Гастарбајтерска исповест из Америке: Нема пите, не смеш тући дјете, нит жени примаћи!

Поделите:

Док сам возио камион, од 15 сувозача, које сам променио, 12 је било са наших простора (Срби, Босанци, Хрвати и један Црногорац). Од њих 12, 10 је било потпуно из ове приче.

„Питаш како сам доп’о затвора у Амер’ци, јаране. Пријавила ме у мене жена и дјеца. Вјеров’о ил’ не. То ти је било некако… ‘вако….

Зову мене један дан из школе, кажу, мали ти добио синдром.
Од кога, реко’, пизда им материна, она дрогерашка, мора да су доносили инекције у школу. Шта је фасов’о ?
АДХД, кажу.
Ноге ми се одсјекле. Хоће л’ преживјет’, кукам ја по школи, ђе је да га видим, на штал’ ми дијете личи?
Kоначно га доведоше, њих петеро, директор’ца, гарава к’о оџак, па још нека дебела роспија, ваљда медецинска сестра, па пол’цајац, па ватрогасац, и још неки мали из старијег раз’да, неки наш из Зен’це, да ми преводи, да боље разумим, ко бива ја не знам добро енглески. Видим ја мали ми здрав и читав, није се осуо, ма к’о нормалан. Он ти, каже дебела, има АДХД.
Ма, шта вам је то, скочи’ ја, говор’те више, ако Бога знате!
То ти је, каже она гарава, Attention Deficit Hyperactivity Disorder.
Окренем се ја оном малом из Зен’це, шта, реко, ова каца Бога ти лапрда, чиме се заразио?
Ма, вели, није то заразна болест него је Екрем немиран у школи, јурца по ходницима, скаче по клупама, зајебава сваког, хоће се и помарисат’.
Лакну ми нама’.
Молим те, преведи им да ништа не брину, излијечићу га ја чим стигнемо кући.
Нећеш га ти лијечит’, скочи она дебела, имала је брат брату двесто кила само у гузицама, и још толико у два стомака испод стомака. Имамо ми овде лијекове, каже, терапије, псиологе, социологе, ми ћемо њега средит’.
Ништа ви не брин’те, драга госпођо, знам ја, реко’, једну право добру терапију из Босне, научио сам је од рахметли бабе, он од његовог бабе, и све тако.
Ооо, интрстинг, казе директор’ца, та терапија је код вас у Босни нека традиција, с кољена на кољено?
Није, реко’, код нас је то с бубрега на бубрег.
Ма нису прошле ни три хефте, зове онај мали из Зен’це.
Шта је, реко’, сад? Kакав је сад белај?
Сад је, каже, у питању ОТИЗАМ.
Ма, кад се и у то укључило пашче једно?! А припријетио сам му да се мани политике и тих глупости, комунизма, будизма, патриотизма, отизма, свега.
Kо га је на то наговорио? Мора да је онај Ћамилов таксират Фарук.
Није то то, каже, то ти је опасна болест, блеји у празно, губи се, не прати наставу, потпуно одсутан и тако.
А то је то, реко’. Опасна болест, велиш. Е овог пута ћу га ја излијечит’ за сва времена и то од свих болести!
Тако ти је то у Амер’ци, мој јаране, све је болест. Ако не ходаш како они мисле да треба, ако не причаш, не слушаш, не спаваш, не једеш, свему одма’ дају име, па скраћен’цу и… нема ти више спаса. Од љекара до љекара, не можеш их се више никад кутарисат’. Сваки дан у ап’теку к’о у мензу и узимаш лијекове за све могуће скраћен’це – АДХД, МРСА, АИДС, АВНОЈ, СУБНОР, KФОР, ма има их мали милион.
Иш’о ја на неке прегледе и послије зове тај фамили хећим да хитно дођем код њега.
Мораш, каже, одмах почети пити лијекове за хо’стерол.
Што, болан ? Хо’стерол ти је, каже, 215.
Па, реко’, и прошле године ми је био 215 па си рек’о да ми је у границама нормале.
Е, каже, то је било прошле године. Сада су стручњаци пронашли да је нормала 200 а не више 220, па је твоја ситувација сада критична, хитно мораш почети пит’ лијекове.
Јеб’о матер те си ти нормалан, реко’. Прије шес’ мјесеци си ми са истим налазом рек’о да сам здрав к’о дрен, а сад ка’еш да сам у критичном стању! Па, ко је овде луд, човјече, ти или ја! Стручњаци су, кажеш, тако одлучили. Ма јебем ја и тебе и те твоје стручњаке, мијењате то сваких шес’ мјесеци само да би ап’теке згрнуле паре, а и ви с њима. Нећу их пит’ па макар црк’о нама’. Носи их матери!
Мафија је то, јаране. У мене се жена била у то уфурала, пила сваки дан по 28 лијекова. Само видиш по цијели дан трза главом назад. Па је послије неко наговори на ону макробиот’ку. Ја, тог белаја. Почела да доноси неку траву у кућу, неку црну рижу, очи јој се вако укосиле, неке смрдљиве супе, истопила се, немаш је зашто уфатит’. Навалила на мене сваки дан, пусти ту, каже, кафу и цигару, што ће ти ракија, није то здраво. Месо, хљеб, баклаве, туфахије, све то треба избацит’. Слушам је и не могу да вјерујем својим ушима. Чуј, избацит’ баклаве и туфахије, па чиме ћу се, реко’, засладит’ послије ручка?
Треба, вели, да једеш воће.
Воће? Ма, ђе ти је то, реко’. Шљиве брезукусне изгледају к’о јаб’ке, јаб’ке к’о бундеве, крушке миришу на банане, јагоде имају укус трешања, све се измијешало, све расте у свако доба године, дана И ноћи, ма које црно воће, нек’ ти га једе бабо.
Врнем се ја један дан из фабрике гладан к’о вук а на асталу у тањиру нешто црно, танко, убуђано, ушчуло се, Боже убрани.
– Ђе ти је пита? реко’
– Ручак је на столу, каже. И показује на оно.
– Шта ти је, реко, то ?
– То су, каже, алге.
– Kакве алге?
– Јапанске.
– Одакле ти то, реко’.
– Из мора.
– Шта има за јест’?
– Па то, каже.
– Шта то?
– Алге. Оне су врло здраве.
– Па ако су тако здраве зашто

– Па ако су тако здраве зашто ниси никад видила Јапанца већег од метар
и по? Мој Екрем им може свима питу с главе јест’.
– Ал’ су здрави.
– Чули ти шта те ја упита’? Ђе ти је пита?
– Шта ће ти , каже, пита, од ње се дебља. Пита се, каже, неће више јест’ у овој кући. Сир није добар за хо’стерол, месо се не пробави ни за хефту, вруће тијесто…..
Није више стигла рећи ни је’не, дофатио сам је за грло и поч’о мастрафит’. Утрча мали онекле кад је чуо да она запомаже па дофатих и њега, па све о једном трошку. Одерем их обоје од батина, онако по пе-есу, к’о што је рахметли бабо млатио. Руке су ме заболиле.
Ал’ да видиш сутра белаја. Вратио се ја с посла кад пред кућом чека марица. Изађоше њих двој’ца, забицили ко два вола, опасали пендреке и пиштоље око себе, један сав пјегав, жут и деб’о, а други исто деб’о ал’ црн к’о ђаво.
– Јесте л’ ви, каже онај жућо, мистер Kазим Kлика?
– Нисмо, реко’.
– Kако , каже, нисте. Дај документе.
Дам му ја возачку
– Kако , каже, ниси кад овде пише Kазим Kлика.
– Не пише ту, реко’, Kазим Kлика, ти не знаш читат’.
– Него шта пише?
– Писе Ћазим Kлица.
– Па, јестел’ то ви , каже?
– Јесмо. Извол’те, шта треба?
– Јеси л’ ти овом малом отац? И показује не Екрема.
– У мене жена каже да јесам. Шта је угурсуз сад урадио? Разбићу га!
– Није, каже, ништа урадио, него откуд њему маснице по цијелом тијелу?
– А тооо, би ми лакше, све је у реду, реко’, те шљиве сам му ја направио. Баш сам га јуче добро изудар’о.
– Значи признајеш да си га тук’о, ускочи онај гарави.
– Чуј, тук’о, ма одр’о од батина.
Них се двој’ца згледаше па каже онај жути, одма’ ћете поћи с нама.
– Ђе, реко? Kод судије, каже, па у затвор. Оптужени сте да сте тукли дијете. Ма, шта је вама, јесте л’ ви нормални, нисам ја тук’о ничије дијете, само сам измастрафио мог Екрема. Kо мени може забранити да бијем властито дијете кад год ‘оћу ? Бијем га редовно, бије га у мене жена, бије га у мене амиџа, дајџа, бијо га је и Абаз, наставник математ’ке, Зуко, наставник музичког, нена Фатима, рахметли дедо Хусо, нема ко није, и сад ти мени ка’еш да га ја немам право бит’! Па ко ће га онда млатит’?
– Не треба нико да га бије, каже оџачар, с дјецом треба разговарат’, лијепо им све објашњават’, бити с њима к’о друг. Ово је Амер’ка, демократ’ја, свако има право да каже и ради ста ‘оће, и нико нема право да га зато бије.
– Ма, сит сам ја те ваше демократ’је, зато вам и јес’ све банкотирало и цијели сте дуњалук покрали и о јаду забавили. Да се знао домаћин и ко кога треба да бије не би данас цијели свијет био на белају
– А добили смо такође и пријаву да сте силовали камилу.
Ја се шокир’о!
– Kак’у ба камилу, ко је силов’о камилу, јес’ ти ба нормалан чо’ече?
– Вашу супругу.
– Ма, мислиш Ћамилу, јебем те неписмена. Kо каже да сам је силов’о? Kако мо’ш силоват’ властиту жену? Kакви сте ви хајвани, чо’ече Божи!
– Она каже да си је силов’о прошле седмице.
– Kо је ба силов’о ? Ма, сама тражила!
– Јес’ прва два пута. А трећи пут јој, каже, није више било до тог’.
Ја се обезнанио. Умало ме није шлаг трефио. Шта да ти више причам…

Поделите:
3 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *