Реља Рашовић: Доба Кали и две кашике

Поделите:

Данас се лако човеку може десити да доживи различита стања незадовољства, туге, љутње, усамљености и страха за своју будућност која се може граничити са осећајем бесмисла, а ако прошетамо улицама и погледамо у очи већини људи, ипак се може видети ређе једно безбрижно стање радости без неког нарочитог разлога, слободе и оне искре насмејане доброте лишене несреће човека који се тегобно бори за своју егзистенцију, заинтересован пре свега само да некако преживи и прегура дан. Очигледно је, све је мање светла у очима људи.

Друштва у којима живимо све више прождиру човека, ритам и начини на који се функционише данас, односи којима тумачимо блискост и пријатељства, све се креће у циљу да свима ишчупа онај грам преостале доброте из срца, и да човек као бесна звер буде сведен као биолошка форма на искључиво његово преживљавање и задовољење различитих похлепа као неких слабих утеха којима се може привремено побећи и анестезирати се од таквог несрећног постојања. И у том преживљавању, човек је наравно сам.
Kолико је очигледно да су старе цивилизације биле одрживе хиљадама година, исто толико је поражавајуће да у глобалним неолибералним друштвима за само коју деценију се дешавају распади и дезинтеграције у које је тешко поверовати иако се то све дешава испред наших често недовољно аналитичних и још мање пажљивих погледа.

Управо од тих старих цивилизација и њихових религија можемо наћи многе за нас врло неопходне показатеље. Интересантно је говорити како чак и у политеистичким езотеријским духовностима митолошке Индије, старим хиљадама година се налазе исти укази на космички хаос који можемо видети да глобално постаје део наших живота све више са једном прогресијом која се не може лако зауставити свидело се то нама или не.

По хиндуистичкој космологији ми се налазимо у задњем циклусу који је почео пре 5 хиљада година. Доба демона Kали, отелотворења свих зала, десетог и задњега Аватара бога Вишну, представља уједно и задњи циклус у нашој историји. Kао једна јака симболика, у првобитној Сатyа Југи, које представља доба истине и правде, Дхарма (чија је суштина поступање и владање собом по принципима врлина) бива осликана симболом краве која хода на четири ноге, док она на жалост у доба Kали Југе једва на једној нози храмље.
У времену Kали, хиндуисти сматрају да је човек најудаљенији од Бога а самим тим неодвојиво и од пута врилна. Нека од њихових пророчанстава о „крају“ времена (есхатологији), говоре о драстичном опадању религиозности, чистоте, морала и милосрђа, на следеће начине :

Пуњење стомака ће бити главна преокупација човека за живота и тај који је арогантан и самовољан бунтовник, биће прихваћен као човек истине. Убиства ће бити уобичајена и чиниће се из ситних разлога. Бес, похота и его (нешто што је суштина западне цивилизације) биће на највишем месту у људским животима. Неће постојати брига, љубав и благонаклоност у људским односима (отуђеност и себичлук који постаје све израженији и очигледнији са млађим генерацијама све више захвата друштва). Људи постају све више болесни и нездрави (о чему фармакоиндустрија одлично сведочи и на чему обилно профитира). Женственост и мужевност ће бити искључиво мерени по умећу у кревету (на шта указује промискуитетни менталитет данашњих људи, где жене губе способност да буду мајке а мушкарцима престаје да буде битно да буду заштитници својих породица већ се окрећу само својим ниским интересима). Тај који може да одржи породицу ће бити сматран за човека са великом вештином и умећем (јер правих породица ће бити све мање и мање, што се данас управо и дешава). Особа ће бити сматрана неуспехом и гледаће се на њу као на инфериорно биће ако је сиромашна (како је Орвел говорио опасно је бити гладан, тада људи пожеле да вас ударе). Бракови ће се склапати искључиво вербално, а особа која буде наступала јавно, сматраће да је за то довљно да се окупа (чини ми се да о томе сведоче најбоље наши ријалити програми и старлете).

Све то о чему су говорили ови тачни, потресни и далекосежни увиди стари хиљадама година , сасвим се лепо осликава у временима у којима и данас живимо, али чини ми се да се човек никада не треба водити неком перверзном фасцинацијом апокалипсе већ увек треба посматрати ствари заиста какве јесу, али са циљем проналажења својих координата у таквом изопаченом систему, уз развијање различитих начина одбране и одржавања своје унутрашње хигијене да би дишући барем у себи могао осетити чист ваздух.

Гледајући сва та зла око себе, лако можемо изгубити и оно мало доброте што је у нама остало, али то само по себи не сме да буде нити циљ нити ризик којем се излажемо оваквим размишљањима. Иако сам овде говорио о хиндуизму и негативним социјалним феноменима са којима се стално срећемо, наш пут унутрашње очуваности је увек био и увек ће бити кроз хришћанство и Христа. Човек на индивидуалном нивоу стално може радити на оплемењивању себе, трудећи се да прави максималну унутрашњу дистанцу од свих отровних дејстава којима је изложен дневно, али када су друштво и заједница у питању постоји управо једна хришћанска прича која на тако једноставан начин говори о свему и даје решење… Наша људска суштина никада није била таква да живимо изоловано јер тада постепено порпадамо у нашим несрећама. Невезано од политике и система у којем се налазимо, увек су нам били потребни људи који брину о нама и ми који бринемо о њима, та узајамна подршка у којој се осећамо вољеним и безбедним, која нам животне борбе чини толико лакшим и даје им један дубок смисао, којег смо као изоловане јединке скоро потпуно лишени, и на жалост у тој слепој окренутости само ка себи заборавили смо оно најосновније… Та хришћанска прича гласи овако :

-„Једном човјеку се посрећило да види Бога и покушавајући да сазна најважније човек рече :“Господе, ја бих желео да видим Рај и Пакао. Господ је узео човека за руку и одвео га до двоје врата. Отворивши једна, видели су велики округли сто са великом чинијом у центру. Чинија је била пуна хране која је мирисала тако укусно да је ишла вода на уста. Око стола су седели људи – изгледало је да су били исцрпљени, болесни и умирали од глади. На руци сваког човјека била је причвршц́ена кашика са веома дугачком дршком. Лако су могли да дохвате храну, али нису могли да принесу кашику до уста. Вид њихове несреће просто је поражавао. „Сада си видио Пакао“ – рекао је Господ. Пришли су другим вратима. Отворивши их, виђели су исти такав велики округли сто, исту такву велику чинију напуњену укусном храном. Па чак и људи око стола имали су потпуно исте кашике. Али сви су изгледали задовољно, сито и срећно. „Не разумем “ – рекао је човјек. „То је једноставно“ – одговори Господ. „Ови су научили да хране једни друге. Они тамо мисле само на себе“.

 

Реља Рашовић

ВИДОВДАН

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *