Kад је Црњански тражио повишицу од Стојадиновића: „Постоје људи које плаћам и они које ценим. Вас веома ценим“

Поделите:

„Слободан Јовановић је веома ценио његов таленат, али не и његов друштвени лик: Црњански га је немилосрдно иронизовао у Ембахадама. Али не – како су неки тврдили – зато што се додворавао комунистима, него зато што је – у својим позним делима – иронизовао сваког“

Често су се експлоатисали текстови Милоша Црњанског о фашизму који су коришћени као „показатељ његове идеолошке искренутости“. Политичка уверења великог писца и данас су предмет интересовања и вечите дилеме да ли су на његове политичке ставове утицали аутентични погледи на свет, а колико је то било питање духа времена.

„Kада је реч о његовој наклоности Франку, Мусолинију и Хитлеру, треба разликовати оно што је званично објављивао као дописник новина и дипломатски службеник од онога о чему је извештавао поверљивим дописима или приватно говорио. У новинским текстовима има хвалоспева који делују непријатно. Да у њима има нечег од опште атмосфере времена и државне оријентације, видимо у поруци једног другог човека, који каже: ‘Да Енглеска доживи националну несрећу упоредиву са несрећом коју је Немачка доживела 1918, молио бих Бога да нам пошаље човека ваше воље и снаге ума.’ То пише у Черчиловом отвореном писму Хитлеру које је Тимес пренео 1938. године“, каже у разговору за Недељник од 30. новембра, Мило Ломпар професор Филолошког факултета и председник Задужбине Милоша Црњанског.

„Милан Јовановић Стоимировић, који му није био наклоњен, записао је – у приватним сећањима – да је Црњански Хитлера називао лудаком, његову околину бандом, да је процењивао да ће тај режим завршити на скандалозан начин, јер ће излаз из унутрашњих тешкоћа потражити и наћи у рату, ‘у коме ће Хитлер искасапити немачки народ, али упропастити и целу Европу’. Да ли је логично помислити да је човек који је – 1936. године – овако прецизно оцртао будуће догађаје био – убеђени фашиста? Нема антисемитизма код њега: напротив. Грол је – у свом лондонском дневнику – оценио да он није никакав фашиста, али да нема поверења у демократију и либерализам. Можда је ту корен његове данашње субверзивности“.

Са професором Ломпаром разговарали смо и о односу Милоша Црњанског према Милану Стојадиновићу, кнезу Павлу, Слободану Јовановићу…

„Његово основно политичко гледиште било је везано за државну идеју: тада су комунисти – као и усташе – програмски тежили уништењу југословенске државе. То је важан разлог за његов антикомунизам. За Стојадиновића је радио одано и енергично, трајно га је ценио, премда је имао неугодних искустава са њим. Kада му је – као дипломата – затражио повишицу, добио је одговор: ‘Постоје, господине Црњански, људи које плаћам и они које ценим, а Вас веома ценим.’ Имао је представу да овај политичар може најбоље одржати државну идеју. Интимуси кнеза Павла били су Kашанин и Андрић, а не Црњански. Слободан Јовановић је веома ценио његов таленат, али не и његов друштвени лик: Црњански га је немилосрдно иронизовао у Ембахадама. Али не – како су неки тврдили – зато што се додворавао комунистима, него зато што је – у својим позним делима – иронизовао сваког: почевши од самог себе. Била је то нихилистичка иронија која се ни пред ким не зауставља. Kада је интервјуисао Драгишу Васића, за часопис Идеје 1934, показао је поштовање према његовој личности“, рекао је Ломпар.

Са професором Ломпаром, у великом интервјуу, говорили смо о статусу Милоша Црњанског у српској књижевности и српском друштву, о томе ко је највећи српски писац, о истинама и заблудама о Црњанском, његовим политичким ставовима, неправдама према великом писцу које и данас трају…

 

 

Недељник

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *