Михаило Алић: Друга страна родне статистике

Поделите:

Женске НВО и одбори за родну равноправност, финансирани готово искључиво из ЕУ и САД, износе статистике о неравномерној заступљености жена коју оне називају неравноправност, без објашњавања узрока, већ уз тврдњу да се ради о неправедном различитом третирању жена, тј. дискриминацији. Анализираћемо два таква „истраживања“, и објаснити шта је ту спорно. Истраживања која налазе да су жене мањина у проценту запослених и мање плаћене од мушкараца (али никада се НЕ показује да је то ЗА ИСТИ РАД) нису сама себи сврха, већ се раде да би се оправдали каснији захтеви за „анти-дискриминационим“ мерама које ће женама дати преференцијални, повлашћен, положај у односу на мушкарце при запошљавању и „вредновању“. Тако се привилегије освајају на бази намерно погрешног објашњавања статистика.

О резултатима првог истраживања сазнајемо у емисији симптоматичног назива („Речено и прећутано“) емитованој 27.11.17 у подне на Радио Београду 2 (www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/2949170/receno-i-precutano.html). Увод је: „Жене у Србији просечно зарађују мање од мушкараца, а притом су квалификованије. Од милион и по радно способних жена старосне категорије преко 45 година, више од трећине су неактивне, што значи да немају посао, нити га траже, а од запослених, чак једна четвртина високообразованих ради испод своје стручне спреме. Неједнакост при запошљавању погађа и жене и њихове породице, али последице трпи цело друштво. О положају жена на тржишту рада Србије које имају преко 45 година, говоре Јелена Стошић, чланица удружења „Жене на прекретници“ (мада је најављена и на веб страници представљена председница УО удружења) и Оливера Вуковић, директор „Сецонс групе за развојну иницијативу“. У првим реченицама Јелена каже „и раније су постојала истраживања генерално о положају жена на тржишту рада која су указивала на једну велику неравноправноправност, односно на велики родни јаз, дакле жене се слабије запошљавају него мушкарци, притом су мање плаћене и ако су исте квалификационе структуре, или чак образованије“. Видимо да се намерно уместо термина „неравномерност“ користи термин различитог значења „неравноправност“, јер потоњи има емотивни набој неправде, након кога следи позив боркиња за социјалну правду на измену стања, по сценарију који смо већ описали у уводу. Друго је стара феминистичка жалопојка да су жене мање плаћене, користећи еуфемизам „исте квалификационе структуре“ за изједначавање са мушкарцима. Сваком и са мало животног искуства је јасно да су дефицитарна занимања више плаћена од суфицитарних, где има више кандидата, а мање послова. Ова подела је успостављена према потребама друштва, а реалност је да природне и техничке науке, које већина сматра тежим за студирање и касније рад имају већу тражњу него друштвене, па је и дефицит много већи у првим у поређењу са другим. Сопственим избором, без обзира на његову исплативост и могућност каснијег запошљавања, жене и даље бирају баш ову другу групу факултета, добровољно пристајући да у каријери у просеку буду теже запосливе и мање плаћене него мушкарци који завршавају факултете поменуте прве групе. Ово је позната чињеница, а и види се на графикону из најновије публикација Републичког завода за статистику (РЗС) која ће бити друго истраживање које ћемо анализирати:

Симптоматичан је и навод из увода „више од трећине су неактивне, што значи да немају посао, нити га траже“, па се поставља питање зашто га не траже. Брзо објашњење Јелена налази у изгубљеном самопоуздању, но за већину жена то не мора да буде проблем, већ чињеница да су вероватно издржавана лица, као мајке, домаћице или кориснице мужевљеве пензије, имања и уштеђевине, народским језиком „добро су се удале“, па не морају да траже посао. Потоње претпоставку потврђује графикону из поменуте публикације РЗС-а, у коме видимо да жене три пута чешће од мушкараца брину о другим лицима или наводе личне и породичне разлоге у вези нетражења посла (16% у односу на 5%), док је два пута чешће него код мушкараца узрок „да су без радног искуства“ или је то „плата/пензија од супружника/родитеља или других чланова домаћинства“, а губитак наде / самопоуздања је узрок у само једноцифреном проценту случајева. ЗНАЧИ НЕ РАДИ СЕ О ДИСКРИМИНАЦИЈИ, већ о томе да су жене два пута чешће издржавана лица, па ни не морају да траже посао. Последица тога је да нису потребне никакве „мере, акциони планови и стратегије“, а паре пореских обвезника треба усмерити у едукацију жена и мушкараца ка више универзалним родним улогама, како мушкарци не би имали просечно 5 година краћи животни век него жене, већ да се и на том пољу оствари „родна равноправност“.

Водитељка већ у следећем питању користи стереотип феминизма жртве и унапред донешену квалификацију: „Колико је ово истраживање отворило слику дискриминације чије су жртве жене?“. Истраживачица је у одговору иницијално опрезнија у квалификацијама, па каже да су жене 45+ заправо „у нешто незавиднијем положају него остале“, но потом и она почиње да користи реч „дискриминација по више основа“. Да су и мушкараци исте старосне групе погођени проблемима у запошљавању могло би се утврдити да је слично истраживање на њима рађено, а види се и на графикону из поменуте публикације РЗС-а:

Наставља се пожртвљавање жена тако што се помиње злостављање жена у Холиводу (позната скорашња акција пријављивања сексуалног узнемиравања на послу, погледајте на интернету кампању претрагом #mеТwо), и износе налази студије по којој „жене треба да раде 40 дана више него мушкарци да би остварили исту финансијску добит, практично раде новембар и децембар да би стигле мушкарце“, не узимајући у обзир сопствене изборе професија, као и чињеницу да раде у много бољим радним условима, мањи број сати, чешће одсуствују са посла, не раде ноћу, викендом и празником, на отвореном, киши и мразу, на висини и у осталим ризичним занимањима. Наравно, нису то феминисткиње у Србији измислиле, тезу о дискриминацији жена у запошљавању заступа Европска комисија (http://ec.europa.eu/justice/gender-equality/gender-pay-gap/index_en.htm), која већ на следећој страници („What are the causes?“) објашњава узроке доходовног јаза, сада признајући да директна дискриминација има мали удео, али за неједнако вредновање сличних квалификација жена и мушкараца наводе да је касирка у супермаркету мање плаћена него мушкарац који пуни полице робом, што признају да је знатно физички захтевнији посао. Решење ове „дискриминације“ изузетно је лако, и не треба да се улажу милиони евра у његово решавање преко разних комисија, одбора за равноправност и истраживања НВО-а, већ само женама треба сугерисати да пређу са касе да раде у магацин, где их нико неће видети цео дан, где никада неће сести, и где ће се после смене вратити стварно физички исцрпљене. Такође, мотивисати их да завршавају теже, техничке факултете, али без „гледања кроз прсте“ при оцењивању на испитима и промоцији на радном месту, омогућити им да раде ноћу, викендом и празником, …, и проблем је решен! Но феминисткиње би радије да проблем реше на другачији начин, лакши и лепши за жене, „применом мера, акционих планова и стратегија“, и „у том смислу је јако важно правити нон стоп притисак, проверавати да ли се реализује ова стратегија за родну равноправност“. Значи оне нам саме говоре који је њихов метод, а то је стални притисак, као и у случају насиља у породици, као и у свакој следећој иницијативи, у Америци видимо да је то сексуално узнемиравање и силовање. Подсетимо да су још крајем 19. века своју борбу суфражеткиње остваривале марксистичким методама разбијања прозора и излога, и нападима на полицајце.

Погледајмо сада најновију публикацију РЗС-а „Жене и мушкарци у Србији“ (http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/repository/documents/00/02/66/96/Zene_i_muskarci_u_Republici_Srbiji_web_2017.pdf) и чланак о њему у „Политици“ од 26.11.17. На првој страници ове публикације сазнајемо: „Публикација је објављена уз подршку Агенције за родну равноправност и оснаживање жена (UN WOMEN)“, па се поставља питање зашто једна државна институција има потребу за страном „подршком“ (нажалост то се не односи само на ову институцију), као и да ли та подршка има утицај на избор и интерпретацију података који се приказују. У првом пасусу чланка пише: „Самохрани родитељи углавном су женског пола – чак 80 одсто једнородитељских породица чине мајка и дете“, што је опасна замена теза која позива на акцију социјалне правде, док је истина да велика већина деце у једнородитељским породицама има познате, живе и присутне очеве који плаћају за њихово издржавање, па се мајке не могу назвати самохране. Но знајући стање електронске евиденције и провера у Србији, лако можемо замислити сценарио где „самохране“ мајке као „умиљато јагње“ добијају помоћ и од оца и од државе. Нови закон о спречавању насиља у породици, као и могућност злоупотребе социјалне помоћи, може да мотивише несавесне мајке да растурају породице, где би им као награда остајао стан, дете и двоструко издржавање. Подсетимо да буџет државе пуне порески обвезници који су опет већином мушкарци, јер чине већину запослених, имају веће зараде и власници су већине приватних фирми и некретнина.

Позив на социјалну акцију биће и податак да је „стопа запослености жена износила је 38 процената, док је стопа запослености мушкараца била 53 одсто“, што захтева одлучну акцију за укидање дискриминације у запошљавању, вероватно у форми стимулација и преференцијалног третмана жена, ради њиховог даљег „оснаживања“, мада се стопа запослености лако може објаснити горепоменутим изборима школовања и позицијом жена као издржаваних лица. Говори се и о доходовном јазу, старој феминистичкој жалопојки, мада се признаје да „је мањи јаз у зарадама између жена и мушкараца у односу на европски просек: само је Румунија боља од нас у овој области“.

Интересантно је и да је „међу особама са инвалидитетом веће учешће жена (58 одсто) него мушкараца (42 процента)“, но ту се ради о урођеном инвалидитету. О показатељима где су мушкарци угрожени се наравно не говори, као што је број повреда и смрти на раду, где мушкарци убедљиво воде, 67% свих повреда на раду, и преко 90% смрти (зависно од године и земље, али увек преко 90).

Чланак истиче и да се „жене баве кућним пословима око четири и по сата дневно, а мушкарци – два сата. Кад би се рад у домаћинству плаћао по минималној цени сата, жене би само за то требало да буду плаћене 138 евра месечно“. Не каже да би онда мушкарци требали да буду плаћени за своја два сата, па је разлика коју мушкарац „дугује“ жени само 77 евра, пола од тога он одради у ванкућним породичним активностима (око кола, пијаце, мајстора), а више од пола доприносећи кућном буџету већом платом и мањом потрошњом. Најважније, а ретко помињано, је да се време рада у кући не мери неком објективном методом већ „по сопственом исказу“, па се не може одбацити да у томе има преувеличавања, непотребно или не-ефикасно утрошеног времена, и осталих субјективних фактора. Подацима у поменутој публикацији, која признаје да „без обзира на то да ли су запослене или не, жене, у односу на мушкарце, двоструко више времена раде у кући, а упола мање времена проводе на плаћеним пословима“, може се додати да пошто је рад на плаћеним пословима квалификованији и плаћенији по сату, допринос мушкараца у породици је и даље већи. Све то је оно што боркиње за социјалну правду не желе да се зна и дискутује, јер би то њихов ангажман учинило беспредметним и беспотребним.

Михаило Алић
www.ultrahome.in.rs/muska

Поделите:
4 replies
  1. дулебг
    дулебг says:

    Увек треба пујдати мањину против већине. А већина су, у економском и политичком смислу, мушкарци у радном добу. Зато им треба одузети сва права, а дати их женама, деци, ЛГБТ, мањинама, инвалидима – који пак не могу да буду непослушни, пошто и даље остају мањина.

    Жене чине страшну штету себи, својој деци и својим мушкарцима, ако се приме у ову игру. То је издаја, а издаја се не исплати.

    Одговори
  2. Mihailo Alić
    Mihailo Alić says:

    Još neke studije iz SAD i UK koje je izneo Majlo Janopulos komentarišu feminističke navode da muškarci zaradjuju više zbog diskriminacije žena u zapošljavanju. On je izjavio da muškarci više rade prekovremeno, a u osmom minutu donjeg videa i da su žene do 35 godine plaćene više od muškaraca na istim poslovima, kao i da imaju duplo veće šanse da se zaposle u poslovima gde su manje zastupljene (nauka, tehnologija). Pogledajte celu debatu izmedju njega i feministkinje, traje samo 15 minuta, a možete uključiti i titl, kao i smanjiti brzinu na 0.75 ili 0.5 radi lakšeg praćenja, ako vam engleski nije jača strana:

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *