Милан Цревар: Кад ученик одржи лекцију

Поделите:

 

На часу од пре неки дан радим говорну вежбу у петом разреду са темом „Мудрост влада светом“, јер смо претходно обрадили шачицу народних песама, прича и бајки, те је ред да утврдимо научено. Написах на табли три речи: рат, болест и глад. Немирне окице ученике сагледаше наслов, тек по неки од њих припитује шта сам написао, јер не разуме мој рукопис. Поставих пред њих једначину са ко зна колико непознатих – како би решили један од ова три проблема да сте председник свих држава ове планете? Промешкољише се на столицама у помало хладним учионицама и завртеше своје кликере у маленим главицама. (Иначе, реч је о ученицима петог разреда.) Након неколико минута промишљања кренух и испитивање. Трећа клупа до прозора, вазда сам, са ранцем већим од њега. Упитах га:

  • Алекса, ти си, дакле, председник целе планете. Имаш ова три проблема; глади, рата и сиромаштва. На теби је да решиш један од њих. Шта би ТИ учинио да си на том месту?

Ученик затвори бележницу пред собом, па као јавни тужилац пред последњу реч, уредно одложи лоше наоштрену оловку на свеску.

  • Наставниче, ја бих најрадије поднео оставку. – Ни мање ни више.

  • Нема оставке. Ти си изабран од народа, мораш дати неко решење. – рекох му ја помало строго и наизглед разочарано, а заправо потпуно одушевљен простом дечијом логиком у којој је се зна ред и у којој све функционише савршено једноставно. Готово органски. Алекса слегну раменима, погледа око себе у другаре, па поентира и матира ме још једном:

  • Онда би да ипак питам оца за савет.

За разлику од Алексе, остали ученици су дали мање лукретивне одговоре. Једно би топило оружје, друго би разделило храну, а треће би да мири. Заправо већина деце прати једноставну линију мишљења читаве нације, пацифисти смо и све је дивно, а то што не ваља смо сами себи криви, а никако услед окупације ЕУ, са последицима тежим од оних из 1941. Жељама ћемо ићи на хладан челик реалности. Не бива браћо. Алекса је у праву. Замислите само на један дан животну философију Алексину како влада и да се баталимо геополитике и сведемо своје интересе на не веће од улице, зграде, дела насеља. Није на мени да решим питање Сирије све док ми се комшија разапиње за двеста евра минималца довољног таман за четврт сезонског огрева и то оног најјефтинијег. Изгубили смо се у светским темама, а оне свакодневне животне смо заменили истрагом убијене певачице. Управу је Алекса, зна своје домете. А ми остали?

Милан Цревар, Видовдан

 

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *