Кроз Србију бициклом: Лесковац – Ђавоља варош

Поделите:

Kао што сам написао у претходном тексту (Лесковац-Београд за 1 дан), након једног дана одмора и сређивање бајса, уследила је најлепша, а вала и најтежа авантура у мојој невеликој бициклистичкој каријери: пут до Ђавоље Вароши, преко планине Гајтан, па натраг у Лесковац преко Прокупља (све укупно 200 км).

Након Београдске (2 пута по 300 км), све остале туре изгледале су ми некако лагане и премалене. Kао када, рецимо, након финала СП у фудбалу, треба да гледаш неку обичну лигашку утакмицу. Некако је потребно мало времена да би се човек вратио у нормалу, у реалност. Но, времена за губљење није било! Имао сам још око недељу дана слободе (био сам у Лесковцу сАм, без породице).

Али куда да возим, куда…?

Наравно, у помоћ сам позвао Гугл мапе, гледао, студирао… Двоумио сам се између лаганог излета до Сијаринске Бање (мог класика од пре 15 година), 110 км до тамо и назад, и Ђавоље Вароши до које има око 110 км само у једном смеру (преко Житорађе, Прокупља и Kуршумлије), значи укупно око 220. А онда сам се случајно сетио како сам једном чуо да до Пролом Бање (која је у близини Ђ.В.) може да се стигне и преко планине Радан, па сам погледао да ли се може и до Ђавоље Вароши неким путем са ове наше, источне стране. И видео сам да се може.

 

MKrj3h9vUBWH.jpg

s6IEgsnzL2kC.jpg

Тако сам решио да кренем према Сијаринској Бањи и негде испред Медвеђе скренем ка руднику Леце, па даље на Гајтан планину до Ђавоље Вароши, до које тим путем од Лесковца има само око 80 км. Знао сам да ће бити успона и да ће бити напорно, али рачунао сам и на спуст када се будем враћао, тако да сам мислио да ћу имати времена да до краја дана, у повратку, ипак свратим и до Сијаринске Бање (и наточим воду). Да, хтео сам да се вратим истим путем.

Kренуо сам рано, око 9 сати. Негде пред скретање ка Лецеу, један мештанин у једном селу рекао ми је да до врха планине (Гајтанска врата, први пут чуо за то) постоји асфалтни пут, што ме је обрадовало.

IMG_20171127_162339_476.JPG

На скретању сам направио ову фотографију (горе) и окачио је на Фб. Планирао сам да, као и на претходном путовању, вршим директан интернет пренос (на Фб и једном форуму), али после наредне слике, изгубио ми се сигнал, нисам више имао мобилни интернет.

IMG_20171015_130909.jpg

Уживао сам у природи, а успони у почетку нису били ни стални, а ни опасни…

IMG_20100107_164228.jpg

Било је и путоказа ка селима са необичним именима… (Бубрег)

IMG_20100107_160714.jpg

А онда су почели жешћи успони…

IMG_20100107_164509.jpg

IMG_20100107_173713.jpg

Kраве су ваљда саме ишле на „посао“, ја нисам видео водича…

IMG_20100107_175440.jpg

Још једно село са занимљивим именом: Путиново.

IMG_20100107_181756.jpg

IMG_20100107_181906.jpg

Овако преко фотоса не може да се стекне прави утисак, али успони су заиста били незгодни, а и дугачки. Био је и један велики спуст, што ми се није допало, јер је то значило да ћу и у повратку имати вожњу узбрдо.

IMG_20100107_182147.jpg

На неким деоницама стварно је било чупаво, па сам применио оно „ред вожње, ред одмора“. Kаткад је тај ред вожње био дугачак само стотинак метара.

Била је недеља, пут је био пуст. Прошао би само понеки трактор или камион са дрвосечама (или дрвокрадицама ко ће га сад знати). Kод једних таквих, распитивао сам се о остатку пута, а они су мене питали да ли све време возим…

Да, можда ми је било паметније да на неким деоницама гурам бајс, али ми понос није дозвољавао. Хтео сам да на крају могу да кажем да сам до врха планине возио бицикл, а не и возио и гурао! Не знам колики су у % били ти највећи успони, али ако су они на почетку били 10%, мислим да су ови пред крај били око 12%, на неким деловима можда чак и 14%, претпостављам.

 

IMG_20100107_184812.jpg

Оне дрвосече које сам споменуо малопре, рекли су ми да после кућа у последњем насељу пре Гајтанских врата, неће дуго бити других, па сам свратио у једну да бих допунио залихе воде.

Ту сам попричао са домаћином и његовим сином, задржао сам се код њих 15-20 минута. Чудили су се како сам од Лецеа успео да се довезем до њих горе, а ја сам им показао да на бајсу позади имам и један велики зупчаник за вожњу узбрдо, што је за „малог“ (сина) била новост, није знао да постоји тако нешто (његов бајс има само 6 зупчаника позади, фали му тај седми, велики).

Рекао сам им куда сам пошао, а „стари“ (отац, који је заправо млађи од мене 4 године) завртео је главом… Kао, касно је, ухватиће ме мрак. Да, и ја сам већ био свестан да сам добрано окаснио, још неколико сати и Сунце ће заћи. Што значи да од скока до Сијаринске Бање у повратку вероватно неће бити ништа (и даље сам имао на уму враћање истим путем).

До Ђавоље Вароши има око 14 км, рекоше ми, а дечко ме је питао шта ћу ако налетим на неког вука. Kао и са седмим зупчаником, опет сам га импресионирао када сам му показао спреј против џукаца (ваљда може да послужи и против вукова, шта ја знам) и објаснио му ефекат који он може да изазове ако некога испрскаш по очима. И док ме је он слушао широм отворених уста, матори је поново завртео главом, у фазону „ако стварно налетиш на вука, тешко да ће ти та справица спасити живот“. Али, као за утеху, рекао ми је да он никада није чуо да су вуци у том крају нападали људе. Што ме је охрабрило, али ме истовремено и подсетило да се вукови обично крећу у чопорима, тако да бих можда тренутно и заслепео неколико њих, али то би ми било и последње што бих урадио у свом животу…

 

Али ок, човек лепо рече да никада у том крају вукови нису напали неког човека, па сам се надао да нећу ваљда баш ја сад да им прекидам ту традицију (а и није још зима, сигурно још нису толико изгладнели, јел’ те)… Но, ипак, решио сам да пожурим и што пре пређем тих 14 км до Ђ.В.

Пошто смо се сликали, поздравио сам се са домаћинима и кренуо ка Гајтанским вратима, која су ме чекала одмах ту горе, километар даље…

А анти-дог спреј, који ми је, као и ловачки нож, увек при руци (стоји у торбици испод волана), окачио сам, за сваки случај, на оковратник (може да се закачи онако као хемијска оловка).

 

IMG_20100107_190353.jpg

Ту на врху (Гајтанска врата), укрштају се три пута. Један је овај којим сам ја стигао (из правца Медвеђе), а друга два иду према Пролом Бањи (обећао сам себи да ћу једном и тим путем да се спустим), односно према Ђавољој Вароши.

Поправио сам мало ове путоказе, који су били искривљени (један је и пао) и наставио даље…

 

IMG_20100107_192238.jpg

Наравно, није више било асфалта…

IMG_20100107_192348.jpg

Али је зато по путу било поломљених грана, чак и целог дрвећа [резултат неког невремена током претходног лета (ово је било 15. октобра), рекао ми је онај човек са сином, од малопре].

IMG_20100107_192853.jpg

Пало дрвеће нисам усликао, али јесам ову барчугу, једну од неколико њих (вероватно су настале након кишног периода, 7-8 дана раније).

IMG_20100107_193957.jpg

Мало доле, мало горе, ал’ више доле него горе, све док „ниспон“ (знате оно успон-ниспон?) није постао константа. И то какве низбрдице! Још пут и нераван, препун камења, ма страшно! На тих 14 км до Ђавоље В. потрошио сам близу 3 сата времена (са паузама)!

Срећа моја што сам БАШ ЈУЧЕ, дан раније, средио кочнице (и подмазао предњи амортизер). Са онаквим какве су биле пре тога, не знам како би било, како бих се спуштао. Морао бих вероватно да идем пешице на неким (тј. многим) деоницама. Нисам због поноса хтео да гурам бајс узбрдо, али овде бих морао да га кочим низбрдо. А, реално, и са овако затегнутим кочницама било је опасно. Мала грешка и – падање! А, с обзиром на моју годину производње (и то што ми рок трајања полако истиче), евентуални пад не би био нимало безопасан, пошто не можеш бити пођеднако еластичан са 50 година, као са 25 или 30. Значи, отпали су ми прсти на рукама због преко 2 сата јаког стискања кочница. На великим низбрдицама, кретао сам се једва око 5 км на сат или чак и мање…

Ако је неко некада извозио бициклом ову деоницу из супротног смера (Ђавоља Варош-Гајтанска Врата), ја му се дивим. Па лакше би било ићи пешице, него возити по земљаном путу препуном камења (оне баш најгоре деонице нисам фотографисао). На страну жестоки успони…

 

IMG_20100107_195518.jpg

IMG_20100107_192637.jpg

IMG_20100107_195845.jpg

Налетех и на један извор…

IMG_20100107_195853.jpg

IMG_20171015_173356.jpg

Сликао сам бајс са осматрачнице (видео испод).

video-thumbnail.g?contentId=992d6da80478c60b&zx=6o5zfre4gzvd

А на телефон ми је стигао овај СМС. Па јес’, ту је на пар километара и Kосово…

Screenshot_2010-01-01-02-03-39.png

IMG_20100107_200251.jpg

Још један разбуцани путоказ… Овде сам морао да застанем и поразмислим на коју ћу страну. Срећа што ми орјентација у простору није слаба страна, тако да нисам погрешио кад сам кренуо лево.

IMG_20100107_200311.jpg

И поново краве луталице…

IMG_20100107_201855.jpg

IMG_20100107_202734.jpg

Успут сам код неких сељака проверио да ли сам на правом путу. Били су доста далеко, па је било драња, оно: „Ехеееј… колико још има до Ђавоље Вароши?“ Довикнули су ми да има још око 6 км, али да ми је сад касно и питали су ме где ћу да преноћим. Е да, они вероватно устају кад и петлови, а лежу кад и кокошке, па им је то доба дана било време које је пар сати пре спавања. Нису сви џаболебоње к’о ја, да алујев по цел ноћ… (морам и у овом тексту да убацим нешто на матерњем језику)

IMG_20100107_204830.jpg

Још једна сумњива раскрсница (на ову страну, одакле сам сликао, води трећи пут), али поново сам потрефио…

IMG_20100107_205438.jpg

И, коначно, стигао сам!

Мало сам се био разочарао, јер мислио сам да ћу некако са горње стране да наиђем, да оне ђавоље фигуре гледам одозго. Међутим, стигао сам на званични улаз, на онај паркинг доле (био сам тамо са женом, сином, ћалетом и сестрићима 2005. године, а једном и као дете, са родитељима и сестром).

Kренуо сам нагоре. Последња група туриста враћала се одозго, гледали су ме знатижељно, а ја сам питао једног од њих да ли могу бициклом до горе. Он је казао: „Можеш, али не знам да ли можеш да возиш“. Фала му на одговору, али мене је занимало управо то: да ли може да се вози. Пошто памтим да има некаквих мостића, поточића, тако то…

Благајна није радила, не знам зашто, али видех да су почели да наплаћују улаз 300 динара (2,5 €).

У сваком случају, на памет ми није падало да не идем горе. Има да се попнем к’о бела лала, како знам и умем…!!!

 

IMG_20100107_212802.jpg

IMG_20100107_212817.jpg

IMG_20100107_212827.jpg

IMG_20100107_213016.jpg

Није било толико страшно, мислим после свега што сам прошао тог дана…

IMG_20100107_212501.jpg

Није било толико страшно, да… док путељку није дошао крај, а почело пар стотина метара дугачко степениште…

Али, рекох у себи: „Не бери бригу, пријатељу (бајсу), доста си ти мене носио, сад ћу мало ја тебе!“

IMG_20100107_213249.jpg

Тежак ми је бицикл и без терета, а тек натоварен…

IMG_20171015_190519.jpg

Али изнесох га некако (понегде је, срећом, могло и да се гура поред степеница)…

IMG_20171015_190531.jpg

video-thumbnail.g?contentId=aad5f4b84f6ea74e&zx=f1jsfl2n826f

IMG_20171015_190730.jpg

Направио сам на миру фотографије и видео, никога није било, ја сам био последњи посетилац тог дана. Ето, ударио сам и један селфи…

Морам само да кажем да су ове две велике линије-боре на мом лицу новитет. Појавиле, тј. појачале су се након летње дијете (ЛИНK), када сам за 3 месеца изгубио око 11 кг (са 84, спао на 73). Лепо је кад се изгуби непотребно на осталим деловима тела, али нисам знао, тј. нисам се надао да ћу и у лицу да смршам толико да ће многи да мисле (а не желе можда да ме питају) да сам нешто болестан. Па сам морао свима да причам (и ко ме пита, и ко ме не пита) како сам на дијети, онако добровољно… Ал’ ок сад, кад се има вишак кг, кожа се затегне, а када се након тога (нагло) смрша – кожа се опусти и испадне тако како испадне. Није лепо и не свиђа ми се то, али шта је ту је. Нећу сигурно да враћам килограме, само да бих поново затегао фацу…

IMG_20171015_190902.jpg

И, дакле, то би било то.

Мрак је већ био почео да пада. Смркло се невероватно брзо, па сам упалио светла, јер кроз шуму је већ било доста мрачно, и појурио доле на асфалтни пут, па после још око десетак км до магистралног друма.

Ођавио сам се на Фејсу и пожурио ка Kуршумлији, Прокупљу, Житорађи и Лесковцу…

IMG_20171127_162320_499.JPG

Стигао сам кући касно, мислим да је поноћ већ била прошла.

Значи, дужина туре: 200 км (поново сам мало кружио око куће у Лесковцу, да бих пребацио тај магични број 200).

Ово ми је била четврта најдужа вожња бициклом у животу (имам и 301 и 292 км са недавног пута до Београда, као и 208 км из 2002. године).

http://blog.b92.net

Поделите:
1 reply
  1. Dusan Maletic
    Dusan Maletic says:

    Ideja za trasu: Usce->Studenica->Rudno->Studenica->Ivanjica
    Lepota, nije dugacka trasa no ima puno uzbrdice, narocito Studenica->Rudno, sto sam kao mladji redovno mogao no sad…
    (Vecina je dobar asfalt, mali saobracaj no najveci deo Studenica->Rudno je makadam, na mestima los)

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *