DRAGOLJUB ZBILJIĆ: Najvažnije u Srbiji 2017 – nova borba za srpsku azbuku

0
10
Podelite:

Posle hiljadugodišnjih zabrana srpske azbuke (kad blaže, kad žešće), a posle piosebno žestoke zabrane srpske ćirilice i naređšene njene zamene hrvatskom abecedom (gajicom) među Srbima izvan Srbije i u Srbiji tokom okupacije u Prvom svetskom ratu (1914-1918), a naročito uspešno originalnim zločinačkim poduhvatom komunističke vlasti u Jugoslaviji i u Srbiji u vreme čuvenog Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom/hrvatskosrpskom jeziku (1954) kada je „mudra“ a neograničena bilo čime i kime vlast Josipa Broza smišljeno od gotovo stopostotnog i većinskog u celoj Jugoslaviji srpskog pisma ćirilice nametnula kao daleko većinsko pismo hrvatsku poznatu abecedu (gajicu) – Srbima je, kombinacijom raznih zabluda i nasilja vlasti, Srbima je toliko „oslađena“ nametana hrvatska latinica (posebno žestoko i vreme NDH), da su, tobož dobrovoljno usvojili to njima neprijateljski nametano pismo kao daleko većinsko već krajem sedamdesetih godina 20. veka. Srbi su tako slomljeni tek od „domaće“ vlasti da u ogromnoj većini umesto prirodne navike na svoje pismo, prihvatili navuiku na njima smišljeno nametnuto tuđše pismo.

U tom zločinačkom poduhvatu „domaće“ komunističke vlasti sa zloupotrebljenim srpskim lingvistima u zamisli da Srbi zamene svoje hiljadugodišnje ćiriličko pismo latiničkim pismom uspeo je kombinujući čisto nasilje preko jugoslovenske i srpske administracije koja je besomučno i neskriveno forsirala hrvatsku abecedu širom Jugoslavije i podjednako u Republicvi Srbiji kao delu Jugoslavije..Taj uspeh i polatiničenje Srba sve do 90 odsto u javnoj upotrebi srpsko(hrvatsko)g jezika a takvo je stanje i danas.

Da nije bilo pojave izvesne slobode i nove srpske vlasti posle razbijanja Jugoslavije da sprovede ustavnu zaštitu srpske ćirilice posle 1990. godine, danas bi, verovatno, cela Srbija i svi Srbi u njoj i izvan nje svi pisali samo hrvatskim pismom i verovatno bi više malo ko znao da čita ono što je ranije bilo objavljeno srpskim pismom.

Vlast je najpre u Ustavu iz 1990. donela odredbu koja je usvojena na refrendumu, u kojoj je srpska ćirilica dobila jasnu prednost. I od tada, mada i nešto pre toga i pre tog Ustava, nova vlast je srpsku savršenu ćirilicu vratila svuda u Srbiji u upotrebu makar u njenim užim ustanovama. Zahvaljujući vlastima ćirilica je u odredbi Člana 10. novog Ustava iz 2006. dobila status jedinog pisma. U odredbi službeni jezik i ćiriličko pismo su dobili status kakav je morao biti među Srbima uvek. Međutim, srpski lingvisti nisu hteli da u struci i u Pravopisu srpskoga jezika Matice srpske prate ustavnu odredbu, jer su oni shvatili da jedino oni imaju pravo da izigraju Ustav, da Ustav jedino za njih ne važi. I tako i zato u javnoj upotrebi jezika Srba i u Srbiji i izvan Srbije i danas je srpska ćirilica u sirotinjskom procentu od tek desetak odsto.

I vlast je opet ove godine, na njenomm izmaku započela novu brobu za ćirilicu, najviše zahvaljujući Ministarstvu kulture i informisanja s Vladanom Vukosavljevićem na čelu. Moguće je da su na njih uticale hiljade naših zahteva iz udruženja za zaštitu ćirilice da se ona dovede u status jedinog srpskog pisma, kako je to bilo ranije i kako to jasno stoji u rečenom Članu 10. Ustava Srbije.

I tako, srećom, već nekoliko meeseci u Srbiji i među Srbima izvan Srbije (posebno u Republici Srpskoj)  vodi se javna borba za srpski jezik i njegovo pismo ćirilicu. Tu borbi započela je država Srbija od njenog osamostaljenja od Jugoslavije, tačnije od vremena kada su „bratski narodi“ razbili Jugoslaviju uz pomoć stranih sila po osnovi njihovih ciljeva i interesa.

Za Jugoslavijom i danas žali dosta Srba, ali to su, uglavnom oni Srbi koji još nisu shvatili da je ta država u startu bila privremena kategorija. Jedini su Srbi vaspitavani da im je to trajna država. Svi drugi su je u startu smatrali privremenom tvorevinom jer su u njoj samo privremeno videli samo svoje interese. Drugi ih nisu zanimali, posebno ne oni (Srbi) koji su, zarad osnivanja zajedničke države, najpre, u prvom pokušaju, dali svoju državnost, a u drugom pokušaju i svoje kraljevstvo. Jedina je dobra strana te novoosnovane zajedničke države bila ta što su Srbi tada prvi put gotovo svi živeli u jednoj državi. Drugi takvu potrebu nisu imali, a prihvatili su život u novoj državi samo s jednim ciljem: da u budućnosdti, u pogodnom trenutku, napuste „izjahanu ragu“ i zasnuju svoje čiste nacionalne države u kojoj će Srbe i druge manjine svesti na beznačajnu brojku (ako treba i ubijanjem i/li proterivanjem Srba, što se ponavljalo nekoliko puta).

Što se države Jugoslavije tiče, tu su se pametni Srbi pomirili u saznanju da je to mračan i poguban period u istoriji Srba, a onaj manji deo Srba koji se s tim još nije pomirio, pomiriće se kada, po Božjoj volji, napuste ovaj svet i odnesu svoje najveće zablude sa sobom. I neka nova borba nekih Srba za neku novu Jugoslaviju bila bi unapred osuđena na siguran novi gubitak, tada još tragičniji nego ovaj gubitak iz našeg vremena. Jer svako novo učenje na svojim greškama sve nas mora više koštati. Škola uvek košta a ponavljanje je tek preskupo.

Duhovni život i identitet čuvaju i Srbiju i Srpstvo

Ostala je Srbima borba da stvaraju bolji život i da sačuvaju sebe pre svega duhovno, jer bez duhovnog očuvanja, borba za goli život i materijalno gotovo ne znači ništa vredno.

U toj borbi za goli život, poseban cilj mora da bude očuvanje i negovanje srpske kulture, a u njoj naročito srpskog jezika i njegovog pisma ćirilice. I ta borba je počela onda kada je izgubljena borba za Jugoslaviju. To je bilo krajem osamdesetih godina 20. veka. Borbu je počela srpska država, tj., razume se, njene institucije države i politike. Nažalost, u toj borbi bilo je normalno da prednjače i daju rešenja institucije u kojima se plaćeno od narodnih para vodi naučnostručna borba za srpski jezik i pismo. Nažalost, u toj borbi srpski lingvisti su se pogrešno borili, pa je ispalo da su oni, u stvari, tu borbu ometali. Ubacivali su samo, kako se i vreme „titoslavije/brozoslavije“ govorilo, „klipove u točkove“.

Srpski lingvisti nisu hteli ni da se vrati ime srpskom jeziku. Društvo za srpskohrvatski jezik nije dalo saglasnost ni 1990. godine da se zaboravi na promašen lingvistički projekat „srpskohrvatski jezik“, niti su hteli da promene ime SANU-ovog Instituta za srpskohrcvatski jezik. Tada je spomenuto Društvo za srpskohrvatski jezik dalo zvanično saopđštenje u kome su tvrdili da u novom Ustavu Srbije iz 1990. jezik Srba treba da ostane „srpskohrvatski jezik“ i da u normi toga jezika ostane njihovo čuveno „bogatstvo dvoazbučja“ ili dva ravnopravna pisma, svejedno što su videli da pisma ne mogu biti ravnopravna. Oni čak ni danas ne shvataju da su Hrvati još 1954. godine, u vreme donošenja Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom/hrvatskosrpskom jeziku, mislili normalno na ravnopravnost te vrste da Hrvati svoj jezik pišu samo svojim pismom, za njih sačinjenoj tzv. gajici, jednim posebnim latiničkim pismom skrpljenim na osnovu opšte latinice uz preuzimanje nekih znakova iz češkog i poljskog latiničkog pisma. Reč je „preslikanom“ srpskom ćiriličkom pismu, ali ne u potpunosti, jer su tri slova ostala da se pišu sa po dva znaka.

Država ostala bez praktične pomoći plaćenih lingvista

Srpski političari su, ipak, već 1991. godine, s pravom, uveli ponovo naziv srpski jezik, protivno mišljenju srpskih lingvista, čime su, praktično, lingviste doveli pred svršen čin i, opet protivno volji lingvista, dali izvesnu prednost srpskom pismu ćirilici, ali se nisu usudili da, bez volje lingvista vrate normalno rešenje pitanja srpske ćirilice na jednoazbučje, što je u rešenju pitanja pisma unisona praksa cele Evriope i sveta u svim druguim jezicima. Srpska država je, dakle, ipak nešto uradila za srpski jezik i njegovu ćirilicu. Lingvisti su bili i ostali u tome pravi kočničari. Jedino što su uradili jeste to da su formalno na tablama institucija i njihovih kabineta ispisali ćirilicom naziv „srpski jezik“ i zamenili su ime Instituta za srpskohrvatski jezik u Institut za srpski jezik. To je sve što su lingvisti uradili deklarativno. Pa ni u tome nisu odustalui od sačinjavanja Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. Tako je i danas: Institut za srpski jezik sačinjava i dalje rečnik nepostojećeg „srpskohrvatskog jezika“!

Kada smo mi u srpskom društvu videli da od lingvista nema nikakve pomoći državi u stvarnoj borbi za srpski jezik i srpsko pismo (ćirilicu), sirotinjski a stvarno zabrinuti za budućnost svoga jezika i pisma, osnovali smo Udruženje za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica“ (Novi Sad, 2001). U početku smo pridobili i uključili u besolatni rad neke lingviste (najpre univerzitetske profesore Dragoljuba Petrovića i Matu Pižuricu, onda nam se sam priključio časni čovek prof. dr Drago Ćupić, a prof. dr Miloš Kovačević uključio se kao naš lični prijatelj pridobijen našom formulacijom da je „Ćirilica srpsko pismo, a latinica pismo srpskog jezika“. Taktički smo zadržali i latinicu, jer je nismo isključili latiničko pismo smatrajući samo ćirilicu srpskim pismom, ali smo hrvatskom jeziku ostavili njihovu latinicu, a zbog lingvističke činjenice da su Hrvati preimenovali onaj jezik koji su prihvatili od Vuka Karadžića, smatrali smo hrvatskzu latinicu „pismom srpskog jezika“, ali s jedinom stvarnom mišlju da Srbi treba svoj jezik da pišu samo svojim ćiriličkim pismom. Uspelo nam je da naša gledišta predočimo mr Branislavu Brboriću, koji je bio višedecenijski radnik u Ministarstvu kulture Srbije, i on je, na sreću „Ćirilice“ shvatio da smo mi u pravu. On će kasnije biti jedini poznatiji lingvista koji je od „rasnog“ zastupnika „bogatstva dvoazbučja“ brzo shvatio da se srpska ćirilica može sačuvati samo u „suštinskom jednoazbučju“. On je, jedini od poznatijih lingvista, do sada objavio stručnonaučni rad „Za suštinsko jednoazbučje“ (Nova Zora (br. 5, maj 2005). Nažalost, te godine smo ga izgubili, neočekuivano rano umro je pa nije stigao da spasavanju ćirilice pomogne i u praksi. Da je on danas živ i da je u Ministarstvu kulture, gotovo da smo sigurni da bi on od 2005. do danas sproveo jednoazbučje u Pravopisu srpskog jezika i školstvu i školstvu. A to je jedini mogući praktičan način za vraćanje života srpskom pismu.

Spomenuti lingvisti (osim časnog D. Ćupića koji je ubrzo takođše preminuo, posle smrti B. Brborića ubrzo su se sasvim isključili iz rada „Ćirilice“ jer su shvatili da tu za njih nema ni „hleba“ ni priznanja od njihovih kolega koji su svi, automatski, bili na liniji „ravnopravnosti pisama“, uz ponekada blaga priznanja da ćirilici treba davati „prednost“. Princip je njihov bio kao jedan naslov u jednim dnevnim novinama „Štititi ćirilicu, ali ne zapostavljati latinicu“. Gde su to oni naučili, nije nam jasno kad nikada nikome u nekom drugom jeziku (recimo engleskom) nije palo na pamet da kažu: „Štititi latinicu, ali ne zapostavljari ćirilicu“!

Svetle u tami dela „Ćirilice“ (2001) i zalaganje Branislava Brborića…  

Ipak, iako     je „Ćirilica“ uglavnom ostali sa srednjoškolskim profesorskim snagama, ona je uspela da objavi dvadesetak knjiga u kojima je toliko ubedljivo sasečeno stručnonaučno mišljenje srpskih lingvista koje je po ćirilicu pokazano kao najveće štetočinstvo, nezabeleženo do sada u istoriji svetske lingvistike.

Zahvaljujući najviše spominjanom B. Brboriću, „Ćirilici“ je uspelo da narod u Ustavu iz 2006. u Članu 10. „progura“ jedinu ispravnu odredbu da su „u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo“, naravno, bez ikakvog spominjanja tuđeg pisma u vezi sa srpskim jezikom. Međutim, najviše zahvaljujući srpskim lingvistima, ta odredba je od lingvista izigrana u Pravopisu srpskoga jezika Matice srpske iz 2010. a u školstvu je ostalo da se i dalje srpski jezik uči i predstavlja na dva pisma. S takvim srpskim lingvistima i takvim školstvom srpska azbuka javno nije makla od svojih desetak procenata u korišćenju srpskog jezika. Država (uzak krug državnih institucija) ostala je još od osamdesetih godina da uglavnom koristi ćirilicu. Ali, to u javnosti nije moglo da preokrene smišljeno nametnutu naviku Srbima da svoj jezik pišu tuđim pismom. U toj borbi za ćirilicu, čak su se pojavili neki srpski lingvisti i filolozi (predvodnici rusista R. Marojević i književni kritičar P. Milosavljević koji su poznatu hrvatsku gajicu prozvali „srpska latinica“; Milosavljević je čak, na osnovu falsifikovanog reprint izdanja 1987. Prvog srpskog bukvara  Vuka Karadžića pronašao da je to pismo sastavio sam Vuk, iako ga je Vuk žestoko kritikovao) koji su, i pored činjenice da su Srbi u Srbiji prvi put posle zabrane ćirilice u okupaciji u Prvom svetskom ratu, prisvojili to hrvatsko pismo i priključili ga „srpskoj kulturnoj baštini“. Oni su čak išli toliko daleko da su tvrduili da će, prisvajanjem tog tuđeg pisma, „sačuvati“ srpski jezik i dubrovačku književnost, kao da se književnost čuva samo pismom, a ne jezikom. Dubrovačka književnost je pisana zapadnom varijantom srpskog jezika, a latiničko pismo u njoj bilo je posledica činjenice da su ti Srbi katolici bili primorani napuste ćirilicu i da ta dela pišu latinicom, čiji je sastav sličan današnjoj hrvatskoj latinici, ali nije podudaran. Tako i Hrvati, kada su prihvatili vukovski srpski jezik, za njih je moralo biti stvoreno latiničko pismo, jer nije bilo nikakve šanse da Hrvati, kao katolici, vujkovski srpski pišu srpskom (pravoslavnom) ćirilicom.

Većina lingvista praktični kočničari i danas

Ove (2017) godine država Srbija (pre svega Ministarstvo kulture i informisanja) započelo je ponovo borbu za srpski jezik i ćirilicu. Opet bez vidnije i praktičnije pomoći srpskih lingvista iako ih je Ministarstvo kulture pozvalo u pomoć. Nas iz udruženja za zaštitu ćirilice ovoga puta nisu zvali, mislili su da je dovoljno da zovu u pomoć stručnjake iz Matice srpske, SANU-ovog Instituta za srpski jezik i iz Odbora za standardizaciju srpskog jezika. I sačinili su s njima Predlog strategije razvoja kulture Srbije (naravno u Strategiji deo „Negovanje srpskog jezika i ćirilice“) i Predlog zakona o zaštiti ćirilice.

Mi smo iz „Ćirilice“ (Novi Sad, 2001) jedva uspeli (posle više molbi) da nas ministar kulture Vladan Vukosavljević sa saradnicima primi na razgovor koji je morao biti, zbog njihove „zauzetosti“, sveden na nešto više od pola sata.. Naišli smo na verbalno razumevanje i podršku, ali smo ostali u ubeđenju da ćemo mi, na žalost ćirilice i našu žalost, biti u pravu. Očigledno, Ministarstvo nije dobilo ni saglasnost ni podršku srpskih lingvista da su džabe zakoni i verbalne podrške ćirilici, uz malo smanjenje poreza ako neko u pisanju srpskog jezika koristi srpsko pismo ćirilicu, ako se ne učini preokret u dosadašnjoj državnoj i lingvističkoj pogrešnoj i nesvrhovitoj borbi za srpsku ćirilicu i njen siguran opstanak među Srbima.. A taj neizbežan preokret ne može da znači ništa drugo do ugledanje na opštu evropsku i svetsku praksu u rešavanju pitanja pisma kao u svim drugim jezicima Evrope i sveta, gde niko ne čuva svoj jezik s domaćim pismom u statusu alternativnosti: ili svoje ili tuđše pismo. Dakle, nigde ne postoji mogućnost, osim kod Srba, da se jezik alternativno piše dvopismom, i svojim i tuđim pismom. Svuda je u Evriopiu i svetu, jednom jeziku i potrebno i sasvim dovoljno jedno pismo. Ko ima svoje pismo, nikad ga u pisanju svog jezika ne zamenjuje tuđim pismom.

Tu praksu i lingvističku činjenicu nisu srpski lingvisti još predočuili srpskoj državi, u ovom slučaju Ministarstvu kulture. I ministar i njegovi saradnici priznali su nam da je to naše mišljenje njima blisko i da nas podržavaju u tome, ali su nam „objasnili“ da se to ne može odmah ostvariti, pa zato predlažu da se u smanjenom porezu „stimuliše“ pisanje knjiga ćirilicom i štampanje novina. U tome su se saglasili lingvisti verujući da je to svrsishodan način za vraćanje života gotovo već proteranom i zamnjenom srpskom pismu ćirilici.

U Matici srpskoj pravopisci i 2010. sramotno izigrali ustavnu odredbu o srpskom jeziku i pismu u Članu 10. Ustava Srbije (2006)

Srpski lingvisti su, dakle, glavni kočničari i danas u borbi za ćirilicu. A njihova objašnjenja su zapanjujuća: ako izbacimo iz norme srpskog jezika hrvatsko pismo, „Hrvati će nam uzeti jezik“ (ponovo će ga uzeti(!), „uzeće nam dubrovačku književnost“ (!). Prema tome, za srpske lingviste, Hrvati nam ništa ne mogu „uzeti“ samo ako to njihovo latiničko pismo smatramo „i srpskim“ i ako ga obavezno zadržimo u normi srpskog jezika kao alternativno pismo. Srpski lingvisti su toliko nespremni da shvate da nema tog zakona i te novčane stimulacije zbog kojih će narod shvatiti koje je njegovo pismo ako mu to ne objasniš i da će većinsku nametnutu naviku na tuđe pismo preko škole i administarcije još u vreme Jugoslavije sâm promeniti i vratiti se većinski svom pismu.

Srpski lingvisti kao da su stvarno pojeli na tone bunike pa sada i oni govore o potrebi „borbe za ćirilicu“ misleći da će narod u sebi prelomiti i sada izabrati svoje pismo iako su ga lingvisti svojim propisima naučili da je i to „srpsko pismo“. Umesto da objasne zašto je korisno da nauče i znaju da upotrebe to hrvatsko pismo, ali da svoj jezik treba da pišu uvek samo svojim pismom i da sačine pravopisnu normu samo na tom pismu. I da navedu u njemu kao hrvatski pravopisci koji su zapisali u njihovom Pravopisu: „Hrvatski jezik danas se piše latinicom“ (dakle, kao u celoj Evropi i svetu: jedno pismo za jedan jezik). Jednom rečenicom osigurali su u svojoj baštini ono što je, eventualno, do sada objavljeno ćirilicom: „Sve ono što su Hrvati do sada objavili ćirilicom takođe pripada hrvatskoj kulturnoj baštibni.“

Mi nismo sigurni da srpski lingvisti prate u svetu makar ono što iz lingvistike objavljuju Hrvati. Kad bi pratili, valjda bi se na njih makar u rešenju pitanja pisma ugledali, ako već to ne znaju i ne prate u evropskoj i svetskoj lingvistici. A ako to prate, neshvatljivo je kako da to, u vezi s rešenjem pitanja pisma, još ne razumeju. Ili, zašto neće da razumeju.

Zaključak

Prema svemu ukratko rečenom, može i mora samo jedno da se zaključi. Ne zna se baš tačno da li voljno ili nevoljno, ali i srpska država i srpski stručnjaci za jezik i pismo čini se da su shvatili da treba voditi borbu za srpski jezik i srpsku azbuku, mada je očigledno da u toj borbi oni niti imaju neophodnog žara, niti imaju nužan stepen upornosti niti sami veruju da će se nešto vredno postići. Deluju kao da im je to samo uzgredan cilj, a nešto drugo im je od toga važnije na umu: državnicima da čuvaju vlast, a lingvistima da uđu u trku za sigurnu sinekuru u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti gde naučnici jedino imaju siguran život u svom sirotom narodu. Stoga se može i mora zaključiti da i srpska država i srpski lingvisti nemaju u tome ni jasan cilj ni taktiku borbe. Nažalost, s takvim ciljem i s takvom (nesaglasnom s praksom u Evropi i svetu) taktikom u borbi za srpski jezik i pismo ni jezik ni pismo ne mogu biti na dobitku. I, nažalost, samo će se nastaviti slabljenje srpske duhovnosti i identiteta. Siromaštvo se ne može tako pobediti. A sve je tu, na dohvat ruke. Ali i država i lingvisti nikako da se čvrsto uhvate za cilj i za u Evropi i svetu proverenu taktiku u (o)čuvanju i srpskog jezika i, pogotovo, srpskog pisma ćirilice. Potreban je preokret. Srbi, a posebno njihove državne, naučne i školske institucije, treba da shvate da smo odavno otišli toliko daleko u siromašnje i propadanje da bez istinskog preokreta po ugledu na naprednu praksu u svetu ne možemo ništa kod sebe popraviti i svoj život i život svojih potomaka osigurati. Srbi ne mogu sačuvati biološki trajno svoje živote, ali ako ne čuvaju svoj jezik i pismo kako ih svi drugi čuvaju, Srbi ne mogu sačuvati svoje duhovne živote i ne mogu sačuvati trajanje budućih generacija Srba.

Najznačajnije u oblasti duhovnosti što se Srbima dogodilo u ovoj 2017. godini na zalsku jeste početak nove vorbe za vraćanje srpske azbuke. Braćo Srbi, sramotno je da i dalje krademo tuđe pismo, misleći da je srpsko. Ono što od pisma nije nikad sačinjavano ni sačinjeno da bude srpsko niti može niti jeste srpsko. Shvatimo da je „srpska latinica“ smišljena laž od lingvista serbokroatista da bi Srbi izgubili jdino svoje istinsko opštesrpsko pismo nu korist dugo nametan hrvatske abecede. Hrvati znaju sami da čuvaju svoje gajičko pismo i glupo je da mi njima „pomažemo“ u čuvanju tog pisma tako što ćemo ga svojatati i njime svoje pismo i dalje zamenjivati.

 

 

Iskra

Podelite:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here