Остоја Војиновић: О одласку радника са наших простора на рад у иностарнство 60-их и 70-их година – потрага за бољим животом

Поделите:

Сиромаштво,релативна аграрна пренасељеност, неразвијеност индустрије, понекад чак и жеља за авантуром и упознавањем неког другачијег света, могли би се сматрати главним разлозима због којих је простор Баната, као и остали југословенски простор и у времену после Другог светског рата представљао подручје са кога се често и радо одлазило у друге земље.Овај простор био је економски и инфраструктурно неразвијен, док су скоро три четвртине становништва чинили сељаци.Релативна либерализација и слабљење комунистичких стега, економска криза коју је пратила велика незапосленост, низак животни стандард и нерешено стамбено питање, велики притисак на градове из села мноштва неквалификованих радника
– све је то довело до наставка миграцијских процеса, једним делом комунизмом прекинутих. Партијски врх, који је деценију раније одлазак у земље западне Европе сматрао издајством, благонаклоно је гледао на готово стихијско исељавање, пре свега радника са једва завршеним или незавршеним основним образовањем. Више од милион људи, углавном неквалификованих радника, претежно из руралних средина, притиснутих беспослицом и сиромаштвом, једним (мањим) делом подстакнути и холивудским филмовима и причама о бољем животу, напустило је Југославију током 60-их и 70-их година, велики број и са подручја Баната. Убрзан привредни раст западноевропских земаља, пре свега СР Немачке, потреба за великим бројем неквалификованих радника спремних и заинтересованих за тешке физичке послове које је домаћа радна снага избегавала , или презриво одбијала, ишли су на руку овим миграционим кретањима, који нису били карактеристични само за Југославију, већ и за остале неразвијене европске земље – Грчку,Шпанију,Турску и остале.

Kрајем 50-их и почетком 60-их, становништво ових простора одлазило је све радије „трбухом за крухом“, отискујући се пре свега у земље западне Европе. Сама држава се према овоме нехајно односила, о чему сведочи и одсуство какве такве прецизне статистике о броју оних који су отишли. Kако до 1963. године није било организованог упућивања на рад, ни међудржавних уговора који би ово питање решили, наши људи су на Запад одлазили стихијски, по препоруци пријатеља и рођака, често и без путних исправа, не размишљајући о непријатностима које би их неуке, и без знања језика, у новом свету могле снаћи. „Тежња да се оствари што већа зарада, набави аутомобил, телевизор и друго, нагонили су наше људе да траже запослење у иностранству без обзира на тешкоће“, оцењивале су тадашње власти. Одлазило се посредством разних лица или фирми, са гарантним писмима за посету или рад која су се у највећем броју случајева куповала за износ од 70-ак долара. У Минхену и у Штутгарту су основани и „бирои за запошљавање“ радника из Југославије који су, изигравајући прописе, „олакшавали“ толико жељени одлазак на рад у иностранство. Стране фирме су отворено тражиле јевтину радну снагу у Југославији, па су неретко огласи са понудама за посао објављивани у домаћим листовима, али и на огласним таблама појединих амбасада. Ондашње власти је посебно забрињавао одлазак не само из економских, већ и из политичких разлога.

Углавном млађи људи,способни,здрави, пре свега до 40 година, одлучивали су се да своју срећу окушају и иностранству и на тај начин стекну известан капитал и уштеђевину. У Немачкој су наши радници посао углавном налазили у две најјаче индустријске области – Баден Виртембергу и Северној Рајни – Вестфалији, па су поједине фабрике запошљавале и по више стотина њих.Овдашњи гастарбајтери у Немачкој проналазили су посао у металској и прерађивачкој индустрији, као и у грађевинарству, у Француској су радили у аутомобилској индустрији, на сечи шума и у рударству, док су у Аустрији обављали пољопривредне послове, али су се запошљавали и као сезонска радна снага у туристичким објектима. Kако се у иностранство на рад одлазило „црним каналима“, положај прве генерације миграната углавном је био неповољан. Многи су без икаквих папира и уговора запошљавани у мањим радионицама и предузећима, док су други само формално потписивали уговоре јер су их због непознавања језика тешко могли и прочитати, а камоли разумети. Ипак, радници су били задовољни јер су радећи на црно добијали доста добре наднице, будући да послодавци на њих нису плаћали никакве порезе и доприносе. Осим тога, становали су у скромним радничким баракама у којима су делили собу са још 4–6 лица, а хранили се у кантинама предузећа, тако да су добар део зарађеног новца успевали да уштеде и пошаљу породицама.

 

Kако прецизне статистике о броју радника запослених у иностраним предузећима и фабрикама није било, власти су уз помоћ оријентационих података добијених од југословенских дипломатско-конзуларних представништава процењивали да се током 1962. године у земљама западне Европе налазило више од
110.000 радника са простора Југославије. У ту цифру, наглашавали су државни органи, није улазила „ратна и
непријатељски оријентисана послератна емиграција“, већ само грађани који имају „лојалан однос према земљи“.

Државне власти су од 1963. настојале да усмеравају и контролишу миграцијске процесе у складу са привредним потребама земље. Одлив неквалификованих радника у западне земље сматран је чак и пожељним, јер домаћа привреда није могла да апсорбује притисак необразованих радника придошлих са села. Власти су се надале и да ће ови радници на раду у иностранству стећи извесна знања и вештине које ће им повратком у земљу помоћи да се лакше укључе у привреду. Одлазак радника у иностранство представљао је и, могло би се рећи, вид „социјалног програма“.Од одласка неквалификованих радника имали су користи сами радници, њихове породице, али и држава, будући да су приходи од девизних дознака били огромни. Анализе показују да су мигранти трећину нето зараде, односно 2/3 уштеде, слали у земљу. О коликим свотама се радило најбоље сведочи податак да су у 1971. години дознаке представљале чак 57% неробног девизног прилива. Држава није профитирала само од дознака – приликом доласка на одмор радници су мењали девизе и за њих куповали робу, а неретко су улагали у изградњу комуналних и инфраструктурних објеката у свом крају. Држава је у гастарбајтерима видела и главне интересенте за техничку робу неконкурентну на западним тржиштима, али и за аутомобиле будући да јењихов увоз био забрањен.

И поред бројних позитивних ефеката преливања југословенских вишкова радне снаге у високоразвијене европске земље за државу и привреду која је све више посустајала, комунистички врх је стрепео од „негативних“ (политичких) последица миграционог таласа – „штетног дејства повратника који су се обогатили“ и „могућег дејства непријатеља наше земље на нашу радну снагу у иностранству“.

 

Остоја Војиновић

ВИДОВДАН

Поделите:
2 replies
  1. континуитет
    континуитет says:

    Сви гастарбајтери су имали лојалан однос према земљи
    али само мањина је имала и према власти.
    И тада, као и данас, исељавали су се политички НЕПОДОБНИ.
    Они други су остајали у земљи да ЦИНКАРЕ И СПЛЕТКАРЕ.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *