Самарџић – Како српски левичари виде југословенско искуство

Поделите:

Заједничка држава јужнословенских народа трајала је нешто више од седамдесет година. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца створена је после Првог светског рата не због тежње малих балканских народа да имају заједничку државу, него због геополитичких интереса великих сила. Версајски поредак имао је два главна циља: да обузда Немачку и бољшевизам. Мирослав Крлежа уједињење је окарактерисао као династички удар почињен: „У момемту објективне револуционарне ситуације по свим дунавским земљама, када се стихија деморализиране царске солдатеске ваљала кућама, потпуно зрела за акцију лењинског стила… “ .

Монархистичка диктатура и конзервативна победничка српска војска били су једини гаранат очувања власничких односа на већем делу Балкана и били су једини кадри да спрече социјалне немире.

Краљевина СХС (доцније Југославија), организована је  као централизовна држава, без уважавања националих посебности неспрских народа. Крути монархистички централизам онемогућио је функциоинисање те државе, центрифугални притисци, нарочито из Хрватске, пермантно су дестабилизовали владајући режим. У социо-економском погледу прва Југославија је била крајње конзервативна, основна функција државе била је да сачува постојећи периферни капиталистички поредак. Опасност од, у почетку снажне Комунистичке партије Југославије, терором је брзо уклоњена, али хрватско питање није решено. Антонио Грамши у „Затворским свескама“ је приметио да новостворена држава није учинила ништа на социјалној еманципацији сељаштва, па су хрватски сељаци прихватили хрватски национализам и Римокатоличку цркву као своје политичке заступнике.

Проблем прве Југославије није био само недемократски режим, у једном периоду то је била права диктатура, него и неуспеси у економском развоју. Привредни развој је био веома скроман, није било значајних модернизацијских помака. Краљевина Југославија је била периферна, заостала, недемократска држава са претежно традиционалним друштвом у коме је  постојало ендемско сиромаштво.Треба, ипак, истаћи да међународне околности нису ишле на руку новој држави. Период између два светска рата обележиле су економска кризе и појава фашизма, што све није отварало развојне перспективе сиромашних земаља.

Прву Југославију докрајчио је Хитлеров напад 1941. године. Уследили су стравичан усташки геноцид и немачки нацистички терор, али и величанствена народно-ослободилачка борба под вођством Комунистичке партије Југославије. Југословенски антифашизам борио се не само за социјално ослобађање и против капитализма, него и за националну равноправност. Такав карактер НОБ-а омогућио је обнову Југославије после завршетка Другог светског рата. Мари-Жанин Чалић пише да су ратне страхоте уздрмале  социјални поредак, идентитете, улоге и хијерархије, дотадашње вредности и моралне категорије.

Нова држава настала је у промењеним међународним околностима које су отварале више простора за економски и друштвени развој заостале европске периферије. Капиталистичка хегемонија на светском плану била је озбиљно уздрмана тријумфом СССР-а у рату против нацистичке Немачке, а после победе кинеске револуције, светски комунистички покрет прерастао је у озбиљну силу. Геополитички поредак је радикално промењен, настале су нове просторне матрице, у којима је за подређене народе било више могућности за аутономни развој. Према Мари-Жанин Чалић, циљеви новог система у Југославији били су пуна запосленост и благостање без пратећих негативних појава карактеристичних за капитализам. Требало је разбити зачарани круг привредне и политичке зависности од страних сила и изградити праведно друштво.

Социјалистичка Југославија постигла је велике резултате у модернизацији, индустријализацији, просвећивању становништа, подизању животног стандарда и социјалних права. Бранко Хорват  наводио је да је у периоду 1952. до 1968. године, друштвени производ повећан за три и по пута. Мали балкански народи,  Хрвати, Словенци, Македонци, добили су своје политичке јединице, социјалистичке републике. Дарко Сувин примећује да је после 1945. године просветитељство по први пут било на власти на Балкану.

У кратком прегледу економске историје СФРЈ покушаћу да покажем како је динамичан економски развој био праћен бројним проблемима, недоумицама и погрешним одлукама. Анализу сам  сачинио на основу резулата истраживања нарочито страних аутора, попут Бенџамина Варда, Јарослава Ванека, Светозара Пејовића, Харолда Лидала, Сузан Вудворт, Џејмса Дорна, Соул Естрина, Јоже Менцингера, Богдана Денића и других.

У историји социјалистичке Југославије постојало је неколико периода, сменило се неколико економских система у којима је постојало државно или друштвено власништо, али је координација привредних субјеката вршена различито. У првом, од ослобођења до 1952. године, примењиван је класични концепт планске привреде. Невероватно брзо, за само две године, достигнут је предратни ниво привредног развоја.

После сукоба са Стаљином 1948. године, почиње процес тражења новог концепта развоја. Од 1952. до 1962. године просечна годишња стопа привредног раста била је 8,2%, а индустријске производње 12,2%. Тај период Јоже Менцингер назвао је административни тржишни социјализам, то је било време најдинамичнијег економског  развоја.

Почетком шездесетих година почиње циклус привредних реформи којима је установљен систем који неки аутори називају социјалистичка тржишна привреда, он траје до 1973. године. Економски показатељи били су лошији него у претходном периоду. Просечна годишња стопа привредног раста од 1963. до 1973. године била је 6,5%, а индустријске производње 8,6%.

Последњи период почиње 1973. године, а трајао је до краја осамдесетих, а назван је договорна економија. Просечна годишња стопа привредног раста од 1974. до 1988. године износила је 3,3%, (од 1980-1988 свега 0,6%), индустријска производња расла је по стопи од 5%, а од 1980. до 1988. године – 2,4%. Напуштање овог модела почело је 1983. године, од тада су вођене  бескрајне и неуспешне расправе о промени привредног уређења до којег није дошло, јер је систем био потпуно блокиран и неспособан да се мења.

Поједина раздобља није могуће тачно датирати, будући да су промене биле углавном постепене, радило се о процесима који су трајали више година. Наведени показатељи привредног развоја преузети су од Менцингера.

После 1952. године, вертикално командно планирање замењено је директним хоризонталним односима релативно аутономних предузећа, преко регулисаног тржишта са друштвеном својином. Држава је имала пуну контролу над инвестицијама, инвестициони фондови дистрибуирани су према преференцијама планера, а не према висини оствареног профита. У периоду административне тржишне привреде предузећа нису самостално одлучивала о дистрибуцији дохотка и проширеној репродукцији. Највећи извор капитала потицао је из трансфера из аграрног у индустријски сектор.

Микроекономске одлуке доносила су самоуправна предузећа чије су активности координиране на тржишту. План је почивао више на манипулацији подстицајима него на команди. Током прве две деценије социјалистичке Југославије, истиче Дарко Сувин, владајућа класа била је уједињена у историјски блок са физичким радницима и већином средњих класа у заједничком настојању да се оствари брз друштвени развој. Не треба, ипак, изгубити из вида да је привредни развој интензивнији на почетку развојног циклуса, стопе раста су веће када је полазна основа мања. Такође, после сукоба са СССР-ом, Југославија је добијала знатну финансијску и другу помоћ са Запада.

Раних шездесетих почело је напуштање овог система, не због лоших перформанси већ због незадовољства разних група у југословенском друштву, које су очекивале да ће им алтернативни систем донети више користи. Против концепта административне тржишне привреде нарочито су били развијенији региони, посебно Словенија и Хрватска, неки политичари из неразвијених региона који су се бојали српске политичке доминације, предузећа која су била у привилегованом положају као и интелектуалци који су се залагали за већи утицај тржишта. Ова групација названа је коалиција за децентрализацију. За очување система залагали су се неразвијенији региони, радници у мање профитабилним предузећима и старији партијски кадрови, они су чинили коалицију за централизацију.

Тржишне реформе пуни замах добијају 1965. године. Алокација инвестиција је децентрализована, од државних инвестиционих фондова на банке у друштвеном власништву које су контролисали њихови оснивачи. Самоуправна предузећа, такође у друштвеној својини, самостално су располагала дохотком, постала су аутономни привредни актери, чија је ефикасност процењивана на основу тржишног успеха. Улога државе у економији је значајно редукована, извршен је пренос економских овлашћења са федералног нивоа на републике.

Милица Увалић наводи да је Титова стратегија била да повећа аутономију у економској области како би се успоставио контрабаланс са захтевима појединих република за већом политичком самосталношћу. Ова стратегија није донела резултате, што због лошег концепта економских реформи, што због објективних услова.

Убрзо после почетка примене тржишних реформских мера привредни показатељи почели су да опадају, појавила се велика незапосленост, стотине хиљада радника било је принуђено да оде на рад у иностранство. Реформе из 1965. године почивале су више на неолибералном моделу, по коме је тржиште најефикаснији механизам за координацију поделе рада, а не на кензијанском концепту, који захтева јаку економску интервенцију државе и који је у то време на Западу био доминантан. У капиталистичким западним државама тада је постојало централно планирање, посебно у области буџетске, фискалне и монетране контроле. Можда није случајно што је 1971. године у Београду боравио један од најпознатијих протагониста неолиберализма Милтон Фридман, који је, можда, утицао на неке креаторе југословенске економске политике. Дарко Сувин се пита да ли је нагодба југословенских комуниста са Западом била фаустовска.

Сукоби интереса између развијених и мање развијених региона су се повећавали, социјална неједнакост је расла. У Београду су јуна 1968. године избиле студентске демонстрације, а основна парола је била „Доле црвена буржоазија“.

Централно планирање  било је готово укинуто, елиминација скоро свих форми макроекономске политике узроковала је да је тржиште било нерегулисано, слободно не само за конкуренцију него и за монополе. Овај систем више је одговарао западним републикама, Словенији и Хрватској.

Пољски економиста Михал Калецки, иначе један од најзначајинх левих мислилаца у XX веку, још средином педесетих упозоравао је да социјалистичка тржишна привреда има исте недостатке као и капиталистичка. Тржишна привреда има тенденцију да ствара монополе и олигополе, не почива на конкуренцији,  за успех предузећа најважнија је моћ коју оно има на тржишту. Џозеф Стиглиц у књизи Вењење социјализма из 1994. године истиче да је основни проблем теорије у тржишном социјализму то што полази од претпоставке да тржиште савршено функционише. Не само марксисти, него и кејнзијански економисти указују да је тржиште нестабилан механизам, да је то организовани, а не спонтани поредак, који није у стању сам себе да успоставља и регулише. На тзв. слободном тржишту економска равнотежа је само случајна, тврдио је Карл Маркс. Калецки је такође упозоравао да су социјалистичке привреде развојне привреде и да се њихова ефикасност не може оцењивати на основу економских критеријума који постоје у развијеним капиталистичким земљама. У југословенској тржишној привреди нису постојали институционални механизми за исправљање неуспеха тржишта, а Кардељ је стално изједначавао макроекономске мере савезне владе са централизмом и бирократизмом.

Док су радикални светски левичари оптуживали Савез комуниста да је одустао од социјализма и да прелази на капиталистичке производне односе, либерални критичари концепта социјалистичке тржишне привреде истицали су да тржиште може ефикасно да функционише само уколико не постоје ограничења у власништву над капиталом и његовом мобилношћу. Некомплетне тржишне реформе, само са тржиштем производа и услуга, без тржишта рада и капитала, нису омогућавале потпуни прелазак са бирократског на тржишни модел привређивања, те тако није у потпуности решен проблем неефикасности планске економије. Није било слободног уласка и изласка са тржишта, банкрота, нити подстицаја да се отварају нова предузећа. Тржиште рада није се уклапало у самоуправни концепт који је почивао на удруживању рада, а не на најамним односима. У СФРЈ је постојала ограничена покретљивост капитала и рада преко републичких граница и слаба интеррепубличка интеграција предузећа која су, углавном, пословала на својој територији. Друштвено власништво није омогућавало формирање ефикасног тржишта капитала, мешавина тржишта и друштвеног власништва била је неефикасна.

У периоду после 1965. године, предузећа нису плаћала накнаду за коришћење друштвеног капитала, што је фаворизовало раднике који су радили у капитално интензивним фирмама, које су углавном биле концентрисане у западним републикама, што је представљало међунационални проблем и разбијало јединство радничке класе.

Систем успостављен реформама из шездесетих напуштен је у првој половини седамдесетих.Тада почиње најгори период у привредном развоју СФРЈ, који је представљао увод у распад државе почетком деведесетих.

Концепт договорне економије почивао је на идеји да привреда може да функционише на основу добровољних договора свих заинтересованих учесника, кооперација је требало да замени конкуренцију. То је био период у коме није било ни тржишта, ни плана, појавила се хронична инфлација као сингнал слабости економског система. Одлике договорне економије биле су: недостатак економске координације, неефикасност предузећа, опадање продуктивности рада, финансијске дисциплине и ефикасне употребе капитала. Извршена је институционална политизација економије, што је узроковало колапс привреде. Одсуство макроекономске политике довело је до потпуног престанка централног утицаја на економију.

Уставом из 1974. године и Законом о удруженом раду из 1976. године разбијена су предузећа, извршена је њихова конфедерализација. Наводно, било је важније  да се створе организационе претпоставке за функционисање самоуправљања, него да предузећа послују на принципима економске ефикасности.

Савезна влада осамдесетих изгубила је макроекономску контролу, разбијено је јединствено југословенско тржиште, самоуправни споразуми и друштвени договори потиснули су тржишне механизме. У систему је постојало на десетине хиљада различитих јединица, самоуправних и државних, које су стварале правне прописе који су међусобно били у колизији, и које нико није поштовао. Што је држава корумпиранија, то у њој има више закона, тврдио је Тацит.

Стање се додатно погоршало крајем седамдесетих, због избијања дужничке кризе. Ранијих година СФРЈ се олако задуживала на међународном финансијском тржишту. Када су у САД-у 1979. године драстично подигнуте каматне стопе, све презадужене државе нашле су се у проблемима, јер је велики део дохотка одлазио на отплату страних кредита. Додатна тешкоћа је било то што је савезна власт изгубила контролу над задуживањем, републике су узимале самостално кредите од светских банака. Политиколог Јово Мирић приметио је да су тако федералне јединице потпала под контролу својих поверилаца, страних банака. СФРЈ је 1981. године фактички банкротирала.

Систем договорне економије онемогућавао је привреду да ухвати корак са тада наступајућом технолошком револуцијом у свету. Мари-Жанин Чалић тврди да СФРЈ, као и друге социјалистичке земље није била довољно флексибилна да савлада глобалне изазове трансформације двадесетог века, тј. да изврши структурну промену ка друштву информација и комуникација и нових технологија.

Основни подстицај за уставне реформе крајем шездесетих и почетком седамдесетих било је настојање СКЈ да очува монопол власти. Ниједна реформска мера није имала изгледа на успех уколико је угрожавала овај монопол.

Договорна економија настала је као компромис између присталица тржишне привреде и централистичког управљања, изговор је био да су реформе неопходне због бољег функционисања самоуправљања. Овакав систем захтевао је велики трансфер овлашћења са федерације на републике и покрајине. Још почетком шездесетих Едвард Кардељ говорио је да се народи нису ујединили због Југославије, него због социјализма. Радило се о компликованом систему неприменљивих правила.

Почетком седамдесетих СКЈ и друге институције изгубиле су способност да управљају друштвеним развојем. Осим фонда за развој неразвијених није било других редистрибутивних механизама на нивоу федерације. Републичке олигархије на западу СФРЈ усмеравале су се ка изолованом развоју.

У уставном компромису из 1974. године нису само западне републике добијале. Укидање привредне реформе из 1965. године ишло је на руку и мање развијеним републикама и конзервативном делу руководства Србије, које се ослободило конкуренције тзв. либерала и привредне техноструктуре. Западне републике добиле су већи степен самосталности, федерална држава је демонтирана.

Самоуправљање је била препознатиљива карактеристика југословенског социјализма по којој се он разликовао од других социјалситичких система, али је било критиковано и са лева и са десна. Радикални левичари су тврдили да није било довољно самоуправљања. Према Дарку Сувину  средишње питање било је да ли ће се индустријско самоуправљање одлучно надградити, како хоризонтално, изван индустрије тако и вертикално, до стварног средишта власти у свеобухватну плебејску асоцијативну демократију. Овај аутор тврди да је средином шездесетих наступио жесток отпор бирократије даљим експериментима са непосредном демократијом, што указује да су циљеви владајуће класе достигнути на политичком нивоу. Да би се спречиле негативне последице увођења тржишне привреде, било је неопходно да се дозволи слободно политичко и синдикално деловање, које би пак угрозило партијски монопол. Није постојала организована јавна сфера која би вршила притисак против страхота нерегулисног тржишта и арбитрарних тенденција државних институција. Самоуправљање није вертикално проширено до савезног нивоа моћи, Југославија се распала зато што није било директне, асоцијативне демократије која би путем револуционисања кључних односа омогућавала пуно вертикално удруживање произвођача. Није постојала могућност отвореног притиска на кључне одлуке из редова још младе и неразвијене радничке класе. СКЈ није знао да посегне за масовном енергијом одоздо, разуларени конзумеризам био је алтернатива плебејској демократији. Сувин истиче да је самоуправљање практиковано само унутар гета производних микроструктура уз монопол власти партије на ширем плану. У Југославији није постојало интегрално самоуправљање као организационо-политичка, а не само економистичка производна матрица. Атоматизовано самоуправљање био је уступак радним људима, као надокнада за њихово политичко развлашћивање. Према Сувину, политичка еманципација је неопходна у процесу превладавања класног друштва.

Почетком педесетих, Борис Кидрич залагао се за увођење радничкх савета по гранама привреде за читаву Југославију. У чланку „Тезе о економици прелазног периода у нашој земљи“ он је писао: „Децентрализација оперативе по државној линији, без једновременог централистичког и демократског удруживања радних колектива, тј. непосредних произвођача, не води напред, него неизбежно води натраг у државни капитализам (у ствари, у неколико државних капитализама, партикуларистички према целини, бирократско-централистичких надоле и према радним колективима).“ Кидрич је тачно предвидео правце дегенерације југословенске револуције.

Либерални критичари југословенског система истицали су да радници нису били власници, па их није интересовало повећање вредности фирми. Друштвена својина претворила је запослене у неку врсту повереника за управљање јавном имовином, а да при том нису плаћали никакву надокнаду и слободно су располагали дохотком. Ови аутори су тврдили да је нарушено хоризонтално кретање капитала због страха од могућег осмостаљивања дела предузећа. Мале производне јединице које омогућавају партиципативно управљање нису економски ефикасне. Разлике у платама у СФРЈ, чак и између предузећа у истој грани привреде, биле су знатно веће него у капиталистичким економијама, због препрека у мобилности фактора производње. Самоуправљање је имало негативан утицај на развој тржишта капитала и рада. У самоуправним предузећима није постојао механизам који би могао да ограничава захтеве за повећавање плата, није био добро решен баланс између компетенција менаџера и запослених.

Сидни Верба је тврдио да је учествовање у самоуправљању доносило више користи боље стојећим слојевима у југословенском друштву. Што је био виши социјални статус неке особе, била је и већа вероватноћа да ће она учествовати у политичком животу, радници нису били главни актери. Раднички савети отварали су више могућности за технократску врсту партиципације, основану на вештинама и експертизи. Ови закључци оспоравају тврдње да партиципативна демократија отвара канале за учествовање оних који иначе не би били активни.

Самоуправљање у Југославији је било обавезно, радници су управљали предузећима, али нису могли да их оснивају, избор алтернативних институционалних форми није био могућ.

Либерални критичари су тврдили да су велики трошкови управљања у демократским предузећима. У таквим фирмама, радници настоје да добит задрже за себе, а трошкове да пребаце на друге, а постоји и дилетантизам у одлучивању. У демократском предузећу радници нису склони ризику, менаџери настоје да доносе одлуке које одговарају запосленима, више него што воде рачуна о економским ефектима. Самоуправљачи настоје да што већи део доходка пребаце у плате, а трошкове да превале на будуће генерације, нису заинтересовани за дугорочно инвестирање због страха да ће неко други имати користи од акумулиране имовине.

Цена капитала је била потцењена, цена рада прецењена. Фирме су аутономно утврђивале личне дохотке, постојао је фактички монопол на радно место. Самоуправљачима није одговарало да се број запослених повећава, јер би се тада доходак делио на више радника.

У Пољској је 1956. године дошло до великог таласа радничког незадовољства и спонтаног настанка радничких савета. Калецки је подржао њихово оснивање, али је и упозоравао да директна радничка контрола у предузећима мора бити комбинована са централним планирањем. Он је истицао да у самоуправљању постоји проблем у усаглашавању специфичних, партикуларних интереса предузећа са друштвеним интересима. Потребни  су социјалистичка државна политика одозго и социјални притисак одоздо. Калецки је тврдио да самоуправљање може бити потенцијални креатор незапослености. Повећање аутономије предузећа и инсистирање на њиховој ефикасности не мора нужно доводити до корисних ефеката за економију у целини. Оно што је корисно за предузеће не мора нужно значити и повећање макроекономске ефикасности.

Већина аутора који су се бавили економском историјом СФРЈ уочавају да је систем боловао од претеране децентрализације. Питање је шта је био главни мотив најважнијег теоретичара СКЈ Едварда Кардеља. Неки мисле да је његово инсистирање на самоуправљању у ствари био само изговор за постизање других циљева, пре свега слабљења савезне државе и повећавање овлашћења република и покрајина.

Ни социјалситичка Југославија није успела да пронађе институционални аранжман који би омогућио интегрисање изразитих националних разлика у једну политичку структуру. Степен националне, верске и језичке фрагментираности у Југославији био је знатно израженији него у другим европским етнички сложеним државама. Проблем је био још компликованији због тога што су се националне разлике преклапале са разликама у економској развијености појединих регија. Да ствар буде још гора, те разлике временом су се повећавале, а не смањивале. Словенија је 1955. године била пет пута развијенија од Косова, а 1988. године чак седам пута. У етнички хомогеним државама неупоредиво је лакше уједначавати разлике у регионалној економској развијености политиком редистрибуције коју врши држава. Такве политике постоје и у капиталситичким земљама, а биле су изражене у системима са социјалистичким планским привредама. У етнички сложеним државама трансфер средстава од развијених ка неразвијеним отежан је или готово потпуно онемогућен. Актуелна ситуација у Шпанији то показује. Каталонија чини 16% становништва Шпаније, а ствара 19% БДП-а, и то је један од главних генератора каталонског сепаратизма. Каталонски националисти  стално истичу да их Мадрид пљачка. Сличан је проблем у Белгији, где се јединствена држава већ готово распала. Богатији Фламанци нетрпељиви су према данас мање богатим Валонцима. Иако су разлике у развијености у овим државама неупоредиво мање него што су биле у Југославији, унутрашње националне напетости разарају систем. Ни богате државе, попут Белгије, Велике Британије  и Канаде, са дугим демократским традицијама, нису успеле да пронађу успешан модел који би могао да обезбеди коегзистенцију различитих нација у истој држави. Политиколог Аренд Лајпхарт  објавио је 1977. године књигу Демократија у плуралним друштвима у којој је развио теорију о консолидацији. Овај аутор, на више примера, покушао  је да докаже како постоје механизми који омогућавају функционисање демократских институција у фрагментираним друштвима. Време му није дало за право, скоро сви аранжмани  које је он наводио показали су се као неуспешни.

Криза Европске уније је један од новијих примера. Становнци богатих северних држава нису протестовали када су буџетска средства коришћена за санирање великих западних банака којима је, због погрешних пословних одлука, претио банкрот, али до праве појаве расизма дошло је када је требало помоћи Грчкој да преброди дужничку кризу.

Југославија је  била организовна и као унитарна, периферно капиталистичка држава и као социјалситичка федерација, и на крају, по Уставу из 1974. године, као сложена држава која је више личила на конфедерацију него на федерацију. Ниједан од ових модела није могао трајно да доведе до елиминисања унутрашњих националих напетости. У СФРЈ донета су фактички четири устава, али ниједан није дуго био на снази, систем је био у процесу перманентне трансформације.

Док је вера становништва у соцјализам била јака, заједничка држава боље је функционисала. То потврђује да се државно јединство у фрагментираним друштвима може одржати само ако постоје јаке друштвене праксе које секу и прелазе националне границе. Социјалстичка идеологија и систем имали су за циљ да остваре социјално и економско ослобођење народа, циљеви нису били ексклузивно национални, него универзални и због тога су имали интегративне ефекте. Док је међународни раднички покрет био јак, а социјализам био економски успешан, етничке напетости могле су да буду балансиране постизањем универзалних циљева. Како је систем постајао временом све мање ефикасан, како је комунистички покрет у свету постајао све слабији, тако су и националистичке алтернативе у СФРЈ постајале све атрактивније.

Уставне реформе које су почеле 1967. године и које су крунисане доношењем Устава из 1974. године створиле су претпоставке за распад (разбијање) заједничке државе. Најважнија овлашћења пренета су на републике и покрајине, савезна држава била је лишена основних надлежности које постоје у свакој модерној федерацији. Републике и покрајине су постале полусуверене државе, савезна држава била је потпуно блокирана чак и у вршењу оних овлашћења која је имала по Уставу, зато што је консензус био начин за донешење одлука. Систем у коме постоји осам вето играча није могао да функционише, консензус је фактички био проширен на доношење свих одлука, чак и у областима и у органима где то самим Уставом није било предвиђено.

Устав из 1974. године институционално је утврдио конкуренцију сукоба између народа и република, а не између идеолошких и политичких праваца, констатује Мари-Жанин Чалић. Дарко Сувин тврди да је седамдесетих створено осам бирократско-технократских касти које нису биле под демократском контролом, које су се ослањале на национализам, а Југославија им више није била потребна. Систем је репродуковао етничко раслојавање, конкуренцију и сукобе, сви су тврдили да су оштећени.

Југославија је била разбијена у осам друштава која међусобно не комуницирају, образовни системи су фаворизовали националне идентитете на уштрб југословенског, нису постојали југословенски радио и телевизијски програми, иако је почетком осамдесетих година у СФРЈ живело око милион људи који су се изјашњавали као Југословени, они нису били политички репрезентовани.

Југославија никад није била организована као демократска држава. Политиколог Роберт Дал писао је да је у СФРЈ постојала демократија у предузећима, али није у држави. На Западу је постојала демократија на политичком плану, али не и у предузећима. Одавно је, међутим, уочено да демократија није најбоља организациона форма за постизање модернизацијских учинака. И на Западу капитализам је успостављен недемократским путем. У прве две деценије у СФРЈ ауторитарни систем био је економски ефикасан.

Пад Берлинског зида, пропаст источноевропског социјализма и драматична промена односа снага између класа на светском плану крајем двадесетог века одлучујуће су утицали на судбину друге Југославије, она је пропала заједно са светским социјализмом. Али и бројне унутрашње противуречности допринеле су њеном неславном крају.

Нестанком СССР-а, Југославија је изгубила међународно политички значај. Током Хладног рата она је имала важну  улогу због алтернативног концепта социјализма који је нагризао хомогеност источноевропског блока окупљеног око СССР-а. После пада Берлинског зида, Југославија Западу више није била потребна, а није имала довољно унутрашњих потенцијала да се одржи. Историјска одговорност Савеза комуниста је у томе што повољан међународни положај СФРЈ није искоришћен како би био изграђен систем који би могао да опстане и у промењеним спољнополитичким околностима. Некад револуционарна организација, СКЈ, почетком седамдесетих трансформисан је у партију средњих слојева, изгубио  је контакт са радничком класом и постао класична организација каријериста и професионалних ловаца на положаје који нису много марили за идеологију. Савез комуниста претворио се у безидејну номенклатуру,  напустио је и социјализам и Југославију.

Резултате Југославије треба оцењивати узимајући у обзир оно што се догодило после њене пропасти. На Западном Балкану, како се то данас каже, створено је више патуљастих држава, међусобно нетрпељивих, које су у процесима либералне транзиције у значајној мери демодернизоване. Изузетак су Словенија и делимично Хрватска. Већи део становништва на територије бивше СФРЈ данас живи у сиромаштву, без развојних перспектива. Просветитељство је збачено с власти, победили су балкански национализми и неолиберални концепт економског система. Према Милораду Екмечићу нације на Балкану настале су у деветнаестом веку, не на основу језичких, него верских разлика, то су национализми судњег дана, код којих је међусобна нетрпељивост најизраженија.

Десимир Тошић писао је: “Југославија је била велика идеја, али смо ми били мали.“

Мирослав Самарџић

KЦНС

Поделите:
3 replies
  1. Lune
    Lune says:

    Hm,hmm…dovoljno bi bilo reprizirati,prve sednice visestranacke Srbije,u kojima, “ danasnja nova klasa koju treba izdrzati „, Seselj,Vuk,Djindjic..pljuju,komunisticku Rusiju, nesvrstane crnce..i,tvrde da je, SRJ..mesto na zapadu, a ne na istoku i africi, pri tom,nemajuci nista osim nekih sirovina,da ponude zaoadu. Prakticno,ispljuvali su,moguce kupce,i pljuju i danas,nasih roba i usluga,koje su bile solidan devizni priliv.Radilo se,i radi se,o ljudima,koji nisu imali,i nemaju dan radnog staza u privredi,bez iskustva,sa lelemud i sumnjivim doktoratima. Secam se,izjave Dragutina Zelenovica,kratke i jasne,na pitanje novinara zasto je podne ostavku “ ja,stvarno nisam znao,koliko nepismenih ima u Srbiji,ja tu nemogu nista da uradim“..pa i Vojislava Kostunice, u skupstini “ odavde,niko u zivotu niko nije krocio u pozoriste“..Seselj,je,uvodio novu politiku,sa “ sprem te se spremte cetnici“….imsvevto “ uz bozju pomoc,Filareta,Kacavende…Pahomija“.

    Одговори
  2. Драгољуб Збиљић
    Драгољуб Збиљић says:

    Нисам сигуран да би краљ Александар могао да створи Југославију да је пре свега светске силе, али и политичари изван Србије, нису хтели. Хтели су је с различитим циљевима. То се показало каснијим деловањима па је то била несрећа за Србе, али краљ то није очекивао. Како би он могао предвидети да ће избити Други светски рат, још суровији од Првог. Малим народима и државама се обично обећава да „рата више неће бити“, а онда, када то њиховим интересима одговара, силе започињу нови рат. Лако је данас оптужити српског краља за сву несрећу која је намењена српском народу. Циљеви светских сила и оних који нису волели Србе из различитих разлога (да не кажем баш истину да су их мрзели, опет из разних разлога) повезали су се на посебан начин, што Србим,а није могло да донесе ништа друго него зло. Има она народна, не случајно: „Ако тикве садиш с ђаволима, оне ће ти се обити о главу.“ Срби су буквално тикве садили с „ђаволима“ у Југославији.

    Одговори
  3. Lune
    Lune says:

    Hm,hmm…Velike sile,su smatrale,da treba napraviti,neku jacu “ tampon drzavu“, koja bi sprecila,sirenje Rusije na zapad i Nemacke na Jug.A
    detalj,prilikom,uvodjenja samoupravljanja u SFRJ, Mosa Pijade :“ vlast spustamo,ali ne ispustamo“.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *