Милош Дојчиновић: Руска душа и Аустријски закони

Поделите:

Једне хладне ноћи, током снажне вејавице која је дувала из свих праваца, чули су се ситни кораци, попут гажења стиропола, како полако улазе у локалну биртију незнаног назива.

Неиспаван преголемих ноћи и сумрака, као какав преварени интелектуалац, запутио се ка шанку, који је деловао све даље и даље, иако су му факат кораци били све дужи и дужи.

Ухватио се извесни Срба обема шакама, које су милиле прстима из предугачког капута, дрвену закуцану даску од шанка, те наслонио свој румени образ о њу, не би ли умилио шамар који је малопре добио.

Просторија је била мистично тиха, светла су била погашена осим једног чудноватог фењера, који је светлуцао прикључен о акумулатор. Неколико човека је седело и чинило већину у несувислој мањини, дајући необичну атмосферу, локалној биртији још увек непознатог имена и још нејаснијих граница између ње и локалног хотела испред.

,,Где је овде тоалет?“ – промрљао је Срба себи у браду иако није видео никога испред себе.

,,Реците господине, шта желите?“ – приупитао је извесни шанкер, који се трептајем ока, честицом секунде, појавио испред неуслужене муштерије.

Срба пикирајући поглед у конобареве њежне очи, почне мрмљати о сопственим потребама: ,, Где је овде ВЦ? Не видим га нигде, он треба би ти ту негде, као свугде, али овде код нас га, штета, нема“.

Конобар циничним осмехом и ситном гестакулацијом чела да госту да изјада своје муке у потпуности.

,,Ја…ја сам навикао одмах са врата…да ту буду. Одмах чим уђем да дохватим руком кваку, где је овде…“

,,Само напред господине, онда скрените лево, уместо десно“ – прекине га конобар са обавијеном крпом око лакта.

,,Чекај, чекај…зар то није било десно, колико се сећам?“ – збуни се гост у биртијској тишини.

,,Видите, ми мењамо наша места вршења грађанских дужности, оно што је било десно, сад је лево.. исто и ово, погледајте, овај прозор је некад био тамо, где је зацементиран. Он је гледао на исток.Ту су се кроз њега некада виђале најлепше површине леда и снега“ – објасни конобар.

,,Ма добро пусти то, одох ја..уф“ – крену Срба

,,Само када се вратите, наручите нешто од пића. Таква је процедура господине“ – обрати му се још један пут пристојни конобар.

Вејавица је некако близу поноћи нагло престала. Гости су гасили задње цигарете у пиксле, а неки и на коцкасте столњаке. Други су пак мрзовољно напуштали објекат док су телима одгуривали дрвене столице, како би прошли кроз кафански амбијент.

Убрзо је биртија чекала једног госта. А један чуваркућа, једног човека. Тишина је била све тиша и тиша.

,, Ух, да само мало прилегнем. Да седнем. Уби ме ова моја глава. Много размишљам о решењима којих нема. Па кој, мој онда и размишљам. Покушавам да се сконцентришем на свет око себе који све мање и мање разумем јер је безличан“

,,Желите ли нешто попити?“ – прекину га конобар, гледајући га тупим и насмејаним погледом право у очи.

Срба ће на то: ,,Видите господине, ја нисам пијан. Ја само покушавам да схватим где ми је кућа? Знате мене су оставили неки моји пријатељи…не бих сад о томе..“

,,Наставите, наставите…“ – охрабрује га конобар.

,,Ма шта вас боли брига и ко сам ја и шта сам и одакле сам. Али добро причаћу јер немам са ким ни да причам. Уосталом, шта ме се тиче, биртија ионако више не ради за данас“

Конобар је био у усправном положају са наслоњеним рукама на дрвени шанк. Деловао је попут кипа који не мрда и стапа се са амбијентом. Изгледао је заинтересовано да чује још коју тужну причу од својих муштерија. Узео је столицу и сео, док је рибао своје последње испрљане чаше, претворио се сав у ухо да испоштује званог госта – ,,Само ви наставите, имамо времена на претек, толико је испрљаног посуђа остало неопрано, а сутра ујутру газда долази. Правите ми друштво, изјадајте се, биће ми досадно без вас“.

,,Нема ту шта много да се каже буразеру“ – промрља Срба трљајући око и настави : ,,Ја сам човек који је изгубио себе. Ја се осећам као да сам овде био некада, у овој биртији, као да сам ту пустио своје корене и живео“

,,Сви смо ми негде живели, а сада само живимо, а да не знамо чији смо“ – прекину га конобар, дувајући у суху чашу од вискија.

,,Ја вала знам чији сам, али ми недозвољавају да будем оно што јесам. Не трабуњај много о тим новокомпонованим филозофирањима да нације не постоје, него ми наточи нешто да разбистрим мисли“.

,,Хоћете ли виски? Ево кућа части, знамо да немате?“

,,Ма, ајде сипај, нека иде живот ионако је све отишло дођавола“ – промрља Срба себи у браду.

,,Наставите, наставите“ – речему конобар.

,,Где сам стао. А, па видите овако…“ – чеше се незванични гост док званично саопштава : ,, Ја имам један проблем. Ја верујем да је ова биртија била некад моја кућа.“

Конобар га оштро и озбиљно погледа док му сипа прве капљице пића у чашу – ,,Све је ваше што је наше, или обратно. Сви смо ми једно иако то никада нећемо бити. У праву сте, ово је ваша кућа јер нема те где ноћас спавати“

,,Искрено ни немам. Ја се код своје куће и не осећам као код куће. Моја рахметли кућа је постала куплерај – гостиона, а да ме зато нико није ни питао – машући прстом, Срба удели констатацију.

,,Знате, некада је довољна само једна спона, да би се ствари промениле“ – упозори конобар

,,А јели? Врло су чудне реакције у свету. Да нас сам џелат, сутра сам жртва. Могу бити што год пожелите“ – закључује Срба

Конобар, задржавајући свој поглед, покуша да наспе још мало пића, док га изненада прекине питање:

,,А где су ови гости, ови овде што су били иза мене. Где нестадоше тако брзо?“

,, Нестали су јер је тако неко хтео. Нестали су као снежна пахуљица, а и ја ћу можда нестати, ако то неко буде желео“ – изусти конобар.

,, Да знаш да си у праву. Овде ће у овој биртији многе ствари нестати. Овој биртији је потребан рад, ред и дисциплина! Да не буде стајалиште за којекакве белосветске пробисвете!Започетак ћу узети чекић и разбићу онај бетон тамо. Тамо где је био прозор. Потребан ми је поглед ка изласку сунца“- упре прст бирцуз у оближњи зид.

,,А ти сад иди тамо. Овај виски је лош. Иди тамо, до краја шанка“ – промрља мрзовољно Срба позваном конобару.

,,Шта ће те да пијете у име кафане газда?“ – упита келнер цинично насмејано.

,,Наточи ми једну Руску душу и два Аустријска закона, леба ти“ – рече Срба.

Аутор Милош Дојчиновић

Поделите:
1 reply
  1. Петар Гордић
    Петар Гордић says:

    Ја се код своје куће и не осећам као код куће … одувао си га, Милоше, да се тако колоквијално изразим! Треба да радиш мало на овом тексту, може добра драма да се напише. Изазива доста асоцијација и има добар крај!

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *