Остоја Војиновић: О животу гастарбајтера преко гране (3.део) – Гастербајтерске приче

Поделите:

Kолико људи који су се отиснули у свет може да се похвали да им је “живот Швицарска” као у песми Дина Мерлина?

“Плачем,плачем и срце ме боли
далеко је све што тамо волим
имам пара и све је богато
ал’ је Југа моје право злато”
Силвана Арменулић

Ово је само неки од стихова који могу да погоде суштину односа наших људи гастарбајтера према домовини, док су радни век проводили на привременом раду у земљама Западне Европе.То и не треба посебно да чуди јер је песму “Југо,моја туго” написала једна гастарбајтерка.За некадашње раднике на раду у иностранству, те земље су биле далеке земље пуне неизвесности и зато су се у народним песмама форсирале туга и пролазност младости.Уз тежак и често прековремени рад, радничка класа није имала времена за доколицу и оно што иде уз њу, што је била привилегија виших друштвених слојева.

Иако се гастарбајтерски живот одвијао углавном по принципу кућа-посао-кућа, радници на привременом раду били су изразито самоорганизовани и прогресивни у својим различитим интересима.Насупрот мишљењима како се ради о пасивној маси, гастарбајтери су ипак показали велике способности самоорганизовања.У средини у којој за њих није било предвиђено ништа друго осим да раде, они су врло брзо организовали мрежу клубова како би се повезали, међусобно саветовали и испомагали, дружили, слободно време учинили пунијим.Они су развили низ аматерских активности, секција, орагнизовали игранке, приредбе и разне друге програме, а нарочито прославе социјалистичких празника.Лети су свирали и играли по парковима освајајући јавни простор, што је прерастало у праве вашаре, што је у Бечу добило и назив “Балкански Вудсток”.Били су врло посвећени спорту, па су тако направили и паралелену фудбалску “Југолигу” која је поштовала сва правила Фудбалског савеза Југославије.Поред тога, врло активно су учестовали у комуникацији са средствима информисања, а посебно онима који су били намењени њима, као што су лист “Новости из Југославије” или чувена емисија “Вечерас заједно” на радио Београду.Писали су писма, репортаже, карикатуре, покретали су гласила и изналазили друге оригиналне начине и канале комуникације, као што су поздрави, жеље и честитке на локалним радио-станицама, као и размену магнетофонских трака, касета и видео- касета са својима код куће.За ову сврху су им послужиле железничке станице на које су свакодневно пристизали возови из домовине,и које су постала главна места окупљања и размене информација и разних роба.Држава се тек касније укључила у неке од ових активности, без неке велике помоћи и делујући највише пропагандно. Воз је био прво превозно средство и наших гастарбајтера. У Немачку и Аустрију се први пут увек кретало возом, попут чувеног „706 Kозара експреса“, који је опеван у песми „Забрањеног пушења“, али је циљ и сан био вратити се – „мерцедесом“.

У том контексту могло би се, можда рећи да нашим радницима на привременом раду у иностранству није дата могућност да имају практични део наставе из марскизма диринчећи на тракама БМW-а, Опела и Форда тек тако.Са гастарбајтерима се решавала и унутрашња и спољна политика:решавало се питање незапослености, Западу се показивало како су овде на снази велике слободе, па и она о кретању људи, и на крају – најважније, расле су наслаге девиза које су гастарбајтери доносили током својих ферија у Југославију.
Ипак она држава није дозвољавала да се наши радници у иностранству осете само као машина за прављење девиза и адут наше ванблоковске политике. У те најраније контакте и бављење темом гастарбајтера спада и емисија „Вечерас заједно“ на Радио Београду, која се емитује дуже од четрдесет година. Емисија је настала са циљем информисања тадашње југословенске гастарбајтерске популације. То је време када се они редовно окупљају у клубовима и одржавају дружења, спортска такмичења. Распадом Југославије, ови клубови полако нестају, или се деле по националним линијама, тако да су данас центри окупљања и ових и нових емиграната пре свега цркве и парохијски домови, и нови клубови које оснива последњи талас исељеника из Србије.

Наша дијаспора је веома шаролика тако да је тешко данас рећи шта је култура гастарбајтера јер су се многи потпуно асимиловали. Њихова деца деле вредности са својим вршњацима и воле да дођу у Србију на добар провод. Већина оних који су добили етикету ‘гастоси’ данас су пензионери.
Нови гастарбајтери заправо то нису. Оне старе гастарбајтере је карактерисао углавном недостатак образовања и осуђеност на најниже послове или на рад у фабрикама. Нови емигранти иду у распону од оних са основном школом па до великог броја високо образованих. За ове последње могло би се рећи да се ради о ‘интелектуалним пролетерима’ – онима који “продају” свој рад, али у овим временима, ради се о умном, а не физичком раду.

Гастарбајтери су имали вишеструк утицај на друштво и културу, нарочито на свакодневни живот становништва и често су у локалним заједницама били главни покретачи и актери разних промена.
На рад у иностранство одлазили су углавном из малих, најчешће сеоских средина у индустријске центре Западне Европе.За њих се може рећи да су утицали на свакодневни живот у земљам где су радили И живели постајући уместо гостију, колеге и комшије, пријатељи и прихваћени чланови заједнице.
Одлазећи, мењали су дотадашње и стицали нове навике и обичаје, постајући заначајни социо – културни преносиоци у комуникацији и размени између социјализма и капитализма, Истока и Запада, села и града, Балкана и Европе.

 

Остоја Војиновић

ВИДОВДАН

Поделите:
2 replies
  1. Lune
    Lune says:

    Hm,hmm…gastarbajteri,provode zivot u glavnom radno,bez laznih bolovanja, i majka Vuke,da im donosi lonaccsarme nedeljno,i lonac prebranca nedeljno, sas,skromne prihode,od “ izvoza“, kad,zemljacima,donesu neku sitnicu,a na granici,zemlje “ izvoznice“, izvrse povracaj poreza, a “ stvarcicu“, napkate,kao posteni prijatelji,uz prilozeni racun,dokaz placanja, pa uz ice i pice,na odmoru,kolegama pricaju “ uh,al sam ga viknuo komsiji“

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *