Одавно донесена пресуда генералу Ратку Младићу званично је прочитана. Нема никакве сумње да доживотна робија није изненађење и да су и највећи оптимисти могли да очекују управо овакво исмевање правде.
О Хашком трибуналу не треба трошити речи. Та квази-правна институција одавно је показала која је њена мисија и није било разлога да на крају свог постојања мења досадашњу праксу. Лажни сведоци, фалсификовање и подметање доказа, мењање правила у току суђења и много других нерегуларности обесмислили су тај „суд“ у толикој мери, да ће се, сасвим сигурно, стотине мастер и докторских радова тиме бавити на правним факултетима широм света у годинама које долазе.
Нема сумње да је Хашки трибунал од почетка био политички инструмент који је створен да се до краја обрачуна са једним, у њиховим очима, малим ратоборним народом који се усудио успротивити њиховој окупацији и ширењу на исток.
Драконским казнама најистакнутијим Србима Хаг је, поред задавања коначног ударца противнику, дао пример осталим, евентуално непослушним, народима и државама како пролазе противници глобалистичког Новог светског портка.
Зато Генерал Младић, витез модерног доба, није имао никакве шансе. Генијални војсковођа, строг али првичан и, пре свега, омиљен у народу због своје бриге о обичном војнику, морао је да буде осуђен на максималну казну и претворен у „балканског касапина“.
Није то само обрачун либералистичких империјалиста са противником, који је војничком вештином у борби и оштром интелигенцијом, досетљивошћу и шармом у преговорима, често код њих стварао осећај инфериорности. То је пре свега, обесмишљавање борбе српског народа за слободу. Јер, свакако да ћете праведним сматрати Косовски бој на челу са кнезом Лазаром и Милошем Обилићем или борбу српске војске у Првом светском рату коју су предводиле славне војводе. С друге стране, ако прикажете првог војника Рапублике Српке као злочинца, тиме доводите у питање и целокупну борбу за слободу у Отаџбинском рату 1992-1995. Због тога је генерал Младић, који у сваком смислу стоји раме уз раме са горе поменутим јунацима, морао да буде демонизован. Империјалистима никако не одговара да њихов противник буде неко чије моралне особине и карактер могу да се упореде са онима које красе јунаке из епских песама. Тако да они генерала, као и Граврила Принципа, морају описати као зликовца, а никако борца за слободу. На тај начин Нови светски поредак постаје праведна страна која се бори против „лоших момака“.
Они су чак покушали да легенду о генералу униште и код Срба. Присетимо се само прича о томе како „један човек држи за таоца цео српски народ и његов европски пут“. Присетимо се скандалозног понашања тадашњег предесеника Србије, Бориса Тадића, на конференцији за новинаре поводом хапшења Ратка Младића. Историја ће запамтити став, тада првог човека наше земље, који се најближе може описати као махање репом и усхићеност ловачког пса који је свом господару донео рањени плен. Присетимо се и среће либералног стада које је прогутало све те лажи и заиста поверовало да су сви услови испуњени и да ће Србија коначно да постане део Европске уније. Да ли их је данас барем мало срамота што су испали „корисни идиоти“?
На крају, не треба заборавити још један, веома битан, разлог зашто је генерал Ратко Младић морао да „падне“. Срби су први европски народ који се побунио против америчког империјализма и њихових исламистичких слуга. Прве одсечене главе од стране муџахедина биле су српске. Тако је, по ко зна који пут, наш народ заузео своју улогу бранитеља Европе, која је у том тренутку (као и данас) била под америчком окупацијом. На челу одбране био је генерал Младић што га чини не само српским него и европским херојом, јер је својом борбом против Новог светског поретка бранио традиционалне вредности Европе против либерализма који је у том тренутку био на врхунцу моћи. С обзиром да је наша линија пала, данас ту традицију брани Русија. То наравно велики број Европљана залуђених либерализмом не може да схвати. Они су у стању да и даље верују у мултикултурализам, а да за то време не могу слободно да оду у сваки део свог града и падају у панику чак и због пуцања петарди. Ипак, у свету долази до великих промена и, ма колико то сада невероватно звучало, могуће је да ће једног дана дело генерала Младића бити слављено широм нашег континента.
За то време ми не смемо да осећамо било какву срамоту или осећај кривице. Срби имају патолошку потребу да се допадну другима по сваку цену, чак и када то није у њиховом интерсу. Подсетимо да је белгијски краљ Леополд II одговоран, према неким истраживањима, за смрт 15 милиона људи у Конгу. И поред тога њему су подигнути споменици широм Белгије. Ако они не осећају кривицу због тога, зашто бисмо је ми осећали зато што нас је неко оптужио за нешто што нисмо учинили?
Милан Иванић
