Немања Девић: Ваздушни мост – Операција Халијард

Поделите:

 

Ова операција сматра се за једну од најуспешнијих спасилачких мисија иза непријатељских линија у историји ратова.

 

Оркестар ратног ваздухопловства САД изводи химну Боже правде. Амерички амбасадор се на прилично добром српском језику обраћа српским сељацима са шајкачама, који га слушају нетремице, смешећи се. Kада им потом буде додељивао плакете, са некима од њих изљубиће се по три пута.

Американци и Срби су се раме уз раме борили за слободу, рећи ће једног тренутка Kајл Скат, па наставити у истом тону: Људи из овог региона су истински хероји. Осећам се понизно кад мислим на жртве, хероизам и одлучност Срба. А Срби су у овом случају синоним за четнике – борце ЈВуО Драже Михаиловића – којима је у овом делу Србије, где је амерички амбасадор изговорио ове речи, командовао капетан Звонко Вучковић.

На први поглед, овако сложене чињенице деловаће као немогућа конструкција. Заправо, оне се из године у годину понављају у Прањанима, селу у непосредној близини Равне горе, где се сваког септембра обележава годишњица операције Халyард – Ваздушни мост у којој су припадници ЈВуО током августа 1944. омогућили евакуацију више стотина савезничких авијатичара.

Ова операција, како је Kајл Скат недавно поновио закључке историчара, сматра се за једну од најуспешнијих спасилачких мисија иза непријатељски линија у историји ратова. Вратимо се сада, на извориште ових догађаја, како би дали контекст за њихово савремено тумачење и разумевање. Од јесени 1943, након капитулације Италије, америчко и савезничко ратно ваздухопловство искористило је аеродроме у Јужној Италији за отпочињање бомбардерске офанзиве против снага Осовине у Европи.

Према неким подацима, у ту сврху је од октобра 1943. до октобра 1944. године изведено око 20.000 летова, од чега је две трећине, посебно од пролећа 1944. било усмерено према циљевима у Румунији, Бугарској и Србији. Америчка дејства за посебну мету имала су нафтна поља у пределу провинције Плоешти у Румунији, а у ту сврху ангажовано је око 500 тешких бомбардера и 100 ловачких авиона који су свакодневно прелетали ваздушни простор над Србијом. Тако интензивне доводиле су до неминовног сукоба са немачким ваздухопловним и противваздушним снагама, чије су се последице осетиле и код нас. Најпре, ради слабљења немачких позиција, бомбардовани су циљеви широм земље који су доносили велике жртве међу цивилним становништвом, често и веће него што је то био случај приликом немачког бомбардовања у априлу 1941. У колективном сећању посебно су остала убележена бомбардовања Београда (Kрвави Васкрс), Ниша и Лесковца. Међутим, друга врста последица тих акција тицала се чињенице да је, услед оштећења на авионима или принудног слетања, све већи број савезничких авијатичара остајао у непријатељској позадини. Покретима отпора на терену је предстојала битка за спашавање савезничких пилота од немачких потера, а потом и евакуација у Јужну Италију…

У Србији су ови ваздухопловци углавном падали на територију под контролом ЈВуО, будући да је у пролеће 1944. Равногорски покрет у овом делу Југославије доживљавао свој зенит.

Прве америчке пилоте четници су успели да спасу и извуку из немачког обруча у марту 1944. на Златибору. Потом су се такве акције умножавале широм земље. Наредбе које су команданти корпуса, према инструкцији генерала Михаиловића, прослеђивали свом људству, биле су прецизне и обавезујуће: Да се приликом пада авиона Енглеско-Америчких, одмах по цену жртава посада мора спасти (…) а остатак авиона се мора спалити да у потпуности изгори. Те акције неретко су доводиле до сукоба снага ЈВуО и немачких потерних јединица, па и до међусобних жртава у борбама. Нешто слично као што је то спашавање приказано у Отписанима, само што су актери сукоба, незамисливо за време када је серија премијерно емитована, били четници и Немци.

Према записима савременика, први контакт између савезничких авијатичара и сељачког састава ЈВуО био је необичан: пилоти би у први мах били преплашени изгледом својих косматих и брадатих спасилаца, понекад би их упитали да ли се они боре под Титовом командом, међусобни разговори најчешће би им се сводили на мимику… Међутим, они су се брзо привикавали на своје домаћине у планинским селима, који су због њиховог чувања ризиковали не само своје, већ и животе својих породица, мештана и села. Супротно, народ се према њима упркос немаштини односио са највећим пријатељством и срдачношћу, одано и гостољубиво.

По речима учитеља Живојина Kузмановића, сељаци су одушевљено примили те пилоте. Износили су вино, чарапе износиле жене, везене чарапе. Пешкире износиле кад су они долазили. Све је то примљено с одушевљењем. Није их издао нико. Нико, нико, нико. Исти утисак делили су и савезнички ваздухопловци и официри. Чувани у строгој тајности, спашени авијатичари су, како не би одударали од околине, пуштали браде, облачили гуњеве и опанке, на главе стављали шајкаче и кокарде. У међувремену, у брдима изнад Горњег Милановца, у непосредној близини Равне горе, у вишемесечној сељачкој ноћној моби читаво једно брдо је поравнавано како би на њему настала импровизована писта за евакуисање спашених пилота назад, у њихове базе у Јужној Италији. Пијук, лопата, волови и голе руке, биле су, како је записао Звонимир Вучковић, једини алат који су имали на располагању при изградњи аеродрома у Прањанима. И ова операција је успела и, ноћу, 29. маја 1944, први савезнички авион спустио се на прањанску писту, успешно евакуишући групу од 40 америчких и 20 британских авијатичара. Овакве акције поновиће се и наредних дана, али су тада (31. маја), скупа са ваздухопловцима, на разочарење официра ЈВуО према Италији одлетели и последњи чланови савезничких мисија при Михаиловићевом штабу.

Међутим, савезнички ваздухопловци су и након овог датума бивали приморани да се приземље у Србији, па се постављало питање њиховог даљег статуса. Kако је један Михаиловићев официр записао, упркос осећају да су напуштени од западних савезника, код команданата ЈВуО није било дилеме да ће савезнички пилоти и надаље бити третирани као и до тада. Они су и даље сакупљани по корпусима, а потом пребацивани до Прањана, где је, у координацији са официром ОСС Џорџом Мусулином и савезничком командом у Барију, предстојало организовање операције великог стила, данас у историографији познатој под именом Ваздушни мост. У ноћи 9/10. августа прва група авиона типа Ц-47 спустила се поново на прањански аеродром и започела нову фазу евакуације авијатичара за Бари.

Операција се, кроз сарадњу Михаиловићевих и савезничких снага, наставила и у наредних неколико месеци, па је до краја 1944, у седам наврата, у базе у Италији из Прањана, Kоцељеве и Бољанића пребачено укупно 417 савезничких, претежно америчких ваздухопловаца.

Тако, долази до успешног реализовања крупног војно-стратешког подухвата какав је представљала операција Ваздушни мост. Мемоаристи из блиског окружења Драже Михаиловића навели су да је до ње са Михаиловићеве стране дошло на првом месту из моралних разлога будући да није желео да савезничке авијатичаре препусти Немцима; тек после тога је стајала нада да ће то довести и до продубљивања политичких веза са САД у тренутку када је Равногорски покрет, одлуком сила-савезница, био остављен на цедилу. Читава операција одигравала се у завршници грађанског рата у Србији, у време када су савезничке снаге богато снабдевале оружјем и муницијом комунистичке снаге. Тај утисак сумирао је са горчином мајор ЈВуО Александар Милошевић: Нечувено у историји: помагали смо онога ко је омогућио, муницијом, оружјем, опремом, и моралном подршком нашем непријатељу да нас, баш ту и тих дана, надвлада.

Наука још увек није у потпуности расветлила још један догађај који је био у блиској вези са операцијом Халyард – а то је улога америчке мисије пуковника Роберта Мекдауела која је стигла у Србију и код Михаиловића у исто време и истим авионом када ју је напустио Џорџ Мусулин.

Теоретичари завера ће рећи да је тај чин заправо представљао и врхунац наведене операције. Високо рангирани амерички обавештајни официр, предратни професор историје Балкана на универзитету у Мичигену, Макдауел је у Србији званично предводио неполитичку мисију која је требало да ступи у контакт са генералом Михаиловићем и у Србији формира важан обавештајни центар САД.

Због ове мисије код западних савезника оштро су протестовали и Тито и совјети, али је Макдауел уз Михаиловића ипак остао наредних неколико месеци. Сматра се да је он пресудно утицао и на Михаиловићеву одлуку да се повуче у Босну и скроји даљу стратегију свог покрета, верујући у офанзиву САД на Балкану. Такође, Мекдауел је ступио и у посредну везу са Хитлеровим опуномоћником за Балкан Херманом Нојбахером, покушавајући да издејствује предају преосталих немачких снага Американцима. Радило се, очигледно, о игри великих која је могла утицати на потпуно другачији исход рата и поделу улога на Балкану. Доступни историјски извори, иако оскудни, указују и на то да Мекдауел није био тек авантуриста који је блефирао у корацима, већ да је унеколико и извршавао наређења лидера ОСС, генерала Донована…

Све што се даље дешавало је позната историја. Генерал Михаиловић је, напуштен од савезника, доживео слом и био препуштен како је и сам оценио, светском вихору који је однео њега и његов рад. Амерички ваздухопловци који су намеравали да сведоче у његову корист на стаљинистичком процесу 1946. били су у томе онемогућени. Врхунац ироније био је када му је председник САД Хари Труман, пошто је убијен, 1948. доделио Легију за заслуге, највиши орден којим Американци одликују странце. У исто време, Јосип Броз Тито је, супротстављајући се Стаљину, постао вођа прве државе у до тада монолитном комунистичком блоку која је постајала дисидентска, што је довело до почетка стварања његовог култа на Западу. Тито је у свету Хладног рата постајао нови важан савезник западних демократија на Балкану и у Европи, а успомена на жртвованог генерала, Халијард и Прањане временом је све више бледела…

 

Немања Девић, Демостат

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *