Томислав Кресовић: Вучићев опозициони “тор“ и избори

Поделите:

Да ли су све овце на броју“?

Мала је вероватнoћа да на политичкој сцени Србије опозиција оваква како се пласира и делује може бити „Аска“ из Андрићеве приповетке, и да надмудри политичког „вука“-Вучића? Поставља се кључно питање: ко је данас опозиција или има ли данас СНС са својим лидером и председником Србије Александром Вучићем демократску и народну опозицију? Колико год да је ово питање дискутабилно и хипотетичко може да има више од два одговора. Први је да Александар Вучић нема праву опозциону конкуренцију, друга је да је „његова“ опозиција заправо и његова „политичка марионета“. Вучић може имати за опозицију „самога себе“ и своју лошу политичку стратегију, сопствену партију и борбу за интересе унутар СНС, али и моћне државе које су га притегле. На крају свака власт има опозицију у грађанима и начину живота у Србији. Ако СНС нема опозицију, то само говори, да су се они који су некада били власт а сада су опозиција, много искомпромитовали и потрошили и да као такви нису у стању да дају неки нови одговор на власт СНС. Политичке партије попут ДС или СДС као и ДСС били су власт у Србији а онда су као и случају СПО или Г 17 плус ,ДСС „одабрани“ Вучићеви „противници“ почетком 2000-тих постали његови политички сарадници и партнери. Тако видимо да у СНС бујају кадрови из некадашњег ДС,ДСС,Г 17 плус. Сви су сада „ просвећени„ напредњаци. Тако Александар Вучић на политичкој сцени и нема опозицију јасних програма, бирачког тела и политичког става.

Уцењени и купљени опозиционари?

Када се погледа ко је Вучићу опозиција онда то делује као политичка сатира. СНС је партија која функционише и као политички покрет, политичка компанија, али политички монопол и труст моћи који све контролише од токова новца, информација до јавног мнења. Опозиција која је у парламенту је сурогат аутентичних странака опозиције и политичке борбе. Зашто? Зато што опозиција када види јаког противника у власти се удружује да би је победила. Ситуација у Србији је таква да се опозиционе странке нарцистички свађају у доказивању свог утицаја, и потребе да буду центар окупљања. Које су партије у парламенту Србије које играју „профитерску“ улогу опозиције која је пожељна за СНС. Реч је о ЛДП Чедомира Јовановића који је опозиционар –бизнисмен, заштићен за своје богатство и бизнис и то плаћа својом неутралношћу. Нужна, али не и „радикална“ опозиција по жељи Вучића је СРС др Војислав Шешеља који је тако постала „политичка салвета“ за брисање делова опозиције, и активно ради за Александра Вучића. Компромитована парламентаран опозција је и ДС Драгана Шутановца који је као лидер ове странке „уцењен“ од власти због својих пословних и другиг интереса. ДС нема снагу да буде политички противник јаких аргумента СНС. Исто је случај и са СДС бившег председника Србије и ДС Бориса Тадића, који делује као мало политичко занатско предузеће. Опозициона партија „Доста је било“ сама за себе делује као аматерска глумачка дружина- политичких „натуршчика“ са јаловом политиком и вођством. Политичка странка „Двери“ је значајно јавно политички агресивна, али не и довољно политички продуктивна, јер иза ове партије која зна да користи и облике вербалног и физичког насиља неће бити простора да буде предводник опозиције.

Да ли су „Двери“ Вучићеве „звери“?

.По много чему политички талентован али недовољно промишљен Бошко Обрадовић по свом менталитету наступа између понашања др Војислава Шешеља и Велимир Илића, користећи облике реторичког или другог агресивнијег понашања. СНС у Дверима види аргументацију за могуће превремене изборе, јер се тако жели да нађе разлог за изборе који би прикрили друге интересе и послове СНС и Александра Вучића око одржавања власти, прочишћења коалиције, победе у Београду али и “маскирања“ дешавања око Косова. Дакле на парламентрној сцени Вучић нема „праву“ већ фингирану, плаћену, или аматерску опозицију. Ванпарламентарна групација око Саше Јанковића се видно урушава, и мала је опција да Саша Јанковић може имати успеха на београдским или превременим парламентарним изборима. Нешто мало бољу позицију може имати странка Вука Јеремића, али не ако иде сама, већ с неком партијом у коалицији. Саша Јанковић ако би иша сам на изборе, испод је цензуса. Његов улазак у неке структуре политичког утицаја могућ је само кроз ширу коалицију. За кратко време Саша Јанковић се потрошио и постао опозиционар који ради за Вучића и СНС. Ако се сабере опозција никада као сада није слабија, нити је тако разједињења. Свако брине за себе и страхује за себе. Вучић онда нема разлога да страхује од овакве опозиције, сем од спољних околности и шаховске партије моћних држава на Балкану.

Томислав Кресовић

 

Поделите:
4 replies
  1. Патриота
    Патриота says:

    Сад је тема генерал Ратко Младић, кога брига за Вучићеве изборне калкулације, он треба што пре да се окрене Русији иначе овом политиком неће остати ни С од Србије!

    Одговори
  2. En tи
    En tи says:

    (Ni) je li Kresovic „izuzetan“ analiticar?! Mozda on „ne)radi“ za Vucica? Ako ovako (ne) nastavi bice Vucicev savetnik? (Ni)je li i vama „cudno“ sto je on ovako „aktivan“ analiticar? Kresovic (ne)sigurno radi za Vucica?

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *