. Након демонстрација 1981.године када се није могло проћи улицама Приштине, нарочито не у време када се деца враћају из школе, јер су улице у Приштини биле пуне албанске деце. Многи Срби са Космета тада постављају једно логично питање: како даље кад Албанци хоће независност, а има их више?

Но, управо је тај моменат онај који дели истину од мита: каква је била судбина Срба на Космету од 1981. до 1998.године? Многи, а нарочито они који лобирају за тзв. Косово воле да кажу како на Космету није било насиља, све до четрнаестог децембра 1998.године када је у кафићу “Панда“ у Пећи шест младића српске националности убијено, а петнаест рањено. Наводно, иза овог терористичког напада, који подсећа на онај који се збио у Гораждевцу 2004.године, наводно стоје српске власти, а циљ је био да се у медијима представи ОВК као терористичка организација, као и да се нађе повод за рат. Ипак, давне 1988.године у селу Граце, које се налази између Вучитрна и Приштине, десио се један незапамћен злочин: Радојка и Драгица Петровић су почетком јула 1988.године добили два мушка близанца који су одмах по рођењу преминули, а сахрањени су на сеоском гробљу у Грацу 4.јула 1988.године. Двадесет и седмог септембра на гроб двојице дечака одлази деда Станко, а тамо затиче ужасан призор: разбацане кости око свеже ископаних гробова. Отишао је у станицу Народне Милиције и пријавио овај ужасан злочин. Представници СУП-а Вучитрн одлазе сутрадан на место злочина. Полицајци из Приштине, али и стручан тим Медицинског факултета Универзитета у Приштини предводила је Славица Добричанин, а њен закључак је био следећи: петорица малолетних Албанаца, узраста  од 11 до 15 година, раскопали су гробове, извадили тела деце, покидали ножице и ручице и разбили главу. Остатке тела мртвих беба су разбацивали около, насумично по шипражију. Око отвореног гроба су пронађени дечија лобања, кости грудног коша и кости дечијих екстремитета, а поред тела мртве деце пронађене су беле пелене којима је вероватно било прекривено тело умрле деце. Како тврде упућени, суседи малолетних Албанаца знали су за овај злочин, но, ћутали су, нарочито они који су живели у селу Доње Становце. Наводно, Срби имају обичај да у гробове стављају новац и оружје, па то беше оправдање за албанске малолетнике који су “прекопали“ српске гробове. Након овог догађаја, давне 1988.године, појавили су се транспранти “Косово је Србија“, “Хоћемо слободу“, Емигранти напоље!“. Очигледно, на Космету се зна ко је ко. У периоду од 1974. до 1985.године десило се више од две хиљаде кривичних дела над косметским Србима, а међу најпознатијим се издвајају “случај Милинчић“ из 1982. године, као и случај “Мартиновић“ из 1985. Данило Милинчић убијен је у селу Самодржа код Вучитрна тако што је га почетком јуна 1982.године убио комшија Албанац, пуцајући му срце. Ђорђе Мартиновић, убијен је 1985.године тако што је набијен на колац на чијем врху се налазила стаклена флаша. Руководство комунистичке Југославије било је уједињено у заташкавању овог случаја, чак и данас се може чути “’да је Мартиновић покушао да се самозадовољава флашом“, иако нико није објаснио ко је пре свега тога Мартиновића набио на колац. Током осамдесетих година прошлог века, односно 1983.године код Витине, силована је српска девојчица из села Житиње. У београдској штампи је објављена фотографија ове српске девојчице коју отац носи на рукама. Августа 1984.године од стране косметских Албанаца силована је девојчица из Љубенића, надомак Пећи. Током 1984. године силована је жена, рођена 1954.године, Српкиња која је посетила манастир Свете тројице код Мушутишта у које данас не могу да кроче Срби, јер Албанци протестују, а током 1984.године дешава се још једно силовање, Српкиња је силована од стране косметских Албанаца у Старом селу, надомак Урошевца. Ако бисмо се водили само овим чињеницама, сви злочини над Србима се дешавају након 1981.године, односно након масовних демонстрација косметских Албанаца, што није нимало чудно, напротив, јер је то био почетак протеривања Срба са њихових вековних огњишта или почетак “рата за слободу“ како то воле да кажу Албанци са Космета. Током деведесетих година прошлог века у светским медијима се могла видети једна сасвим другачија слика: од тзв.масакра у Рачку до бескрајних колона албанских избеглица. Одједном, Срби су постали ти који протерују Албанце са Космета, наравно, уживајући подршку званичног Београда. Деловање ОВК, односно организовани напади на српске полицијце и цивиле, представљено је као покушај Албанаца да се “одбране“ од српског терора. Након петооктобарских промена у Србији су све гласнији они који сматрају да је “Косово“ српска реалност, али и да косметски Албанци нису против Срба, напротив, они су били угњетавани од стране Милошевићевог режима, те њихови поступци, односно злочини које су починили, нису ништа друго него одговор на  Милошевићев  терор. Весна Пешић која је била чланица комисије Удружене југословенске демократске  иницијативе и која је написала извештај о стању људских права на Космету и представила их у књизи “Косовски чвор“, тврди да на Космету није било силовања српских жена од стране Албанаца, јер је реч о патријахалној средини у којој жене немају слободу кретања, те да се једино могло десити да Албанци силују Албанке или Срби силују Српкиње, док се другачији случајеви нису дешавали, што отрпилике значи да су Срби све измислили. И може се рећи да је то срж “косовске“ митологије: Срби су покушали да потчине Албанце, јер је у њиховим рукама била власт, а Албанци нису радили ништа друго, осим што су покушали да се одбране. Много је оних који су покушали да “отворе очи“ Србима, бивша председница тзв. Косова, Атифете Јахјага,у мају ове године требало је да гостује у Београду у оквиру фестивала “косовске“ културе “Мирдита,добар дан“ и промовише своју књигу “Желим да ме чују: књига сећања са причама жена које су преживеле мучење у последњем рату на Косову“, наравно, реч је о албанским женама и њиховим исповестима. Међутим, не тако давно, десило се нешто што је “косовску“ митологију, чији је главни јунак Адем Јашари,један од оснивача УЧК, довело у питање: иако је од оружаних сукоба на Космету прошло седамнаест година, иако Хашим Тачи, тзв. председник Косова, све чини не би ли се представио као председник државе у којој су Срби, Албанци и сви други равноправи, на парламентарним изборима побеђује “ратна коалиција“ коју предводи Рамуш Харадинај. Неки су се изненадили, могло би се рећи: косметски Албанци своје гласове дају онима који позивају на рат и етничко чишћење, позивајући се на ратно искуство, уместо онима који се залажу за неко “другачије Косово“. Очигледно, ако се питају Албанци са Космета, “ново и другачије Косово“ не постоји. Постоји само “Косово“ у коме живе они Албанци, тзв. Косовари, чији се идентитет заснива управо на мржњи према Србима, али и тежњи да се створи Велика Албанија.

“Као припадник Ослободилачке Војске Косова заклињем се да ћу се борити за ослобођење окупираних албанских територија и њихово уједињење, увек ћу бити веран војник, дисциплинован и храбар, достојан ослободилачког рата, спреман да у било ком тренутку жртвујем свој живот да бих заштитио интересе свете домовине. Ако прекршим ову заклетву, допустите да будем најстрожије кажњен, ако издам, нека моја крв буде изгбуљена.“, гласила је заклетва коју су припадници ОВК полагали пред Адемом Јашаријем. “Косовски“ мит није био јефтин: само иза фестивала “Миредита, добар дан“ који се одржава последње три године у Београду, стоји Фонд браће Рокфелер, Фондација Чарлс Стјуарт Мот, Амбасаде Швајцарске у Приштини, али и Министарство културе “Косова“, као и Иницијатива младих за људска права, Грађанска иницијатива из Београда и сличне невладине организације које финансирају САД. Дакле, “Косово“ је скуп пројекат, у међувремену на тлу Европе почела су да ничу нова “Косова“  и зато од нас траже да што пре решимо “косовско питање“,тако што ћемо питање Косова и Метохије свести на неколико фаза некаквог дијалога, јер у супротном, пројекат “Косово“ ће бити ништа друго, него “пиши пропало“.

 Мина Ћурчић

ВИДОВДАН

 

 

 

Поделите:
2 replies
  1. miha bukovac
    miha bukovac says:

    Da bi mogli početi rešavanje (tog) „kosovskog čvora“ potrebno je prvo da rešimo i nekoliko „čvorova“ u SANU, kao i tu pizdu – Vesnu Pešić, i svakako još neke pizdurine iz NVO! U svakom slučaju morala bi se napraviti čistka u SANU! Svi oni SANUisti (koji su još živi) koji su imali moralnu obavezu da ukazuju, mobilišu institucije, alarmiraju javnost a nisu, da se privedu na odgovornost, ali ne pred državnim institucijama nego pred narodom, kao i ta pizda – Vesna Pešić! Tek onda da se pristupi rešavanju toga (kosovskoga) „čvora“! Neko mora i da ponese krivicu i snosi odgovornost i najbolje oni koji su imali odgovornost a još su živi!

    Одговори
    • miha bukovac
      miha bukovac says:

      Svakako da pod „udar odgovornosti“ spadaju i mnoge vladike iz SPC, oni koji su u ta vremena bili (trabali, morali da imaju svest o tom problemu) Zašto npr. nisu „štajkovali glađu“ da bi ukazali na problem a ne jure mlade žene i krali crkveni novac!

      Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *