Остоја Војиновић: Новчаник пун, али душа празна

Поделите:

Највећи број наших грађана нашао је током 60-их и почетком 70-тих година запослење у СР Немачкој.То је била земља са којом Југославија до 1968.године није имала закључен споразум о ангажовању радне снаге, што је отежавало положај наших радника. Kоначни преговори две земље вођени су почетком октобра 1968.године и завршени су потписивањем Споразума о социјалном осигурању, Споразума о осигурању за случај незапослености и Споразума о запошљавању југословенских радника у СР Немачкој, у Београду 12.октобра 1968.године.Закључивањем ових споразум решено је у потпуности питање радно-правне и социјалне заштите радника у СР Немачкој и њихових породица, као и поступак организованог запошљавању радника из Југославије.
Споразум о социјалном осигурању обухватао је здравствено осигурање, осигурање за случај несреће на раду, инвалидско и пензијско осигурање. У свим овим областима, наши држављани су изједначени са немачким, а Споразум је решио и питање радног,односно пензијског стажа оствареног у обе земље, као и трансфер пензија.На инсистирање југословенске стране,у уговор је унета одредба “ по којој се могла одбити исплата стечених пензија нашим држављанима – екстремним политичким емигрантима у СР Немачкој”.Чланови породица наших радника који су живели са њима у Немачкој су у свему изједначени са члановима породица немачких радника.


Споразумом о запошљавању радницима који су се запошљавали било је унапред обезбеђено радно место, и били су упознати са условима рада, зараде ,смештаја и исхране.Радници су пре одласка закључивали уговор о раду, а сваки радник је добијао радно боравишну дозволу СР Немачке.Споразум је такође предвиђао да немачка страна сноси путне трошкове радника до места запошљавања и трошкове лекарских прегледа, а у случају неуспешног посредовања и немогућности да се нађе раднику друго одговарајуће запослење, и трошкове повратка у земљу.
По овом Споразуму, поступак запошљавања је текао на начин да су немачки послодавци достављали своје понуде Савезном бироу, а заједничка југословенско немачка комисија при бироу је доносила коначну одлуку који би радници били прихаваћени и запослени на понуђена радна места.Споразум се није у битноме разликовао од осталих сличних споразума које је СР Немачка склопила са другим земљама, али он није регулисао питање спајања породица.За разлику од Турске, која је у томе видела дискриминацију својих радника, наша страна готово да није постављала ово питање, вероватно и из разлога што је инсистирала на начелу привремености запошљавању радника у иностранству.

Тешкоће у интегрисању у нова друштва наметале су економским емигрантима снажније међусобно повезивање.Последица те потребе било је формирање великог броја клубова наших радника у земљама западне Европе.Ови клубови су нашим радницима пружали подршку у процесу интеграције и у решавању свакодневних проблема у новој средини.Kлубови су организовали курсеве немачког језика и припреме за полагање возачких испита.У оквиру клубова деловале су фолклорне, рецитатаорске, музичке и спортске секције.Различите приредбе југословенских клубова у СР Немачкој организоване су поводом већих празника – Дана жена, Првог маја,Дана младости и Дана Републике.У клубовима су често организоване и пројекције филмских садржаја, водећи рачуна о томе да се економски емигранти информишу из југословенских извора.Из Југославије су клубовима биле достављане касете са дневницима и забавним емисијама, као и југословенска штампа.

Део југословенске дијаспоре чинили су емигранти који су се политички ангажовали против режима у Југославији.Долазак великог броја југословенских радника је политичким емигрантима пружио прилику да придошлице укључе у своје активности и тако ојачају базу.Истовремено је и југословенским властима било стало да спрече повезивање политичких миграната са гастарбајтерима, односно да изолују југословеснке раднике у иностранству од политичких и идеолошких утицаја југословенске политичке емиграције.

До промене у имиграционој политици западно-европских влада долази средином 70-их година, када криза у снабдевању нафтом делује на економском плану и изазива смањење економске активности и потражње за радном снагом.То је био добар изговор за промену миграционг система, обзиром да 70-их долази до развоја компјутерске и индустријске технологије, које све више замењују неквалификовану радну снагу.У том периоду су земље западне Европе имале довољан број радника и ограничавајући прилив нове радне снаге, пооштриле услове за добијање радне и боравишне дозволе.Последицу те политике представља отпуштање страних, неквалификованих радника који се враћају у домовину.На овај начин, Западна Европа пребацује део своје економске кризе на земље емиграције не узимајући у обзир да ли те земље могу да апсорбују ову радну снагу.Иако се претпостављало да ће окончањем радних уговора већина рдника отићи, многи су остали и довели своје породице.Пошто нису могли да их натерају да оду, многе европске земље су увеле строжију имиграциону политику према гостујућим радницима.Економије развијених западноевропских земаља апсорбовале су до половине 70-их година жељени број страних радника, и њихове владе су почеле доносити мере којима су ограничивале прилив нове радне снаге.
Суочене са затварањем западноевропских предузећа за стране раднике, овдашње власти предузеле су низ мера у вези са повратком радника са привременог рада..У мају 1976.године усвојен је обиман план мера уз помоћ којих је требало да се омогућ и олакша повратак и реинтеграција бивших миграната, при чему се рачунало са развојем мале привреде и окретањем миграната пољопривреди, будући да је пут градова западне Европе више од половине радника кренуло са села. Могућност плаћања станова и кућа девизним средствима, царинске олакшице, признавање радног стажа стеченог у иностранству, признавање стручног оспособљења на раду, као и признавање чекања на посао на иностраним бироима,биле су само неке од мера које су требале да охрабре повратнике да се врате у домовину.
Иако у току 1977. године повратак радника није достигао „забрињавајуће размере“, био је израженији притисак на слободна радна места. У матицу су се враћали углавном неквалификовани радници, старије особе или радници са умањеним способностима које није било лако запослити. Иако је број повратника из године у годину растао, укупан број наших грађана запослених у Немачкој остајао је више-мање сталан, обзиром да се у немачку привреду укључивала друга генерација миграната. Испоставило се тако да је велики број радника који се у земље западне Европе 60-их година отиснуо привремено, у потрази за послом и бољим животним условима, остао у тим земљама трајно настањен.

 

Остоја Војиновић

ВИДОВДАН

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *