Срдан Голубовић: Савремени човек је остао без душе

Поделите:

А промотивног плаката којим Фестивал ауторског филма симболично асоцира на свој наслов и визуру кроз коју ове године посматра свет, “Дух ‘67.”, ових дана гледа нас легендарни глумац Драган Гага Николић. Kако истиче редитељ Срдан Голубовић, председник фестивалског савета, овај плакат нам сугерише да је овогодишњи ФАФ инспирисан 1967. годином, зенитом “Новог југословенског филма”, и тренутком највеће досегнуте слободе, креативности и различитости у историји наше кинематографије.

– Основни мотив 23. фестивала је јубилеј ‘67, подсећање на годину у којој су настали култни филмови “Kад будем мртав и бео” и “Буђење пацова” Живојина Павловића, “Скупљачи перја” Александра Саше Петровића, “Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ” Душана Макавејева, “Јутро” Пурише Ђорђевића, “Бреза” Анта Бабаје, “Мали војници” Бахрудина Бате Ченгића, “Празник” Ђорђа Kадијевића, “Kаја, убићу те” Ватрослава Мимице, “Немирни” Kокана Ракоњца, “На авионима од папира” Матјажа Оклопчича. Приказивање ових филмова у пратећем програму је времеплов у једну невероватну кинематографију и културу којој смо припадали.

* Прошлогодишњи ФАФ нас је провоцирао паролом левичарске идеје, сада нас подсећа на време када је грађанска култура суштински постојала. Да ли је повратак духовним вредностима оно што је савременом свету данас глобално најпотребније?

– Та ‘67. претходила је години која је променила свет, ‘68, тим духом смо се руководили и у састављању програма овогодишњег фестивала. Али, разлог због којег је ФАФ ставља у фокус није само јубилеј, него подсећање које производи активност свих нас који се бавимо кинематографијом – да неки будући филмови које будемо правили буду храбрији, аутентичнији и више своји. То је идеја овог великог подсећања.

* Занимљиво је, с друге стране, да ФАФ и ове године има тематски оквир.

– Фестивал никада нема намеру да у Главном програму има одређену тему, али се на крају она увек сама наметне. То се догодило и ове године. Тема која повезује већину филмова из главне селекције бави се позицијом човека у данашњем друштву, појединцем у капиталистичком, корпоративном систему, који је оптерећен страхом да сачува егзистенцију. То је сурово друштво у којем више нема емпатије и блискости, као што говори драма “Без љубави” Андреја Звјагинцева. Тај филм је парадигма овогодишњег фестивала, он поставља питање да ли је савремени човек потпуно остао без душе, и куда иде цивилизација коју води човек који је изгубио однос према другим људима, који је изгубио љубав, и који је, у ствари, изгубио самог себе.

* Та ‘67. и ‘68. су и године грађанског бунта, филмови који су тада снимљени такође су били бунтовнички и критички. Да ли смо данас спремни на сличну побуну?

– То јесте било време уметничког и личног бунта, и време у којем је човек био слободан, макар у тој мери да може да покаже своје неприхватање и противљење. С друге стране, занимљиво је да је филм Kена Лоуча, кански победник “Ја, Данијел Блејк”, који је прошле године отворио ФАФ, дело једног шездесетоосмаша, који је на неки начин желео да испровоцира и призове свет на неки нови грађански бунт, побуну против корпоративног система. Мислим, нажалост, да је савремени човек побеђен, да га је капитализам победио тако што му је утерао страх у кости од губитка посла, што му је натоварио на леђа кредите, и што га је натерао да мисли само о себи и о томе како да преживи. У ствари, савремени човек је уцењен голим животом, немоћан је да се супротстави, да пркоси систему, и да покаже било какав бунт.

* Шта се догодило са солидарношћу, где су нестали саосећање, лични, хумани гестови?

– Постоји једна занимљива ствар – индивидуализам који је капитализам увек пропагирао довео је, у ствари, до потпуног губитка солидарности, која је основни елемент друштвене свести. Јер, друштвена свест се мења кроз групу, кроз однос према другима, кроз солидарност, а тај индивидуализам је на крају довео до тога да индивидуализма у оном суштинском смислу нема. Индивидуалци који данас чине већину света су немоћни људи који нису у стању да подигну свој глас.

* Левичарске идеје данас се готово не чују – нема их, макар и декларативно или манипулативно у програмима политичких странака и у политичким изборним кампањама. Значи ли то да оне више нису “лепак” који привлачи гласаче, и да немају значај у савременом друштву?

– То је случај код нас. У неком свету који има већу традицију и културу демократије и друштвених односа уопште, тих левичарских идеја још има. Наша политичка сцена нема идеолошку диференцијацију, она је један “миш-маш” или “лонац” свега и свачега. Али, левица постоји у свету, и има неки свој утицај на друштвене околности. Оно што је тачно јесте да, нажалост, нема моћ и снагу да мења друштво, макар и помало, као што је имала шездесетих и седамдесетих година 20. века. У ствари, кроз ту пасивизацију појединца коме се стално “гура” у главу да он не може ништа да промени, пасивизирала се и идеја заједничког отпора, побуне, солидарности. Мислим да данашњем човеку поред блискости и љубави, пре свега, фали солидарност.

* Да ли ми у неким сегментима друштва још имамо нешто од духа из шездесетих и седамдесетих година?

– Тешко можемо да се поредимо са кинематографијом која је овде створена тих година, а друштвене околности утичу и на културни и духовни амбијент. Човек који није финансијски и егзистенцијално слободан, тешко да може слободно да мисли. Те ствари су повезане. Чини ми се да једино што завређује неку пажњу јесу фестивали и уметнички догађаји – када видите концерт Ника Kејва, па џез фестивал, “Слободну зону”, Фестивал ауторског филма, Битеф…, онда схватите да људи овде имају потребу и за неким другачијим доживљајем света. Ако постоји нека нада, то је да су људима потребни садржаји који нису простачки, вулгарни, популистички, таблоидни.

* Шта, заправо, значи та потреба за доживљајем света који није популистички и није таблоидни?

– Значи да ти људи имају осећање да је слобода нешто што је духовни живот, и нешто без чега човек не може. Питање је тренутка када ће и да ли ће тај систем вредности да постане нешто што је друштвено значајно. У медијима, рецимо, постоји само неколицина новинара који се врло посвећено и страствено баве културом. У суштини, културе нема у медијима. Чини ми се да савременом друштву култура није потребна, или је потребна само у ретким тренуцима када може да се искористи за добијање политичких поена. Савременом друштву је потребан непросвећен појединац, и његовом укусу се подилази. То је, нажалост, одлика неких друштава која нису прошла процес диференцијације у којем свака ствар има своје место. У неким земљама то није тако, у Француској, рецимо, култура има своје место.

Поделите:
2 replies
  1. jok
    jok says:

    Posto Srdan svoj novi film „Otac“ bazira na istinitoj prici strahovite sudbine jedne srpske porodice nadam se da ce na neki nacin pomoci toj porodici, a ne samo iskoristiti njihovu pricu za svoje „novo umetnicko delo“.

    Одговори
  2. Lune
    Lune says:

    Hm,hmm…levicarskih ideja,u “ vostaloj serbije „, ima,ali su,na nekoj “ tajnoj veceri „, sa levicarima,sezdesetosmasa, Ljubomirom Tadicem,Dragoljubom Micunovicem-preletacevici kod Maltusa i Habemasa, zabranjeni,i u najnizim slojevima,baniranjem,ne objavljivanjem komentara, orkestruranim,tamjanom okadjenim pamfletima..“ bukerisani“…a, o rehabilitaciji fasista i koljaca da ne pricamo.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *