Мина Ћурчић: Џихад у Босни

Поделите:

Петог септембра 2012.године на гробљу Сокоцу код Сарајева сахрањени су посмртни остаци једне од првих жртава ратних злочина муџахедина у Босни и Херцеговини, деветогодишње девојчице Мирјане Драгичевић, која је прво силована а затим убијена, док је њена мајка Рада, иначе сведок овог гнусног злочина, тешко рањена. Рада Драгичевић, мајка мале Мирјане, испричала је да тог 28.децембра 1992.године у њихову породичну кућу у селу Доња Биоча упали муџахедини.

““Кад смо легли да спавамо било је све нормално. Међутим, кад је 28.јануар свануо, то је било пред зору, да ли је било пола шест или шест, чули су се пуцњеви. Мајка ме је пробудила и рекла ми да видим шта је то…Ја сам устала, погледала кроз прозор, пуцало се, а ја сам помислила да су то наши били, међутим, нису…То су били муслимани, ушли су у село. Нисам могла да изађем из куће, мајка ми је пошла да изађе и мајчина сестра, тетка, која је исто рањена и погинула је. Ја сам пошла да обучем децу, обукла сам их, пошла да изађем и нисам могла да изађем, међутим, мајка је изашла и ја сам остала са децом у једној соби, син ми је остао у соби, а ћерка и ја смо пошле према излазу, али нисам могла да изађем, било их је тројица, ушли су већ. Прво сам чула пуцњаву, а онда су ушла тројица, моја мајка је повикала…Међутим, нисам могла да изађем. Њих тројица су ушли, мене гурнули, ћерку ми узели за руку, отишли тамо у другу просторију у кухињу…Мама је викала “Радо, чувај децу!“, а ја нисам могла ништа! Двојица су били црни, муџахедини су то били, имали су онај бели повез око чела, само један је био белац. Син је био у другој соби, он је ту ушао, кревети су били на спрат, одозго је пало ћебе, он се подвукао, ваљда, они тамо нису ушли…Чули су се пуцњеви, падале су гранате, и галама, то су били муџахедини што су ишли, ја не знам шта су викали…Викали су, урлали су. Моја ћерка је била у црвеној тренерци, ја сам је обукла, широка је тренерка била, а њу кад су ухватили, одвојили од мене, она је вриштала, плакала, кад су пошли да је скидају, вриштала је, плакала, ја јој нисам могла помоћи, звала ме, нисам јој могла помоћи, они су ме држали…Касније се није чула, није плакала, нити ме звала, није била свесна, само је онако лежала на поду. Кад се то завршило, онда су пуцали у њу, па у мене…“, сећа се њена мајка Рада.

Према подацима из полицијске пријаве коју је Центар јавне безбедности Источно Сарајево поднео тужилаштву 2005.године, припадници 2.батаљона Седме муслиманске бригаде у зору су упали у село Доња Биоча у којем су убили троје цивила, међу којима је била и деветогодишња Мирјана. Убијени су Никола Мићић и Ленка Скоко, а рањене Милојка Драшкић и Рада Драгичевић, Мирјанина мајка.
“Реч је о једном од првих злочина муџахедина у БиХ. Ти злочини су се дешавали и око Коњица, у средњој Босни и Возућој, али и свуда где су муџахедини деловали, али никада ниједан није процесуиран. Тужилаштво БиХ је остало немо, чак и када су из БиХ депортовани или су у фази депортације лица из афро-азијских земаља која се сумњиче за ратне злочине.“, објаснио је Симо Тушевљак, инспектор Управе криминалистичке полиције МУП-а Републике Српске. О страдању српске девојчице Мирјане Драгичевић снимљен је и документарни филм “Мирјана“, 2005.године, која је била сахрањена у оближњем Илијашу, али на захтев њене мајке, њени посмртни остаци су пребачени на Соколац, септембра 2012.године. На присуство страних муџахедина у БиХ током последњег рата у тој земљи данас се гледа као на познату чињеницу, која је уз личне трагедије десет хиљада људи, представља тек успутну епизоду. Но, долазак ратних добровољаца афро-азијског порекла од којих неки никада нису чули за подручије Босне и Херцеговине, нити крочили на европско тло, свакако јесте занимљив феномен, нарочито након рушења две “куле близнакиње у Њујорку, терористичког напада на Пентагон и рушење авиона у Пенсилванији, али и низа терористичких напада на европском тлу, односно у Ници, Паризу, Берлину, Барселони, Истамбулу, који су уследили скоро две деценије касније. Муџахедински покрет, каквим га данас знамо, настао је током десетогодишњег рата у Афганистану, који је избио након совјетске окупације те земље 1979.године. Муџахедини су се борили за ослобођење Афганистана и за обнову исламске државе. У контексту хладног рата отворени рат против совјетске војске био је подржан и од стране САД, које су достављале муџахединима опрему и наоружање посредством пакистанске обавештајне службе ИСИ. Борба афганистанских муџахедина привукла је на хиљаде добровољаца, углавном из арапских земаља, а њихове власти су подржавале овај пројекат. Истакнуто место у том пројекту је имала и Саудијска Арабија, а један од главних посредника у трансферу саудијског новца и добровољаца за Афганистан био је Осама бин Ладен. Када је након десетогодишњих жестоких борби совјетска војска поражена и наведена на повлачење из Афганистана, један од вођа муџахединског покрета, Палестинац шејх Абдулах Азам, објавио је да је дошао крај једног историјског раздобља у којем је доминирала политичка воља суперсила за чије је војнике тврдио да неће бити у стању да издрже судар са мотивисаном армијом бораца за веру. Победа из Афганистана требало је да буде прва фаза за успостављање истинских исламских држава, односно међународног џихада. Муџахедини нису много знали о Босни, међутим, чињеница да се на поменутој територији одвија рат између муслимана и хришћана, навела је следбенике Аземових идеја да јачају спознају о потреби за новим рату по узору на онај у Афганистану.
“Рат у Босни започео је у погодно време за овај покрет. Шејх Абдулах Азам недавно је убијен, његови следбеници су били уздрмани, а власти у Пакистану су прогласиле да је џихад у Афганистану завршен и да више не желе стране муџахедине на својој територији и до 1993.године све су их протерали. Током 1992. и 1993.године догодиле су се неке кључне ствари: муџахедински покрет који је настао у Афганистану и који се тамо борио под будним оком Aбдулаха Азама и Осаме бин Ладена прерастао је из те почетне фазе у нову и почео се борити за међународни џихад, далеко изван граница Афганистана, баш како је Бин Ладен одувек сањао. Прво место на које су дошли муџахедини била је Босна.Не само да нису познавали тамошњу културу и језик, него нису имали појма где се уопште налази Босна. Нису били сигурни да ли се та земља налази у Северној или Јужној Америци, Европи или Аустралији, то су углавном били људи са Блиског истока. објашњава Евен. Ф. Колхман, стручњак за тероризам, саветник америчке владе и ФБИ.

“Већина њих дошла је са часном намером да помогне Босни и Херцеговини. Тих људи је било 600 или 700. И да се разумемо, нико их није звао, они су дошли сами. Ми смо се бранили са мало оружја. Ми смо имали много људи који су били спремни да бране своју земљу, али проблем је био у томе што нисмо имали оружја. Према томе, нама нису били потребни људи, било нам је потребно оружје. Међутим, ти људи су дошли. Већина њих је дошла да помогне. Наравно да су штетили имиџу БиХ и нашој борби.“, искрен је био Харис Силајџић, који је својевремно обављао функцију министра спољних послова БиХ. Током суђења бившим комадантима Армије БиХ у средњој Босни тужилац је инсистирао да се прикаже документарни филм на арапском и енглеском језику “Шехиди Босне“ који описује мотиве муџахедина за долазак у Босну, њихове борбене акције и погибије, док је одбрана оспоравала веродостојност таквих доказа уз тврдњу да “није познато ко је снимио тај филм“. У филму се наводи да су се одређене исламске личности, након избијиња рата у Босни, саветовале са вођама муџахедина у Афганистану који су одлучили да треба послати борце у Босну да се тамо покрене џихад.

“Месец дана након избијања рата 1992.године прве групе муџахедина су стигле у Босну и формирале прве логоре џихада у Мехурићима и другим местима.“, наводи се у филму, док се у више наврата истиче да је “босанским муслиманима недостајала чврста вера“ као и да “нису у потпуности схватали ислам, догму и за шта се боре“, те да је то довело до пораза на ратишту. Наратор у филму подсећа гледаоце да су муџахедини дошли у Босну да би се борили и, ако треба, погинули “на Алаховом путу“, а у филму се могу видети муџахедини који су погинули, односно “шехиди“ или мученици, а који су у Босну дошли из различитих земаља: Афганистана, Палестине, Египта, Либије, Шведске, Америке и других. Хашки трибунал је утврдио да су се муџахедини борили у саставу бошњачке Армије БиХ, као и да су починили стравичне злочине над Србима и Хрватима: у процесу против генерала Расима Делића који је осуђен на свега три године затвора, иако је доказано да није спречио припаднике јединице “Ел муџахедин“ да окрутно поступају према заробљеним Србима. Осим њега, за ратне злочине је осуђен Абдуладхим Мактоуф кога је суд БиХ осудио на пет година затвора због учешћа у отмици четворице травничких Хрвата и Србина Драгољуба Поповића коме су муџахедини у јесен 1993.године у логору Орашац ритуално одсекли главу. Прво сведочанство о свирепости муџахедина оставили су они и то у свом логору у Јабланици код Тешња, који је у септембру 1992.године заузела Војска Републике Српске. Ту су пронађене фотографије муџахедина са одсеченим главама тројице српских војника: Благоја Благојевића, Бране Ћурића и Ненада Петковића. Према Србима су посебно били окрутни пред крај рата, када се губи траг 64 српска борца и цивила заробљена на Озрену. Између осталог, тада су муџахедини одсекли главе Момиру Митровићу, Предрагу Кнежевићу и Гојку Вујичићу, док су тела седморице Срба заробљених на Озрену пронађена тек 2007.године. Патолог др Жељко Каран је утврдио да су они убијени оштрим предметима-највероватније сабљама. Два скелета су била комплетна, а остали су били обезглављени. Међутим, тих ратних година нико није слутио, а нарочито не САД, да је на тлу Босне и Херцеговине почела борба, која се на америчком, а посебно европском тлу води и данас: борба против исламских терориста, који долазе из свих делова света не би ли оставили живот на “Алаховом путу“ у име светог рата, односно џихада. Међутим, и поред свих тих чињеница, српски генерал Ратко Младић осуђен је на доживотну казну затвора, односно првостепеном пресудом проглашен је кривим за ратне злочине, између осталог геноцид у Сребреници, почињене на територији Босне и Херцеовине од 1992. до 1995.године. Да се напад на “куле близнакиње“ у Њујорку десио пре 2001.године,као и да српска војска није прва војска коју чине “бели људи“, а која се након Другог светског рата супротставила САД, данас би Ратко Младић био проглашен за јунака нашег доба.

Мина Ћурчић

ВИДОВДАН

 

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *