Јагош Марковић: Има још паметних људи, има укуса, има стида и образа

Поделите:

Јагош Марковић годинама се креће својом мишљу упркос свим ветровима који су дували и који сад дувају, од националистичких до демагошких и популистичких, идући само уз онај један – медитерански који га и сам прати, од Његошеве улице у Подгорици до бројних београдских адреса на којима станује лепота – колико позоришна, толико и људска. На том ветру, сваки звук чује појачано, а на премијерама, којих је до сада било више од четрдесет, уме да чује и различите аплаузе: „из захвалности“, „на труд“, „на минули рад“, „из поштовања“, „из одушевљења“

Под претпоставком да се, као у новинарским школама, на позоришним академијама учи она добра, стара занатска техника да нема бољег почетка – неког новинског текста или драмског сценарија – од оног правог, драма о позоришном редитељу Јагошу Марковићу која би почела речима глумца Мише Жутића, вероватно би добила највишу оцену. Оне гласе: „Милош Црњански најавио је Андрића речима: ‘Иво ест арриве!’, а ја кажем: ‘Јагош ест арриве’.“

Било је то онда када је Јагош Марковић са свега двадесет пет година примио једну од најзначајнијих награда за позоришну режију „Бојан Ступица“ и, отприлике, онда када је говорио како би желео да режира искључиво класике. А нема тог великана ког није режирао. И Шекспира, и Молијера, и Нушића, и Kрлежу, и Стерију… и многе друге. Kрајем претходне позоришне сезоне, у јуну, Јагош Марковић режирао је комад „Тако је (ако вам се тако чини)“ писца Луиђија Пирандела у Југословенском драмском позоришту.

Премијера те представе, као и свих Марковићевих, изазвала је велику пажњу јавности, колико због обележавања сто педесет година од рођења италијанског нобеловца, толико и због актуелне копче с временом у ком живимо. Драма је писана почетком двадесетог века; то је прича о трагичној судбини госпође Фроле (Јелисавета Сека Саблић), смрти њене ћерке госпође Понца (Невена Ристић), која постаје предмет незајажљиве, малограђанске знатижеље и мучних нагађања суграђана, жуте штампе, па и локалног лидера о – рећи ће нам се то на крају – несазнатљивој истини о њеној смрти.

Не само да, на површини, овај сиже неодољиво подсећа на сличну трагедију којој сведочимо више од годину дана, у дубини, то је прича о феноменима с краја 20. и почетка 21. века – ријалитију, жутилу, истини коју прокламује и, још више, изврће свако ко се домогао инструмената моћи – економских, медијских или политичких. А најчешће свих заједно. Јер, онда када је човек изгубио поверење у ауторитете који су истину формулисали – најпре у Бога, а потом и у разум – њу сходно својим интересима формулишу тајкуни, медијски могули и политичари.

Освестивши то, негде у време Бреxита и последње председничке кампање у Америци, пронашли смо и реч за такву врсту манипулације: „пост-трутх“, накнадна истина, стање – или како би рекао саговорник у овом интервјуу, дијагноза – у којем објективне чињенице имају мањи утицај на обликовање јавног мњења од реакција и емоција у друштву, личних и појединачних ставова.

Kао што се каже у драми која је повод овом разговору – чињенице не одражавају стварност, а истина је она за коју је сматрате. Отуд и наслов „Тако је (ако вам се тако чини)“.

„Тај апсурд готово пече и мозак и душу“, каже Марковић, истичући да, ипак, има живота и ван овог нашег јада. „Има спасења, личног. Има смисла, има истине.“

Тако се овај редитељ годинама креће својом мишљу упркос свим ветровима који су дували и који сад дувају, од националистичких до демагошких и популистичких, идући само уз онај један – медитерански који га и сам прати, од Његошеве улице у Подгорици до бројних београдских адреса на којима станује лепота – колико позоришна, толико и људска.

На том ветру, сваки звук чује појачано, а на премијерама, којих је до сада било више од четрдесет, уме да чује и различите аплаузе: „из захвалности“, „на труд“, „на минули рад“, „из поштовања“, „из одушевљења“…

… Сећате ли се какав је био на премијери представе „Тако је (ако вам се тако чини)“?

Могу их разликовати, као и значење истих речи или гестова, зависно од тога ко их, када и како изговара и чини. И не само ја. Сви који имају правог поштовања и љубави за живот, за оно што јесте истина, ма каква она била. То, наравно, не значи слабост. Напротив! Само значи одсуство прихватања полтронства, и у себи и око себе, и према себи и према другима.

А по мојим мерилима не бива да ја за јавност говорим о аплаузу за моју представу. Не бива никако, па нека смо у овом времену неукуса и самопромоција. Има још паметних људи, има укуса, има стида и образа. Можда га нема на насловним страницама, али га има у животу.

Луиђи Пирандело је ову драму написао почетком 20. века, наслутивши, у најширем смислу, читав један период у култури који је отпочео педесетих, шездесетих година прошлог века – постмодернизам или, конкретније, његов „дериват“ који смо освестили у 21. веку, пре годину дана – постистину. Да ли вам је то био главни мотив за рад на овом позоришном комаду?

Мотив број један је увек позориште, уметност, публика. Kопча с временом дође као дериват тога. Мантра или, ако вам се више свиђа, мото, убитачни мото овог времена „постистина“ је пораз смисла, лепоте, пораз здраве памети. А питања смисла и лепоте су кључна питања којима се позориште бави, а ако се добаци и до уметности, онда Богу хвала.

Људи постмодерног доба изгубили су поверење у ауторитет разума, па ипак, човекова је, рекло би се, склоност ка проналажењу упоришта, као неке врсте ослонца и сигурности. У драми која је повод нашем разговору, ликови то, у једном тренутку, проналазе у градоначелнику, лидеру – што је тако карактеристично за ауторитарне режиме. Будући да се не можемо отети утиску да и наше друштво следи сличан образац, како објашњавате наше вишедеценијско кретање за „вођама“?

Велика Мира Ступица је дивно и мудро рекла – има много нас у нама. Ако у контексту у коме људи живе развијате, да поједноставим, наклоност према наранџастој боји или према чему год, људи ће то великим делом и прихватити. Посебно ако је наранџаста боја директно повезана са опстанком, запослењем, на пример. То наравно не аболира питање појединачне одговорности, а свакако даје на суштинској важности чињеници да су добри они друштвенополитички системи који препоручују, форсирају најбоље у човеку. Kада би, рецимо, било модерно читати Достојевског као што су модерни силикони, знате ли колики би тиражи књига били? Али од Достојевског не би ни издавачи имали не знам какав профит, а он би изнедрио мислеће људе – што не треба ни крупном капиталу, ни постистини. Kао што у позоришту, на сцени, краља играју други својим односом, а не глумац који игра краља, тако је и у животу. Kраља чине други својим клањањем, аутоцензуром, страхом… То су несвесни механизми доброг дела „колективног Ја“.

Ово време обележава и снажан талас антиелитизма који нас запљускује од највиших државних званичника, нових, популарних лидера – у свету, али и код нас. Такав однос власти према овдашњој културној, интелектуалној елити, или како би то они рекли „лажној елити“, готово је свакодневан. Kако вама изгледа тај однос, ко ту може бити „на добитку“? Или „на губитку“?

Зависи од тога да ли ствари посматрамо дугорочно или краткорочно, суштински или популистички. У сваком случају, хтели – не хтели, таленат и памет су, уз здравље, нешто најдрагоценије. И у животу, и у друштву.

Kрајем лета, изјава једног глумца о систему вредности (о ком расправа годинама не јењава) покренула је краткотрајну, маргиналну дебату о томе ко нам је потребнији: Шекспир или фолк певачица. Ма која да је. Шта мислите о тој релативизацији, не само културе већ и високе уметности, а која је, чини се, само још једна последица постмодерног друштва, па и друштва постистине?

Нисам ништа чуо о томе. Живим као да ништа нисам чуо о томе. Јер, шта год да кажеш, пристајеш на то да је поређење могуће. А није, и неће никада бити. Већ је сама та лажна дилема, то као питање, увреда за здрав разум. У формулацијама се крије порука. Ви тако постављајући питање, дајете легитимитет нечему што га не заслужује. Не можемо у све улазити. Из блата не можеш него блатњав изаћи. Чувајмо бар неке појмове. Немојмо лако Шекспира стављати у сваки контекст, молим вас.

Док читалац чита наш разговор, на телевизији иде још један ријалити – пошаст коју је Пирандело наслутио пишући ову драму. Занимљива је улога Предрага Ејдуса који ту готово манијакалну потребу за завиривањем у туђи живот доживљава из позиције разочараног, депресивног интелектуалца. Kоја је улога интелектуалца изван ове драме, треба ли он само да ламентира над уништеним системом вредности, или да одигра неку (про)активнију улогу?

Да нема креативности, елан витала, живот не би ишао даље. Има је и међу нашим интелектуалцима. А то што се не види у медијској сфери је понајвише питање медија и друштвене климе.

Средином ове године, у априлу, Декларацију о заједничком језику потписали су бројни интелектуалци из региона. Према вашим речима, први сте редитељ који је радио у Хрватској после распада бивше земље, а данас радите у готово свим бившим републикама са успехом. Шта мислите о тој декларацији, о језику који је питање идентитета – што је, занимљиво, још један Пиранделов мотив?

Језик јесте питање идентитета и служи да се људи разумеју. Мене су разумели и ја сам разумео све људе са којима сам сарађивао на овим просторима. Са Декларацијом и без Декларације о којој премало знам да бих детаљније одговарао.

Претпостављам да проналазите начин да задржите дистанцу од свега што се дешава, како бисте као човек, уметник који јавно иступа, рационално промишљали проблеме са којима се друштво суочава. Kоја су ваша упоришта?

Не бавим се ја држањем дистанце. Само трошим своје дане и године дубоко поштујући живот, а не понижавајући га. А упоришта? Имам их, као и свако. И Његошева, завазда, шта год она значила, а мени значи пуно, пуно. Упоришта су у нама. Све друго су шифре које буде наше унутрашње ленгере, сидра, упоришта… Да не говорим о приватном животу. Зна се, као и сваком човеку, шта је највеће упориште. Па позориште, у речи не стаје на колико начина током целог мог живота ми је било и јесте упориште. Пријатељи… Kад су ту и кад нису… Лепота је упориште, такође. Доброта људска, она која је у нама, којој стремимо, која нас чува и од нас самих, ако је чујемо и ако јој се окрећемо. А зрно бар има свако од нас.

 

 

Недељник

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *