Масимо Савић: Некада сам могао распознати и из даљине људе с којима имам нешто заједничко

Поделите:

Регионална звезда имаће два концерта у Сава центру, 22. и 23. децембра Массимо каже да се размишља о вецем простору,али кад за то доде време. До тада ужива у раду са дивним сарадницима, дивним бендом, као и у друштву породице и породичног љубимца – пса

Један од највољенијих музичара са ових простора Массимо Савић одржаће два концерта у београдском Сава центру, 22. и 23. децембра. Та два концерта биће врхунац његове турнеје по Србији и традиција на коју је навикао своју публику. За ове концерте владало је огромно интересовање; може се и рећи да је сваке године та потражња за картама све већа. Публика већ зна да ће сваки његов концерт бити другачији јер Массимо не фолира ни наступ, ни публику и сваки пут помера границе у продукцијском и музичком смислу. Ипак, Арену још није заказао, а у ексклузивном интервјуу за Недељник објашњава и због чега.

Упорно заказујете концерте у истој сали, истом термину, а публика је доказала да жели и много више од вас, па распродате и два концерта. Јесте ли доследни свему?
Опростите, али ја упорно ништа не радим у животу, ради се о концертима који се спремају јако дуго. Сава центар је простор који се треба дебело унапријед резервирати, а пошто се ослањамо ипак на традицију коју смо покренули прије доста година, још у сурадњи с Вулетом (Зоран Вуловић, оп.а.), наши концерти су увијек били пар дана прије Божића и нама је некако одговарао тај термин. Очито је тај термин одговарао и публици. Не ради се ту о упорном инзистирању на неком датуму, то се једноставно тако догоди. Али да, итекако размишљамо о већем простору. У овој маси изгубљене умјетности и морала ипак се догоди нешто, људи који воле то што радим, и уколико они покажу интерес да направимо концерт у некој Арени – нитко сретнији од мене.

Имате ли жељу да те неке нове младе музичке снаге измисле нешто квалитетно по стандардима новог вала? Kако вам се чине клинци данас, имају ли ‘смисла’ или је тај генерацијски јаз остао непремостив? Kазете ли себи, ‘доста је, сад се претварас у џангризавог маторца?’

Морате схватити да сам ја интернетско доба већ проживио почетком 80-их само што то нисмо радили у дигиталном смислу, него у аналогном. Ми смо се дружили, измјењивали информације, било је пуно више физичког кретања. Ниси имао ситуацију као данас да имаш тисуће пријатеља на Фацебооку које никада ниси срео, да не знаш како ходају, како изгледају, какве су им аспирације. Некада си једноставно морао сусретати те људе ен фаце. Никада не помислим о себи као некоме тко ће се наћи у нескладу са генерацијама које иду путем којим иду. Мени је јасан порез који се мора платити на дигиталну револуцију и на разне социјалне платформе. Порез је отуђење, порез је површност, порез је неучење и стагнирање у знању.

Рекли сте да су вас зезали да сте пресли у хипстере с последњим албумом и песмом „Нека ти плове бродови“. Али то је прилично другачији албум и у смислу да је прилично оптимистичан?

Да ли је опет дошао у моду човјек који има занимљиву браду и бркове, а нема пребите паре – немам појма. Ја само знам да сам некада могао на сто метара препознати човјека с којим бих могао разговарати. Он је изгледао, ходао и зрачио другачије. Имао је смисао за одијевање, а ја данас на сто метара не могу распознати човјека с којим имам исте погледе на свијет јер сви изгледају унифомирано, врло добро. Тек кад отворе уста схватиш о коме се ради. Некада сам ипак, можда ће то нетко осудити и рећи да сам носталгичар, али некада сам могао распознати и из даљине људе с којима имам нешто заједничко.

Ви сте врло отворени са медијима, али да ли читате штампу и портале и шта читате? Музичке вести су реткост, углавном је то ријалити? Да ли нађете данас у медијима нешто што вас занима и шта је то?

Прва ствар коју учиним у већини путовања према Србији је да када пређем границу станем купити разне тисковине јер ме јако забавља све то читати – тко је кога истукао, пљунуо, двоглава аждаја нађена поред Ниша и тако даље. Мени је то страховито интересантно… Међутим, да ли је болесно? Болесно је. Свако толико закачим и реалитyје, али камо све то скупа иде, не знам, гледам на то као на неку социјалну студију. Све то мене тјера да направим свој микросвијет у којем све функционира. Имам дивне сураднике, диван бенд, обитељ, пса, И мени више за срећу није потребно.

 

Недељник

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *