Киш умирао поред Капора, Пекић га ожалио у кафани (ФОТО)

Поделите:

Удовице 10 чувених књижевника повериле су се Александру Ђуричићу у књизи „Чуваркуће“. Давичо пушио по 100 цигарета дневно и био страствени ловац, Оклопчић звиждао жени испод прозора

ОСКАР Давичо је волео оружје, навијао за Партизан, пушио по 100 цигарета дневно, али највећа страст био му је – лов. Он и супруга Бранка становали су на Вождовцу. Давичо би из лова донео зеца, одрао га, а Бранка га оставила у плавој шерпи на тераси, да преноћи. Кад ујутро, ето ти комшинице. Поранила: „Јао, добар дан, извините, станујем испод, с ваше терасе капље крв.“ А Бранка ће на то хладнокрвно: „Све је у реду. Убила сам мужа, сад ћу да склоним леш.“

Ово је само једна од многобројних анегдота из живота овог, али и девет других писаца, чије је животне крокије сумирао Александар Ђуричић у књизи „Чуваркуће – Удовице писаца“. Из разговора са супругама Борислава Пекића, Милана Оклопџића, Милорада Павића, Антонија Исаковића, Моме Капора, Давича, Ђорђа Лебовића, Либера Марконија, Петра Крдуа и Мирка Ковача, али и из интимних дневника, преписке, разговора са пријатељима, објављених књига и необјављених списа, Ђуричић је истакао сентиментално путовање кроз њихове, често међусобно испреплетане, животе и љубави.

Али и кроз једно време, када се код Капора ишло на димљена ребарца кроз заједничко двориште у ком се суши веш, кад је Антоније Исаковић сатима стајао испод прозора прелепе Лепосаве Миланин и немо је гледао кроз крошњу липе, а Мика Оклоп звиждуком звао будућу жену Брану на мало џеза или чашу вина код „Грка“ или „Мадере“. Удовица Мирка Ковача први пут се поверила баш Ђуричићу од када су Ковачеви отишли, деведесетих година, из Србије, а Лепосави Миланин била је то последња исповест – годину и по касније упокојила се.

Киш са брачним паром Ковач

– Свим овим женама, мојим сапутницама на двогодишњем путовању кроз живот југословенских књижевника, заједничке црте су борбеност и истрајност да наставе да живе са својим највећим љубавима и после њихове смрти – каже Ђуричић за „Новости“. – Дирљив је тај њихов пркос да сачувају дела својих мужева на књижевној ветрометини која сада влада. Свака од њих је, наравно, прича за себе, али неке спајају сузе: скоро река је изливена док је Ана Крду говорила о томе како је њен Пуиу (тако је звала свог Петруа) патио када је Књижевна општина Вршац избачена из Стеријине куће, а Ксенија Марковић је пролила поток сећајући се како се Либеро Маркони борио са ветрењачама и боемијом, пре него што је под неразјашњеним околностима пронађен мртав на степеништу зграде у којој је имао атеље.

Љиљана Пекић после Борислављеве смрти није умела да хода сама, спасле су је касете на којима је снимао своје белешке, које никада пре тога није чула. Слободана Матић и сада, четири године после одласка Мирка Ковача, када гледа неки филм, почне да коментарише са њим. То им је била омиљена игра. А онда се шокира када схвати да ипак није поред ње.

– Ове храбре жене повезује и специфична врста љутње, осећај да су писци, њихови мужеви, скрајнути, на неки начин бачени – каже Ђуричић. – Бранка Давичо, док је вршљала по Окетовој библиотеци, није могла да сакрије чуђење што сада нема у књижарама његових дела, а задивило ме је то што је свим нашим разговорима присуствовао њен садашњи муж, и све слушао отворених уста, као да први пут чује. А тек колико се шокирала Злата Јаковљевић када сам је позвао да причамо о чувеном драмском писцу Ђорђу Лебовићу, сценаристи филмова „Валтер брани Сарајево“ и „Партизанска ескадрила“, јер није веровала да то још неког интересује. Лепосава Миланин ме је насмејала до суза када је причала како чаршија бруји да Антоније Исаковић има „најлепшу и најглупљу жену“.

Оскар Давичо, Лепосава Миланин , Антоније Исаковић и Добрица Ћосић

Посебан доживљај, примећује, био је са женом творца чувеног романа „CA blues“ Мике Оклопа, Браном Симоновић, док су неколико месеци водили преписку током њеног путовања од Калифорније до Канаде. Никада се нису срели, чак ни видели на скајпу, само му је на крају послала мејл: „Александре, ми се већ познајемо, остало је још само да се рукујемо.“

Мало је оних који данас знају да су се Капор и Данило Киш дружили, а још мање како је изгледао њихов последњи сусрет, у болници „Кири“, у Паризу, у којој је Киш умирао. Њихове супруге Љиља и Паскал стајале су у ходнику. Када су остали сами, Капор је запалио цигарету. Киш, страствени пушач, сада прикован за апарате, отео му је цигарету, снажно повукао дим и вратио уз речи: „Не бој се. Рак плућа није прелазан.“ А онда се насмејао: „Мораш да престанеш да пушиш, да би пред смрт могао да запалиш још једну.“

Сећање на једног од најпревођенијих српских писаца Милорада Павића сачувала је његова супруга Јасмина Михајловић. Она је Ђуричићу поверила да је писац пред смрт живео у теткином стану, јер је у тој згради постојао лифт, а у његовој није. Кад би зазвонио телефон и укључила се секретарица, говорио је да му се јављао покојни песник Раша Ливада, са онога света, и поручивао да напише причу. Прошле године у том стану је преспавала Јасмина. Неколико пута је зазвонио телефон и неко је ћутао. Запитала се да ли се то њој можда јавља покојни муж, као што се њему јављао Раша.

Љиљана и Момо Капор

И Љиљана Пекић помиње Киша. Када је умро, 1989. године, Пекић је, неутешан, 14 сати провео по кафанама. На крају је завршио у Клубу књижевника, где му је пришао Јаков Гробаров: „Срам те било, уместо да ти умреш а не Киш, ког сам толико волео.“ Пекић му је без размишљања узвратио: „Драги Јашо, ја сам већ одавно мртав, само ти то не знаш.“

Либера Марконија су једном привели у Савезни комитет омладине на саслушање јер је као уредник „Нашег весника“, први, 1954. године, објавио „Стражилово“ Милоша Црњанског. Када је почео да им рецитује песму, ишамарали су га, рекли му да се губи и да више није уредник. Од среће је скакао по Ташмајдану и викао: „Да никад, никад више не будем уредник.“ После је вребао Црњанског и једног дана му се јавио на улици. Мрзовољни Црњански му је рекао: „Знам за Вас, Слободане, сад је тренутак да ме проведете Вашом Чубуром.“

Јасмина Михајловић и Милорад Павић / Фото М.Чалић

ШЕФ МАЛЕ ТРУПЕ

ПРЕ неко вече, када је прочитала књигу, Јасмина Михајловић ми је написала: “ Ви сте сада шеф мале али одважне трупе – Удовице писаца – пазите шта радите. Потез је на Вама“, прича Ђуричић.

БОБИНЕ РЕЧЕНИЦЕ

МИРКО Ковач је дуго радио на свакој реченици, све док не буде буквално исклесана, али је после тога брзо заборављао. Дешавало се да Божо Копривица цитира неке Миркове реченице, а овај га бело гледа, док Боба одмах зна из које су књиге. „Изгледа да је све ово Боба писала,“ добацио би Копривица.

Поделите:
3 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *