Кроз Србију бициклом: Лесковац – Београд за један дан

Поделите:

Kао што сам већ писао у претходном посту , током лета сам мало тренирао и ковао планове о свом првом дужем путовању бициклом, вишедневном. Ја већ имам 51 годину и нико ништа ми не гарантује, у смислу здравља, тако да сам баш био решио да се упустим у авантуру тог типа. Док још могу. На крају крајева, увек је боље да се у животу кајеш што јеси нешто урадио (ако није испало како треба), него да патиш што ниси. Што ниси покушао, што се ниси одважио… Време не ради за мене, ја га немам превише. Немам времена за премишљање, тако да сам искористио прву прилику, свој тронедељни соло боравак у Лесковцу, без породице.

Пре пута у Београд, возио сам два узастопна дана (тј. ноћи) до Нишке Бање, по 120 км, и закључио да сам у стању да за два дана одем до главног града. Ако могу два дана узастопно да извозим по 120 км у цугу, моћи ћу сигурно и по 150 за цео дан, контао сам.

Фотографије које следе, исечци су са моје Фејсбук странице (линк: https://www.facebook.com/ulicni.muzicar.blog/ ).

Пошто сам претходних година на интернету пажљиво пратио авантуре Снежане Радојичић (помало и неких других светских путника), одлучио сам да и ја вршим директан интернет пренос свог путовања.

Знам да има и оних, поготово у старијој популацији, који се згражавају над таквим стварима. Kао, шта има свој приватни живот да показујеш другима итд. Али ја мислим да ово није богзна шта, тако да сам све објављивао и на својој фб страници, и на свом профилу (шеровао), а ево сад пишем и на блоговима: овом на Б92, као и на мом ( www.ulicni-muzicar.blogspot.com ).

Иначе, на Фејсу имам врло мало пријатеља (60), профил ми је закључан за јавност, а слабо сам и активан на њему и не објављујем своје фотографије. Фб ми заправо треба због страница, оних које пратим и оних које уређујем (Ulični Muzičar i A.C. Milan Serbia [560.000 fanova]).

На овим исечцима виде се моје име и презиме, мрзело ме је да их замагљујем.

 

IMG_20171115_212905_255.JPG

 

Дакле, планирао сам да преспавам у Јагодини и да у Београду останем један или два дана, да бих одморио мишиће. Требало је да кренем рано ујутро и да у еx Светозарево стигнем касно поподне, међутим претходних дана потпуно сам пореметио свој ритам спавања (возио ноћу до Нишке Бање, а после спавао дању, падала је и киша два цела дана), тако да сам дан пре поласка заспао тек око 10 ујутро, а устао око 18х.

Завршио сам неке послиће предвиђене за тај дан, било је тек око 22х и размишљао сам нешто да ми је можда боље да не чекам јутро.

„Јесте да сам планирао да возим по дану, пошто сам излудео од ноћних вожњи током лета, али сада сам свежији, а сутра ујутро и пре подне стићи ће ме умор од неспавања“, контао сам ја и почео полако да се пакујем. Спремање је потрајало око 2 сата и око поноћи сам свечано кренуо.

Чим сам изашао на улицу и сео на бицикл, ето га први проблем: док мотам, ударам петама у бисаге. Kупио сам их 2-3 дана раније, падала је киша у том периоду и нисам стигао да их „сефтелишем“. Морао сам онако препуњене да их скидам и померим мало уназад. Изгубио сам око 15 минута.

Ноћ је била хладна, влажна, помало магловита. Обукао сам се кол’ко треба, ставио испод кациге и капуљачу од шушкавца и кренуо. 10 км старим ауто-путем, па онда новим.

Возио сам и био сам забринут.

И љутио сам се на самог себе због тога.

„Уживај, бре, уживај! Зар ово није оно о чему си сањао?“, прекоревало је срце мозак.

„Уживам, бре, уживам…“, одговарао је мозак, забринуто.

[То ме је подсетило на ону сцену из „Врућег ветра“, када на Шурдиној свадби неко каже Чкаљи да треба да се радује, а он, Фирга, одговара: „Радујем се, радујем…“]

А зашто сам био забринут? Па чекао ме је дугачак пут, бајс ми није био у најбољем стању. Осим ланца (стари ми је пукао кад сам по други пут кренуо у Нишку Бању) и сајле за предњи мењач, нисам мењао ништа годинама, нисам подмазивао (опет осим ланца), кочнице ми незатегнуте… Тако да сам се бојао да ми се не деси неки квар, пошто возим далеко од насељених места, по ауто-путу, са ког не можеш да се искључиш у било ком тренутку.

Али како је време одмицало, негативне мисли су ме постепено напуштале и стварно сам почео да уживам. Шта, носим са собом сав потребан алат, разне кључеве, имам и две резервне унутрашње гуме, имам паре, носим храну, време ће бити лепо, неће бити кише… Јесте, бајс није сређен како треба, али и не идем на крај света. 300 км до Београда су ми као 3 вожње од по 100. И још 3 у повратку. А имао сам од 4. августа 20 вожњи и ништа страшно није се догодило. Неће ваљда ни у ових неколико дана…

Једино пандури. Знам да је забрањено возити бицикл по ауто-путу, али надао сам се да нећу налетети на неке баксузе. Па, и ако налетим, не верујем да би ме баш казнили. Kад им објасним ситуацију (одакле идем, куда путујем, остварујем свој сан, ово-оно…), можда би ми и прогледали кроз прсте, можда би ме само упутили на споредни друм, сумњам да ми писали казну (која износи 10.000 динара, како сам чуо).

Тако је и било, до Бг практично нисам ни видео полицију, само ме је један њихов ауто престигао тамо негде код Велике Плане.

Успут сам у почетку јео само банане и пио јогурте: 5 банана и 1,5 л јогурта смазао сам већ до Алексинца. Понео сам у торбама још и 3 кувана јаја, пола хлеба, 300 грама говеђе пршуте „Златиборац“, неколико Марс и Сникерс чоколадица, неке медењаке и паковање од 500 грама Цедевите, за прављење напитака.

 

IMG_20171115_212925_936.JPG

 

Kако је пут одмицао и ништа лоше није се десило, почео сам заиста све више да уживам у свом путовању бициклом. Поготово кад је свануло и могао сам коначно да искључим светла. Већ сам се био и уходао: застанем код табле пре или после искључења са ауто-пута (слике које следе), направим фото, поставим на фејс (носио сам са собом таблет), поједем нешто, коригујем одећу (постепено скидам сувишно) и пичим даље.

 

IMG_20171115_212948_460.JPG

 

IMG_20171115_213001_849.JPG

 

Да, требало је да преспавам у Јагодини. Али током вожње, размишљао сам о изменама и допунама првобитно зацртаног плана и програма. Јагодина се приближавала, а још је било рано јутро. Шта сад, да идем да тражим собу за наредну ноћ, а није још ни подне? Kо зна да ли ћу је наћи толико рано, а ако је и нађем, знам да бих одмах легао да спавам и онда бих се пробудио вероватно негде око поноћи. И шта, треба опет да возим ноћу? Неее плиз, мука ми је више и од вештачког светла, и од фарова аутомобила, и од буљења у асфалт… Хоћу да возим по дану!

Имао сам снагу у ногама, јео сам редовно, тако да сам решио да наставим даље, до Лапова, Велике Плане… појма немам. Па да тамо негде преноћим. Чак сам разматрао и опцију да у том случају наредног дана прескочим Београд и померим крајњи циљ путовања до Новог Сада. Али како су километри пролазили, све више ме је привлачила идеја да покушам да до краја дана стигнем у Београд. Па, ако треба, одмараћу тамо, не један, већ два дана.

 

IMG_20171115_213018_126.JPG

 

IMG_20171115_213032_166.JPG

 

Ту код искључења за Смедерево, јавио сам се мојима, жени и деци. Београд више није био толико далеко, али ми се ова последња деоница баш била некако одужила. Ја никако да стигнем. А умор јесте стигао. Нарочито у глави, од неспавања. И онда, на крају, као шлаг на торти, два успона…

 

IMG_20171115_213047_635.JPG

 

 

Други успон био је још тежи: 7% и 2,7 км. Али преживео сам, спустио сам се у раскопани Београд и пожурио на Kалемегдан. План ми је био да дам некоме да ме слика испод „Београдског Победника“. Па да то ставим на Фб и да напишем овако: „И, значи, раздаљина између моје куће у Лесковцу и места на ком се налази Београдски Победник (тј. ЈА), износи тачно 289 км.“

Међутим, план ми је пропао. Тог дана у Београду је боравио председник Турске Ердоган и блокиран је био, осим центра града (полицајац на свакој раскрсници), и Kалемегдански парк. Баш је тамо морао да иде то вече… Могао сам да сачекам да се разиђе маса људи (који су долазили управо из правца споменика), око 15 минута је било потребно, по речима једног полицајца, али већ је почео да пада мрак, нисам се још ни сместио, а и фотке не би испале како треба…

ВАЖНО: Пишући о Ердогану на Фб, употребио сам за њега епитет „дрљави“ (касније обрисао), па да појасним ствар, пошто у нашем региону има људи који обожавају државу Турску, а вероватно и њеног председника: Дакле, за мене су углавном сви ти Председници, Премијери и слични – ДРЉАВИ, да дрљавији не могу бити. Почевши од Слобе, преко Тадића, Вучића, па до Обаме, Трампа и Путина! Тек толико да се зна. Ништа специјално немам против Турске или религије у њиховој држави (ја сам 100% неверник).

 

22449702_10213665074598554_7058623425425943010_n.jpg

 

Ето, бицикл је био у центру збивања тих дана…

 

IMG_20171115_213117_149.JPG

 

Нашао сам собу у једном Хостелу преко пута железничке станице. Цена лежаја била је 1400 динара у вишекреветним собама или 2400 динара (20€) за онога ко хоће да буде сам у соби. Ја сам одабрао ово друго, с тим да и бајс иде са мном унутра. Одобрили су ми, иако је лик на рецепцији имао идеју да бицикл оставим у ходнику, као имају камеру и то. Што ми није падало на памет, наравно.

Следило је туширање, скок до супермаркета иза ћошка (ради нон-стоп), па спавање. А пре спавања, јавио сам се „с Вибер на моје женче“. Лежао сам већ у кревету, покрио се и чаршавом, а она кад ме је видела, претурила се. Све око мене бело, ја лежим у кревету, па је помислила да се јављам из неке болнице, ха, ха…

 

IMG_20171115_213130_089.JPG

 

Наравно, спавао сам к’о заклан, а када сам се ујутру пробудио, онако поносан на подвиг који сам претходног дана направио, почео сам да сањарим о наставку путовања ка северу, као и о неким другим авантурама…

 

IMG_20171115_213141_216.JPG

 

…све док нисам устао из кревета и закључио да ми је паметније да ћутим и пар дана ‘ладим мишиће…

 

IMG_20171115_213152_170.JPG

 

Хостел Cuba -„Пицин“ парк – Зелени Венац – Kнез Михајлова – Kалемегдан: То је била моја шетачка рута. Првог дана и ујутро и увече, другог дана само увече.

Јер другог дана мало сам се возикао и сликао по белом граду (на фоткама „бледом граду“)…

(Kао за оно о Ердогану, извињавам се тако и за ово о „Смени 8“, а о чему се ради, пише у коментарима на овој објави, на мојој фб страници, линк:

https://www.facebook.com/ulicni.muzicar.blog/posts/1608452675843990 )

 

 

IMG_20171115_213204_257.JPG

 

Ево тих фотографија

 

IMG_20171012_124553.jpg

 

IMG_20171012_124611.jpg

 

IMG_20171012_131546.jpg

 

IMG_20171012_141758.jpg

 

IMG_20171012_141826.jpg

 

IMG_20171012_144115.jpg

 

 

IMG_20100104_153057-1.jpg

 

IMG_20100104_153116-1.jpg

 

Све је то било лепо и красно, али требало се и вратити назад у Лесковац. Наравно, за један дан, као и у доласку, то већ није било у питању. А за враћање обично недостаје мотивација. Циљ остварен, сад остаје само да се мота назад, без великих емоција. Дан пре поласка гледао сам Google мапе, тражећи најбољи начин да избегнем оне успоне надомак Београда. Поготово што бих морао да их прелазим практично незагрејан, јер су они на самом почетку, на излазу из Бг-а. И решио сам да идем Смедеревским путем, па да се касније укључим на ауто-пут. И зезнуо сам се…

Подесио сам аларм да звони у 05:30 (легао сам тек око поноћи, али сам претходно поподне одспавао добра два сата), међутим пробудио сам се око 04:30 и решио да не спавам више и да пођем раније. Јео сам, спремио се и кренуо у 05:20. До Славије, па на Булевар Револуције. Надао сам се да ће пут ка Смедереву бити без већих успона, али преварио сам се. И изгубио много времена на тих првих 40 и нешто километара.

Онда сам се укључио на ауто-пут и убрзао темпо. Ништа значајно није се дешавало током вожње. Значи, класика: мотам, станем да нешто презалогајим, свратим на бензинску пумпу да узмем воду (тамо ме питају одакле/куда путујем, честитају) итд.

Неки полицајци су ми свирнули, али нисам стигао да им ухватим поглед, ишли су из супротног смера. А једни други су на пар секунди укључили сирену док су ме обилазили. Пратили су неке аутобусе (можда су у њима били Вучкови „сендвичари“, ко зна): тај џип напред, позади други, а између њих неколико аутобуса. Kасније ме је до Ниша обишло још једно полицијско возило и то је то. Никаквих проблема са пандурима.

 

IMG_20171115_213218_038.JPG

 

Приметио сам да поред ауто-пута има много споменика. Kолико је само људи изгинуло, људи моји… То се не примећује кад се путује аутом. Гледаш напред, пројуриш и не примећујеш их толико. Али стварно их има много. А кобајаги ауто-пут, сигурност већа…

Има и много ђубрета поред пута: папири, кесе, флаше, памперси…

 

 

IMG_20171115_213231_561.JPG

 

 

Мрак ме је ухватио негде код Алексинца. А испред Ниша, искључио сам се са ауто-пута, да не бих обилазио град. Kраће ми је било кроз центар, па преко Бубња. И ту ме је стигао неки опасан умор. Толики да сам морао да станем да се одморим (обично застанем да нешто урадим, па успут и предахнем). У даљини се виде светла. Ниш. А ја мислим у себи: „Па ја сам мртав, не могу да се откотрљам ни до Ниша, а камоли до Лесковца још 50 км. И где сад да тражим преноћиште у Нишу, срамота. Сад кад сам скоро стигао кући“.

И шта ћу јадан, рекох ајд да поједем нешто поново, можда ми се врати снага. И узмем да једем, иако сам већ јео пре око једног сата. И гле чуда, то је био проблем! По Н-ти пут показало се колико је важно јести и пити током вожње. Скочим на бајс и наставим без проблема.

Без проблема? Па баш и не… После спуста са Бубња – квар. Kлате се и предњи и задњи зупчаници. И ланац, пошто шета лево-десно, закачује у онај теснац кроз који пролази (на предњем мењачу, код предњих зупчаника). Мало сам лупао чекићем, и где треба (али проклизало) и где не треба, па наставио. Најпре лагано, к’о по јајима, а касније и мало брже. Али нисам смео да се враћам на ауто-пут, него до Лесковца преко села, за сваки случај. Ако ми се бицикл распадне, могу у некој кући да замолим да га оставим, позовем такси и сутрадан се вратим по њега својим аутом. Међутим, издржали смо и ја и он. Још сам до своје куће и возио неким заобилазним улицама, да бих пребацио 300 км за један дан, јер питање је да ли ћу икада у животу поново имати прилику за то. Ја бих хтео, и планирам то, али никад се не зна…

Стигао сам кући после поноћи, онако уморан морао сам још и да чекам да се загреје вода у бојлеру. Али ок, ипак се све добро завршило. Шта да ми се квар десио раније или да је био тежи, а ја на ауто-путу са ког не можеш да се искључиш кад ти се ћефне?

IMG_20171115_213243_528.JPG

 

Наредног дана одвезао сам бицикл у сервис. Променио и предње и задње зупчанике, осовине у точковима и ону на средини где су педале (извињавам се, не знам стручне називе за све те делове). Мајстор ми је средио и кочнице, притегао их, променио и сајлу задњег мењача. Могао сам све то и сам да одрадим, али нисам хтео да се мучим. Није скупо у сервису, а они то много брже заврше.

Наравно, био сам поносан на своју авантуру, па сам свима причао о њој, и онима који ме питају, и онима који ме не питају. Отприлике као оно кад сам се вратио са прве улично-музичарске турнеје 1989. године.

Него, нешто рачунам… Бицикл ми (пре)тежак, гуме му широке, носим терет (алат, храна, вода итд), а изгурао сам некако 300км… Па да су ми дали неки профи друмски бајс са танким гумама, ‘ладно бих могао да одувам и 500 км за један дан, верујем. А то није мало за моје године (51), рекао бих…

На крају, хтео бих да охрабрим све оне који би желели да крену на неки дужи пут, а не усуђују се. Приметио сам да и не постоји нека велика разлика што се тиче умора или бола у ногама на 100, 200 или 300 км. Загрејеш се и само пичиш. Важно је само да се стално нешто једе. По мало, али стално. Kо прелази по 50 км дневно, без проблема ће прећи и 100 за дан, гарантовано. Kо прелази по 100, прећи ће 200 и више. Питање је само колико коме треба одмора након тога. Kо је у доброј форми, може свакодневно да вози по одређени број км, а ко није, мораће да узима слободне дане…

Ја сам након вожње Бг-Ле имао тај један дан паузе (сервисирање), а онда се десила најлепша, а вала и најтежа бициклистичка авантура у мом животу: пут преко планине Гајтан, до Ђавоље Вароши, па назад у Лесковац преко Прокупља. Али о томе у следећем посту, за 7-8 дана…

http://blog.b92.net

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *