Михаило Алић: Циљ радикалног феминизма је диктатура жена

Поделите:

Радикални феминизам је струја унутар феминистичког покрета чије следбенице тврде да је главни узрок угњетавања жена постојање патријархата у људском друштву, односно формални или неформални систем власти којим се одржава мушка доминација над женама. Радикалне феминисткиње зато тврде да се жене могу ослободити једино ако сруше патријархат потпуним одбацивањем тзв. родних улога и радикалним преображајем друштва. Сличност са марксизмом је очигледна јер он историју тумачи као сукоб повлаштених и потлачених друштвених класа, у коме ће се потлачени (пролетаријат) ослободити својих окова само рушењем система који их тлачи, тј. капитализма. Паралеле род-класа, жене-пролетаријат, мушкарци-капиталисти, патријархат-капитализам чине да је радикални феминизам copy-paste-replace марксизма. Марксистички појмови „експлоатација“, „класна борба“ постоје и у феминизму, но феминистиње су довољно лукаве да свој крајни циљ не дефинишу као „диктатура пролетаријата“, већ оне то лицемерним, орвеловским ново-говором називају „родна равноправност“.

Формула родно (радикално) феминистичке равноправности је „једно ДА и три НЕ“, јер под равноправношћу подразумевају:

  1. ДА се изједначе по броју са мушкарцима на позицијама политичке и економске моћи, значи на руководећим местима,
  2. да се НЕ изједначе по броју са мушкарцима на позицијама које захтевају тежак, рискантан, и мало плаћен рад, која су “традиционална” мушка занимања,
  3. да оНЕмогуће мушкарце да се са њима изједначе по броју у добро плаћеним занимањима у којима су оне у већини (у судству, здравству, просвети, медијима, култури, управљању људским ресурсима, администрацији),
  4. да оНЕмогуће мушкарце да се са њима изједначе по броју на позицијама старатељства и васпитања деце пре и после развода, на коју утичу да буду настављачи феминистичке идеологије.

„Равноправност“, заправо равномерност постижу уграђивањем у закон квота за запошљавање жена на позицијама које им одговарају, не тражењем квота за послове који им не одговарају (значи само права, не и обавезе), и онемогућавањем мушкараца да захтевају квоте, односно равномерност на привилегованим позицијама где су оне у већини, као и у старатељству над децом по разводу (где су присутне са 90%), чак одбијајући заједничко старатељство за које је доказано да је у најбољем интересу деце по разводу.

О аналогијама феминизма и марксизма писао је и Слободан Антонић у најпознатијој српској књизи о радикалном феминизму („Искушења радикалног феминизма“, 2011): „Морам да кажем да је овај феминистички концепт „родних интереса“ заправо прерађено схватање класа и класних интереса у поједностављеном (идеологизованом) марксизму. Описивачка матрица је иста, једино што се на местима на којима марксисти користе појам класе, буржоаске идеологије и капитализма, феминисткиње користе појам рода, патријар­халне идеологије (мизогиније) и патријархата. Замена појмо­ва је понегде дословна. Тако, где су марксисти говорили о „класној доминацији“, „класној моћи“ и „класној борби“, сада феминисткиње говоре о о „родној доминацији“, „родној моћи“ и „родној борби“ (Фрејзер, 2007 б: 201)“.

Радикалне феминисткиње су вукови у јагњећој кожи, а „демократија“ и „равноправност“ су само лаки огртачи њихове родне диктатуре. Антонић нас на то упозорава наводећи “ни потпуна статистичка изједначеност жена и мушкараца у представљању и управљању друштвом није последња тачка на дневном реду феминистичког пројекта. То је „само један услов за промене који подразумева суштинску промену друштвеног уговора, као и друштвених структура који већ вековима намењују различите улоге женама и мушкарцима“ (Мршевић, 2007: 254). „Паритет (…) и квоте су само начин, средство постизања тог циља а не циљ за себе, а још мање максимални и крајњи домет женских аспирација“ (Мршевић, 2007: 37). Коначни циљ је да се, заједно са обезбеђењем паритета, изврши „ородњавање“ (gendering) целокупне политичке сфере, односно коренита и потпуна „феминизација политичког простора и институција“ (Колин и Чичкарић, 2010 : 112). То значи да „дескриптивна заступљеност жена“ мора да се претвори у „супстанцијалну заступљеност“, то јест да женска половина посланика и владе почне да „води ’женску’ политику, односно политику заступања специфичних интереса жена“ (Мршевић, 2007: 41).”

Још једна од феминистичких обмана (поред родне равноправности и демократије) је њихова “добронамерност” у породичним односима. Њихова порука женама: “Не трпите, разведите се”, наставља се тајно овако: “обезбедиле смо вам преко Центара за социјални рад, судских вештака и правосуђа да добијете ‘и јаре и паре’“. Не дискутујућí какве све ситнице феминисткиње подразумевају под “трпљењем”, нити поделу имовине, или чак задржавање стана, указаћу на одвајање деце, потом њихово отуђење, од очева и очеве фамилије, и стварање од њих „родних јањичара“. У другим друштвеним сферама ово би се називало отимачином, “данком у крви”, но када жене то раде онда није политички коректно, тј. мизогино је користити овај термин. Нови Закон о спречавању насиља у породици је још један бисер на феминистичкој огрлици којом оне даве породицу, и врше насиље над њом. Научни рад професора новосадског правног факултета Бранислава Ристивојевића показује да је Закон “припремљен у Управи за родну равноправност, а написан од стране представника феминистичких НВО на челу са Инцест траума центром и Лабрисом (исте НВО које су писале и скандалозне сексуалне образовне пакете) … термини “породица”, ни “дете” се у њему не појављују … служи за заштиту жена без обзира да ли су јаке или слабе, вољене или невољене, нервозне, мушичаве или добро расположене, да ли имају љубаника или не, да ли зарађују или су издржаване, да ли су у брак унеле неку имовину или су се уселиле у мужев стан … лице које Закон санкционише назива се у њему „могући учинилац насиља у породици“, онај ко још никакво насиље није извршио … Закон ће поспешити да се породице растурају и распадају тиме што охрабрује оне који се „осећају уплашено“ да пријаве тај страх полицији која ће за њихов рачун да растури породицу тако што ће мушкарца одстранити из куће, а затим му и забранити да разговара са женом и децом.“ Да и не причамо о немогућности да се помене да је и мушкарац често жртва породичног насиља (психичког, емотивног, сексуалног, па чак и физичког).

Стога захтев за равноправношћу било које групе треба увек примити са дозом подозрења, јер често може да буде израз борбе за превласт / доминацију. А пре 120 година тражиле су само право гласа, додуше разбијањем прозора и физичким нападима на полицајце!?!

Аутор Михаило Алић, СКК

Поделите:
3 replies
  1. дулебг
    дулебг says:

    Да договорим на наслов: циљ је диктатура ПОМОЋУ жена. Свака диктатура тежи да придобије слабије против најјачих – а најјачи су мушкарци у продуктивном добу. треба дакле против њих окренути жене, децу, мањине, цигане, педере, хемофиличаре.

    Акцијом против мушкараца жене руше себе и своју децу, руше чак и педере и Цигане, мада их можда није брига.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *