Ана Радун: Од Стаљинове ћерке до Лане Питерс: изгубљени идентитет

Поделите:

Последње дете Јосифа Стаљина је рођено 1926.године у Лењинграду од његове друге жене Надежде Алилујеве. У браку су пред Светлане имали и сина Василија. Трагедија која се десила у 6.години живота је одредила даљи живот стаљинове кћерке. После свађе са Стаљином током прославе годишњице Октобарске револуције 1932. године, убила се њена мајка. Прави узрок је дуго био сакриван од Светлане, њено окружење је тврдило да је мајка умрла због слепог црева. Потискивање емоција, страх од самоизражавања и повлачење у себе током заједничког живота са моћним лидером кога окружује страхопоштовање околине резултирали на крају трагичним крајем младе и дубоко несрећне жене. Надежда је оставила Стаљину опроштајно писмо које, наравно, није сачувано, због којег био је јако љут и никако није могао да схвати и прихвати зашто је жена њега тако издала, оставивши двоје малолетне деце. «Отишла је као непријатељ» рекао је Стаљин.

У књизи “Стаљинова кћи” (Лагуна, 2016.) Роузмери Саливан, амерички биограф, добар део књиге посветила одрастању мале Светлане на “двору” и у кремаљским одајама (како амерички историчари воле да ословљавају резиденције руских вођа алудирајући на то да смена политичког устројства у Русији није утицала на суштинске промене у начину управљања). Ауторка књиге истражила је како рани живот стаљинове кћери на основу архивске грађе, тако и њен амерички период (чак је и познавала лично). Најзанимљивији део је наравно онај у совјетском периоду док оно касније америчко искуство представља епилог њеног живота.

Детињство је Светана провела у Кремљу, фалило јој је пажње и мајчине љубави. Надежда Алилујева, њена мајка, била је често одсутна, лечила је живце по санаторијумима. У тој сржи совјетске политике Надежда је била веома уздржана, потискивала осећања, радила је све да буде узорна совјетска жена. Према подацима у књизи, Светлана је провела само један цео дан са својом мајком, запамтила је како она чисти стан и паркет. Односи са оцем су се углавном сводили на дописивање, тако рећи “љубав на даљину”. Стаљинова писма кћерки су била дирљива и пуна љубави. Своја писма је потписивао са “Од бедног секретара Сетанке-газдарице, сиротог сељака Ј.Стаљина” (тако је Стаљин звао ћерку после смрти њене мајке). Кад је одрасла, писама више није било, ишла је у узорну московску школу, после уписала факултет.

Увек је била у центру пажње, посебно кад је мало порасла. Рат је провела ван Москве, на безбедном. Читала је Достојевског иако је њен отац забранио његове књиге. Једном приликом је донела оцу писмо од мајке своје пријатељице чији је отац био ухапшен од НКВД. Она је уручила оцу писмо пред другим члановима врха партије и државе. Стаљин је побеснео и рекао да НКВД никада не греши и да си некад приморан да идеш против оних које волиш. Сутрадан је отац њене пријатељице пуштен. Са 16 година је већ имала свој став и често се супротстављала оцу. Тако се упустила у љубавну аферу са сценаристом Каплером, што се Стаљину ни мало се није свидело,зато је био протеран из Москве. Светлана је хтела да упише књижевност са чим се Стаљин није сложио и натерао је ћерку да упише модерну историју. Да би побегла од оца и започела свој живот убрзо се удала за свог колегу са факултета Григорија Морозова.Отац јој је спречавао њене везе са људима јеврејског порекла јер је видео у томе јеврејску заверу против њега лично и Совјетског Савеза. За њега је било неприхватљиво да њгов зет, док други младићи гину на фронту, студира на факултету, стога никад није ни упознао свог зета. Заправо после те удаје веза између ње и Стаљина ослабла. «Кад би му телефонирала, Стаљин би јој понекад рекао да је заузет и залупио слушалицу» (стр.134)

Није лако бити Стаљинова ћерка и носити то презиме, посебно после вождове смрти. Светлана тако описује очеву смрт 5.марта 1953.године: “У изгледа последњем тренутку, изненада је отворио очи и прешао погледом по свима у соби. Био је то страшан поглед…Наједном је подигао леву руку као да показује нешто горе и као да нас све прокљиње…У следећем тренутку, после коначног напора, дух се отео и ослободио тела” (стр.186). Тако је 1957.године одлучила да узме мајчино презиме Алилујева, објаснивши то тиме да “тај метални звук презимена Стаљин јој пара срце” (стр.217).

После три неуспела брака (првог мужа Георгија Морозова је изабрала сама, другог је изабрао Стаљин, трећи – Иван Сванидзе, занимљиво је да се чак венчала са њим 1964.године у Руској православној цркви) која су трајала једва по две године дана, добила двоје деце – Јосифа и Катарину. Може се рећи да није хтела превише да толерише своје мужеве и била је умногоме себична за своје време. Тада, 60-х година за совјетску грађанку није било препоручљиво раскидање брака, жене су се бојале друштвене осуде. Али Светлана Алилујева није била обична совјетска грађанка. Имала је и љубавне везе с Јуријем Томским, Давидом Самојловим, јеврејским песником, Андрејем Сињавским, колегом са Института Горки. Волела је мушкарце али су они често, због њеног порекла, били неискрени према њој и наносили јој бол. Стога је често била мета престоничких гласина.

Вероватно најзанимљивија њена веза са човеком који је био из касте индијских брахмана. Током 1963. је почела њена веза са будућим грађанским мужем Индусом Браджешем Сингом кога је упознала у московској болници где су се обоје лечили. Веза је трајала све до његове смрти 1966.године. Три године је живео у њеном стану, и Светлана се дирљиво и посвећено бринула о тешко болесном човеку (боловао је од бронхитиса и емфизема). Светлана је била јако огорчена на председника совјетске владе Алексеја Косигина који је био лично против овог брака. Ваљда је то била последња кап у чаши стрпљења за живот у Совјетском савезу јер она, као Стаљинова кћи, навикла да ради шта хоће и тешко доживљала овакво ограничавање њене слободе избора.

Крајем 1966. године, у децембру, добила је дозволу да путује у Индију да би ритуално просула прах свог мужа изнад Ганга. Заиста егзотична и филмична сцена – стаљинова кћи просипа пепео индијског брахмана своје животне љубави. Три месеца је живела са породицом свог мужа где је било и послуге. За Светлану, која је одрасла у совјетском систему је то било несхватљиво и она је сама прала свој веш и кувала себи храну. Маштала је да остане заувек у Индији. Кад је истекла виза, дошло је време за повратак. Тако се поклопило да је Светлана добила свој пасош пред сам полазак. Док су запослени у совјетској амбасади славили 8.март, она је отишла у амбасаду САД да тражи азил. У књизи “Стаљинова кћи” детаљно је описан њен пут преко Италије и Швајцарске у САД у пратњи агента ЦИА. “Окусила је опојну слободу бекства. Из тоталне тишине СССР-а искорачила је у свет слободне штампе и постала објект посматрања за сваког” (стр.330) Заправо, отишла је у усамљенички живот, током целог живота у Америци ће се стално селити из куће у кућу у потрази за пријатељима, није држало место кад је изгубила упориште и корен. Била је налик оној пустињској биљци коју носи ветар тамо амо. Унутрашњи немир у души, бол због остављања деце у Совјетском савезу (додуше, деца су већ била одрасла) терали су је да се стално сели из једне куће у друге, из једне америчке државе у другу.

У Америци је писала своје мемоаре и у књизи “Само једна година” овако се сећала своје породице: “У породици у којој сам рођена и одгајена ништа није било нормално, све је било репресивно… Кремаљски зидови свуд око мене, тајна полиција у кући, у кухињи, у школи. А над свим тим исцрпљен, бездушан човек…који је са својим саучесницима претворио земљу у затвор у ком су сви од духа и памети уништавани…то је био мој отац”. Такође у књизи аутор наводи опширне делове о процени “крвавог терора” њеног оца, оптуживала га је за смрти бројних невиних људи. Колико је ово било искрено а колико је она говорила оно што су од ње очекивали њени нови «заштитници» није сасвим јасно. Сигурно је да је америчка држава и ЦИА користила њу као «дар са неба» за своју антисовјетску и антистаљинску пропаганду.

И у Америци налазила љубавнике. На пример, Луиса Фишера. Читала му је делове својих рукописа док су још били у вези и живели у Принстону. Занимљив је њен брак са архитектом Весли Питерсом за којег се удала 1970.године, правим џентлменом који није марио за паре и није га била срамота да му жена отплаћује дугове. Постоји и црногорски траг у тој причи. Весли је био члан фамозне елитне «спиритуалне» заједнице Талијесин, чији је творац била жена Френка Рајта, Црногорка Олга Лазовић, звана Олгивана (родила се 1897. у Црној Гори). Отац јој је био врховни судија, а мајка генерал у црногорској војсци. Она је лично позвала Светлану да посети Талијесин, знајући да је имала пара које је добила као хонорар за своју први књигу мемоара “Двадесет писама пријатељу”. Олгивана је окупила око себе богате људе за које се “бринула”. Али ту бригу је скупо наплаћивала. По речима Светлане, она је била обманута од стране Олге и свог мужа. Мислећи да она улаже у заједничке подухвате на фарми, плаћала је дугове свог мужа и нећуха. Потрошила је скоро цео хонорар од више од милион долара за неколико година који је зарадила од књиге која је била бестселер. Кад је затруднела, њено присуство у Талијесину није било пожељно јер мала деца сметала мирном животу њених житеља, а ни муж није показивао заинтересованост за дете. Њена ћерка Олга се родила 1971.године, Светлана је морала поново да се сели. После четвртог неуспелог брака она се поверава својој пријатељици Еналис Кенан: “…апсолутно немам никаквог искуства у брачном животу. Готово цео свој живот сам провела сама, разведена, и са својом децом…(стр.402) Развод брака се десио 1973.године без обзира на грчевите покушаје да га спаси.

Мада поштено говорећи, мало кога је занимао живот Светлане Алилујеве као индивидууе. Њу су гледали само кроз оптику ћерке Стаљина. Она је носила ту мету припадности најмоћнијем и најконтрадикторнијем владаоцу ХХ века и није била занимљива као обична грађанка, осим агентима ЦИА и КГБ. Она у 1979.године, после 12 година живота у САД пише: “У педесет трећој, осећам се уморно, згађено и веома огорчено због много чега шта сам прошла у САД од 1967.” Ипак, амерички живот у САД за Светлану није био безбрижан иако је зарадила велики новац од књиге. Уопште није знала да управља новцем, кад није ни имала потребу да се брине о егзистенцији у Совјетском Савезу, као Стаљинова кћи.

Разочарана у Америку она је 1984.године почела да размишља о повратку у Совјетски Савез, посебно је имала јаку жељу да види сина и да буде са њим, баш тада је био у болници. “Нико не треба да се изненади ако икада пребегнем назад у Москви…Оно с чим сам се суочила у овом такозваном слободном свету довољно је да убије…ентузијазам чак и снажног мушкарца” (стр.495) Крајем октобра 1984.године се коначно одлучила да иде тамо одакле је стигла пре 17 година. Мада се 1986.године она ипак заувек одлази из отаџбине као као америчка држављанка назад у САД. После је тврдила да је повратак у СССР заправо била импулсивна, катастрофална одлука, али учинила је то са вером да је потребна свом сину.

Претворивши се у Лану Питерс и после добијања америчког држављанства на крају је најобезбеђеније дете Совјетског Савеза умрло у старачком дому у сиромаштву и остављена од свих. У једном од писама свом пријатељу Рејлу Светлана схвата суштину њеног америчког живота: “Никоме не требам као Лана Питерс; потребна сам им као Светлана Стаљина” (стр.591).

Трауматично искуство живота у совјетском систему као стаљинове кћерке и деценије живота у изгнанству су створиле код ње огорчење и негативизам. У једном од својих последњих интервјуа за руску телевизију Светлана је негирала да је Рускиња и говорила да мрзи Русију, Совјетску Русију и никад се неће вратити тамо. – «Већ 30 година сам држављанка Америке. Не желим да причам руски. Увек сам мрзела Русију, совјетску Русију. Никад се нећу вратити у Русији, колико год да су причали о томе. Нисам ни етнички Рускиња (отац је био Грузин, мајка на пола Немица на полa Циганка)». Свом оцу није могла да опрости до краја живота да јој је уништио живот: “Никоме ништа не опраштам! Ако је могао да побије толико људи, укључујући моје ујаке и тетке, никад му нећу опростити. Никад! Уништио ми је живот” (стр.595)

Светлана, за разлику од свог брата Василија (који је преминуо у 41.години живота због здравствених компликација изазваних алкохолизмом), била је кћи свог оца, имала је његову невероватну вољу и заповедачки дух. Син њеног брата Александар Бурдонски можда најбоље схватио сву трагичност Светланиног живота: “Њена судбина је тако занимљива – читав њен пут, читава њена потрага за неким духовним уточиштем, које никад није могла наћи… Она је једна од најтрагичнијих особа које познајем – трагична фигура”. (стр.517.)

Умрла је 22.новембра 2011.године, завештала је да се њен пепео проспе у океан јер и после смрти се бојала да ће се њеним посмртним остатцима манипулисати кад би се пренели у Русију, коју је сматрала истим Совјетским Савезом, само са другом заставом. «Где год да одем, било у Аустралију или на неко острво, увек ћу бити политички затвореник имена свог оца» – говорила је Светлана.Тако је свој живот у старачком дому завршила Стаљинова кћи – вечити луталица у потрази за срећом и уточиштем које није успела пронаћи.

 

Ана Радун

ВИДОВДАН

Поделите:
5 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *