Реља Рашовић: Једна генерација даље од Синаја

Поделите:

Ако човек погледа свет око себе, живимо у временима где се иновације појављују брзином светлости. Иако би то само по себи могло да изгледа добро, чини ми се да човек треба да се запита да ли уз све предности тај напредак са собом носи и своју цену која не мора бити уопште мала.
Од технолошког напретка, новијих метода комуникација, геџета, социјалних мрежа, напретка у медицини, хип трендова уз све што је брзо и још више примамљиво, учени смо од самог почетка да све што је новије је уједно и сигурно боље.

Поставља се питање како је то живети у свету где човека више и нема и где је он ишчезао у потпуности, где постоји само убрзани темпо који сам по себи не мора водити ка било чему смисленом, а којег одржава друштво небројених дехуманизованих дронова, док се тај механички склоп тотално не распадне од похабаности својих „делова“.

У овом пост модерном времену, живимо у друштвима у којима је главна вредност да је све релативно. На страну тога да је то једна тоталитарна и апсолутистицка тврдња која и нема везе са човековом слободом, такав систем вредности по свом диктуму негира постојање било какве истине која се временом не може мењати. У том вакуму, самим тим човек постаје мерило свега и све може и треба бити подређено њему и његовим најмањим унутрашњим хировима, незадовољствима и егзистенцијалним недостатцима. И тада почиње пандемонијум бесмисла и лудила…

Данашње време је човеку одузело осећај за светињу, ишчупало је из његовог срца ону најосновнију људску особину, скромност. У нашим тежњама да тотално господаримо светом око себе, у једној незаситој похлепи и ароганцији, све чега се дохватимо успемео да сведемо на онај број делова на који је то што анализирамо могуће расклопити, и не обраћајући превише пажњу да таквом приступу спознаје подлеже и сам човек, најчешће после тог расклапања нема поновног састављања, и ако до тога дође ипак смо ми ти који знамо како се то може саставити боље и ту повратка на оно што је добро функционисало нема. Тиме је онај осећај за тајну, дивљење, светињу и чудо сведен на једну месарску технику и механику, у коме ништа друго не остаје осим човека који се сам претвара у исти такав механички конструтк са различитим тастерима којима се може контролисати.

Овакав колективни дух као фабрика гради самозаљубљене, празне, несрећне и себичне људе лишене било каквих унутрашњих вредности које престају да буду нешто што се у човеку цени. Гради се фасада која је дотерана до перфекције у којој модеран човек види једину утеху само у дотеривању своје спољашњости као окреченог гроба, док се унутрашња структура чија је потпора била од стубова врлине (доброте, кроткости, мудрости, одмерености, осећаја за правду и лепоту, пожртвовања и храбрости) полако претвара у рушевине и пустош.

Време у коме човек има срце за другог је већ на издисају, и чекају нас на прагу конгломерати нељуди у које се постепено претварамо, сводећи највећи део нашег бића на предаторску охолост и грабежљивост имајући само своје најнепосредније интересе и нагоне у виду. Воља за моћ, и незасита жеља за контролом и поседовањем.

У таквој деструкцији човекове суштине, постојање се може наставити у неком ограниченом трајању само као полудела биолошка форма (никако не као одговорна и целовита личност), и оно може водити само у пропаст друштва и још много већа зла, која нам тренутно и не могу пасти на памет али ћемо их свакако доживети. И као што је један јеврејски рабин који је уједно и доктор психијатрије говорио, колико год да сам ја добар увек ћу бити једна генерација даље од Синаја, тако и ми тешко можемо доживети обнову ако немамо жељу да обновимо унутрашњег човека у нама, не схватајући да су традиционалне вредности доброте и врлине увек модерне и актуелне, јер су оне универзалне и ванвременске и то се не може никада променити.

 

Реља Рашовић

 

ВИДОВДАН

Поделите:
1 reply

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *