Miloš Dojčinović: Ruska duša i Austrijski zakoni

Podelite:

Jedne hladne noći, tokom snažne vejavice koja je duvala iz svih pravaca, čuli su se sitni koraci, poput gaženja stiropola, kako polako ulaze u lokalnu birtiju neznanog naziva.

Neispavan pregolemih noći i sumraka, kao kakav prevareni intelektualac, zaputio se ka šanku, koji je delovao sve dalje i dalje, iako su mu fakat koraci bili sve duži i duži.

Uhvatio se izvesni Srba obema šakama, koje su milile prstima iz predugačkog kaputa, drvenu zakucanu dasku od šanka, te naslonio svoj rumeni obraz o nju, ne bi li umilio šamar koji je malopre dobio.

Prostorija je bila mistično tiha, svetla su bila pogašena osim jednog čudnovatog fenjera, koji je svetlucao priključen o akumulator. Nekoliko čoveka je sedelo i činilo većinu u nesuvisloj manjini, dajući neobičnu atmosferu, lokalnoj birtiji još uvek nepoznatog imena i još nejasnijih granica između nje i lokalnog hotela ispred.

,,Gde je ovde toalet?“ – promrljao je Srba sebi u bradu iako nije video nikoga ispred sebe.

,,Recite gospodine, šta želite?“ – priupitao je izvesni šanker, koji se treptajem oka, česticom sekunde, pojavio ispred neuslužene mušterije.

Srba pikirajući pogled u konobareve nježne oči, počne mrmljati o sopstvenim potrebama: ,, Gde je ovde VC? Ne vidim ga nigde, on treba bi ti tu negde, kao svugde, ali ovde kod nas ga, šteta, nema“.

Konobar ciničnim osmehom i sitnom gestakulacijom čela da gostu da izjada svoje muke u potpunosti.

,,Ja…ja sam navikao odmah sa vrata…da tu budu. Odmah čim uđem da dohvatim rukom kvaku, gde je ovde…“

,,Samo napred gospodine, onda skrenite levo, umesto desno“ – prekine ga konobar sa obavijenom krpom oko lakta.

,,Čekaj, čekaj…zar to nije bilo desno, koliko se sećam?“ – zbuni se gost u birtijskoj tišini.

,,Vidite, mi menjamo naša mesta vršenja građanskih dužnosti, ono što je bilo desno, sad je levo.. isto i ovo, pogledajte, ovaj prozor je nekad bio tamo, gde je zacementiran. On je gledao na istok.Tu su se kroz njega nekada viđale najlepše površine leda i snega“ – objasni konobar.

,,Ma dobro pusti to, odoh ja..uf“ – krenu Srba

,,Samo kada se vratite, naručite nešto od pića. Takva je procedura gospodine“ – obrati mu se još jedan put pristojni konobar.

Vejavica je nekako blizu ponoći naglo prestala. Gosti su gasili zadnje cigarete u piksle, a neki i na kockaste stolnjake. Drugi su pak mrzovoljno napuštali objekat dok su telima odgurivali drvene stolice, kako bi prošli kroz kafanski ambijent.

Ubrzo je birtija čekala jednog gosta. A jedan čuvarkuća, jednog čoveka. Tišina je bila sve tiša i tiša.

,, Uh, da samo malo prilegnem. Da sednem. Ubi me ova moja glava. Mnogo razmišljam o rešenjima kojih nema. Pa koj, moj onda i razmišljam. Pokušavam da se skoncentrišem na svet oko sebe koji sve manje i manje razumem jer je bezličan“

,,Želite li nešto popiti?“ – prekinu ga konobar, gledajući ga tupim i nasmejanim pogledom pravo u oči.

Srba će na to: ,,Vidite gospodine, ja nisam pijan. Ja samo pokušavam da shvatim gde mi je kuća? Znate mene su ostavili neki moji prijatelji…ne bih sad o tome..“

,,Nastavite, nastavite…“ – ohrabruje ga konobar.

,,Ma šta vas boli briga i ko sam ja i šta sam i odakle sam. Ali dobro pričaću jer nemam sa kim ni da pričam. Uostalom, šta me se tiče, birtija ionako više ne radi za danas“

Konobar je bio u uspravnom položaju sa naslonjenim rukama na drveni šank. Delovao je poput kipa koji ne mrda i stapa se sa ambijentom. Izgledao je zainteresovano da čuje još koju tužnu priču od svojih mušterija. Uzeo je stolicu i seo, dok je ribao svoje poslednje isprljane čaše, pretvorio se sav u uho da ispoštuje zvanog gosta – ,,Samo vi nastavite, imamo vremena na pretek, toliko je isprljanog posuđa ostalo neoprano, a sutra ujutru gazda dolazi. Pravite mi društvo, izjadajte se, biće mi dosadno bez vas“.

,,Nema tu šta mnogo da se kaže burazeru“ – promrlja Srba trljajući oko i nastavi : ,,Ja sam čovek koji je izgubio sebe. Ja se osećam kao da sam ovde bio nekada, u ovoj birtiji, kao da sam tu pustio svoje korene i živeo“

,,Svi smo mi negde živeli, a sada samo živimo, a da ne znamo čiji smo“ – prekinu ga konobar, duvajući u suhu čašu od viskija.

,,Ja vala znam čiji sam, ali mi nedozvoljavaju da budem ono što jesam. Ne trabunjaj mnogo o tim novokomponovanim filozofiranjima da nacije ne postoje, nego mi natoči nešto da razbistrim misli“.

,,Hoćete li viski? Evo kuća časti, znamo da nemate?“

,,Ma, ajde sipaj, neka ide život ionako je sve otišlo dođavola“ – promrlja Srba sebi u bradu.

,,Nastavite, nastavite“ – rečemu konobar.

,,Gde sam stao. A, pa vidite ovako…“ – češe se nezvanični gost dok zvanično saopštava : ,, Ja imam jedan problem. Ja verujem da je ova birtija bila nekad moja kuća.“

Konobar ga oštro i ozbiljno pogleda dok mu sipa prve kapljice pića u čašu – ,,Sve je vaše što je naše, ili obratno. Svi smo mi jedno iako to nikada nećemo biti. U pravu ste, ovo je vaša kuća jer nema te gde noćas spavati“

,,Iskreno ni nemam. Ja se kod svoje kuće i ne osećam kao kod kuće. Moja rahmetli kuća je postala kupleraj – gostiona, a da me zato niko nije ni pitao – mašući prstom, Srba udeli konstataciju.

,,Znate, nekada je dovoljna samo jedna spona, da bi se stvari promenile“ – upozori konobar

,,A jeli? Vrlo su čudne reakcije u svetu. Da nas sam dželat, sutra sam žrtva. Mogu biti što god poželite“ – zaključuje Srba

Konobar, zadržavajući svoj pogled, pokuša da naspe još malo pića, dok ga iznenada prekine pitanje:

,,A gde su ovi gosti, ovi ovde što su bili iza mene. Gde nestadoše tako brzo?“

,, Nestali su jer je tako neko hteo. Nestali su kao snežna pahuljica, a i ja ću možda nestati, ako to neko bude želeo“ – izusti konobar.

,, Da znaš da si u pravu. Ovde će u ovoj birtiji mnoge stvari nestati. Ovoj birtiji je potreban rad, red i disciplina! Da ne bude stajalište za kojekakve belosvetske probisvete!Započetak ću uzeti čekić i razbiću onaj beton tamo. Tamo gde je bio prozor. Potreban mi je pogled ka izlasku sunca“- upre prst bircuz u obližnji zid.

,,A ti sad idi tamo. Ovaj viski je loš. Idi tamo, do kraja šanka“ – promrlja mrzovoljno Srba pozvanom konobaru.

,,Šta će te da pijete u ime kafane gazda?“ – upita kelner cinično nasmejano.

,,Natoči mi jednu Rusku dušu i dva Austrijska zakona, leba ti“ – reče Srba.

Autor Miloš Dojčinović

Podelite:
1 reply
  1. Petar Gordić
    Petar Gordić says:

    Ja se kod svoje kuće i ne osećam kao kod kuće … oduvao si ga, Miloše, da se tako kolokvijalno izrazim! Treba da radiš malo na ovom tekstu, može dobra drama da se napiše. Izaziva dosta asocijacija i ima dobar kraj!

    Odgovori

Ostavite komentar

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *