ПАВЛЕ СМЕДЕРЕВАЦ – Борац за самосталну СРПСКУ ЦРКВУ

Поделите:

Падом Српске Деспотовине, тешка времена су наступила за Српску цркву. Након смрти патријарха Арсенија II, због великог турског данка и расула у држави, нови патријарх није ни биран. Охридска архиепископија је постепено почела преузимати области Пећке патријаршије. Амбиције Охрида да под своју власт стави не само српску, већ и бугарску цркву датирају још од прије пада Србије. Манојло Палеолог, византијски цар, је још 1410. потврдио Охриду права на епархије српске и бугарске цркве које су се нашле под Турцима током првог вала њихових освајања. Треба напоменути да Османско царство није званично укинуло Српску цркву. Истина је да је султановим ферманом из 1520-их потврђено потчињавање Српске црке Охриду, али овим је турска власт само потврђивала постојеће стање на терену. Српски црквени живот је преживио пошасти турских освајања и наставио је пуном снагом. Османска Турска је у почетку своје владавине на Балкану давала више слободе хришћанима, тако да имамо примјере тимара које су посједовали српски манастири као што је био случај са Раваницом. 16. вијек је био прекретница за Србе. Све је мање било наде да ће хришћанска Европа сломити моћ Османлија, тако да су многи Срби одлучили да, макар привремено, одустану од борбе са Турцима. За Србе је било нарочито тешко то што нису имали своју цркву. Један човјек ће покушати то да промијени: смедеревски митрополит Павле.

Павле се 1530/1. уз подршку турских мјесних власти прогласио српским патријархом. Наравно, охридски архиеписком Прохор се са овим није могао помирити те је Павла на сабору одржаном 15. марта 1532. у Охриду осудио те га искључио из цркве. Ипак Павле није био заустављен те је чак успио заробити Прохора. Павле је имао планове да под своју управу стави и Охридску архиепископију. Ипак, Прохор је успио побјећи из тамнице и отићи код самог султана Кануни Сулејмана. Султан је тада одлучио да се Прохор врати на свој положај, а да сабор охридске цркве одлучи шта даље. Ову одлуку је подржавао и васељенски патријарх. Са овом одлуком, Павлова судбина је била запечаћена. 20. јула 1541. на сабору Павле је осуђен, заједно са својим присталицама, лесновским епископом Неофитом, кратовским епископом Пахомијем и зворничким епископом Теофаном. Турске мјесне власти, које су до тада нагињале Павлу, нису се смјеле успротивити одлукама овога сабора које је прихватио и сам султан. Митрополиту Павлу се након тога губи даљи траг. Иако је овај покушај био неуспјешан, указао је Порти незадовољство Срба због охридске управе над њиховом црквом. На крају ће Срби ипак добити што су хтјели и 1557. ће Патријаршија бити обновљена.

На слици: Прохор Охридски

Извор: Фејсбук страница Историја Срба

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *