Relja Rašović: Doba Kali i dve kašike

1
8
Podelite:

Danas se lako čoveku može desiti da doživi različita stanja nezadovoljstva, tuge, ljutnje, usamljenosti i straha za svoju budućnost koja se može graničiti sa osećajem besmisla, a ako prošetamo ulicama i pogledamo u oči većini ljudi, ipak se može videti ređe jedno bezbrižno stanje radosti bez nekog naročitog razloga, slobode i one iskre nasmejane dobrote lišene nesreće čoveka koji se tegobno bori za svoju egzistenciju, zainteresovan pre svega samo da nekako preživi i pregura dan. Očigledno je, sve je manje svetla u očima ljudi.

Društva u kojima živimo sve više proždiru čoveka, ritam i načini na koji se funkcioniše danas, odnosi kojima tumačimo bliskost i prijateljstva, sve se kreće u cilju da svima iščupa onaj gram preostale dobrote iz srca, i da čovek kao besna zver bude sveden kao biološka forma na isključivo njegovo preživljavanje i zadovoljenje različitih pohlepa kao nekih slabih uteha kojima se može privremeno pobeći i anestezirati se od takvog nesrećnog postojanja. I u tom preživljavanju, čovek je naravno sam.
Koliko je očigledno da su stare civilizacije bile održive hiljadama godina, isto toliko je poražavajuće da u globalnim neoliberalnim društvima za samo koju deceniju se dešavaju raspadi i dezintegracije u koje je teško poverovati iako se to sve dešava ispred naših često nedovoljno analitičnih i još manje pažljivih pogleda.

Upravo od tih starih civilizacija i njihovih religija možemo naći mnoge za nas vrlo neophodne pokazatelje. Interesantno je govoriti kako čak i u politeističkim ezoterijskim duhovnostima mitološke Indije, starim hiljadama godina se nalaze isti ukazi na kosmički haos koji možemo videti da globalno postaje deo naših života sve više sa jednom progresijom koja se ne može lako zaustaviti svidelo se to nama ili ne.

Po hinduističkoj kosmologiji mi se nalazimo u zadnjem ciklusu koji je počeo pre 5 hiljada godina. Doba demona Kali, otelotvorenja svih zala, desetog i zadnjega Avatara boga Višnu, predstavlja ujedno i zadnji ciklus u našoj istoriji. Kao jedna jaka simbolika, u prvobitnoj Satya Jugi, koje predstavlja doba istine i pravde, Dharma (čija je suština postupanje i vladanje sobom po principima vrlina) biva oslikana simbolom krave koja hoda na četiri noge, dok ona na žalost u doba Kali Juge jedva na jednoj nozi hramlje.
U vremenu Kali, hinduisti smatraju da je čovek najudaljeniji od Boga a samim tim neodvojivo i od puta vrilna. Neka od njihovih proročanstava o „kraju“ vremena (eshatologiji), govore o drastičnom opadanju religioznosti, čistote, morala i milosrđa, na sledeće načine :

Punjenje stomaka će biti glavna preokupacija čoveka za života i taj koji je arogantan i samovoljan buntovnik, biće prihvaćen kao čovek istine. Ubistva će biti uobičajena i činiće se iz sitnih razloga. Bes, pohota i ego (nešto što je suština zapadne civilizacije) biće na najvišem mestu u ljudskim životima. Neće postojati briga, ljubav i blagonaklonost u ljudskim odnosima (otuđenost i sebičluk koji postaje sve izraženiji i očigledniji sa mlađim generacijama sve više zahvata društva). Ljudi postaju sve više bolesni i nezdravi (o čemu farmakoindustrija odlično svedoči i na čemu obilno profitira). Ženstvenost i muževnost će biti isključivo mereni po umeću u krevetu (na šta ukazuje promiskuitetni mentalitet današnjih ljudi, gde žene gube sposobnost da budu majke a muškarcima prestaje da bude bitno da budu zaštitnici svojih porodica već se okreću samo svojim niskim interesima). Taj koji može da održi porodicu će biti smatran za čoveka sa velikom veštinom i umećem (jer pravih porodica će biti sve manje i manje, što se danas upravo i dešava). Osoba će biti smatrana neuspehom i gledaće se na nju kao na inferiorno biće ako je siromašna (kako je Orvel govorio opasno je biti gladan, tada ljudi požele da vas udare). Brakovi će se sklapati isključivo verbalno, a osoba koja bude nastupala javno, smatraće da je za to dovljno da se okupa (čini mi se da o tome svedoče najbolje naši rijaliti programi i starlete).

Sve to o čemu su govorili ovi tačni, potresni i dalekosežni uvidi stari hiljadama godina , sasvim se lepo oslikava u vremenima u kojima i danas živimo, ali čini mi se da se čovek nikada ne treba voditi nekom perverznom fascinacijom apokalipse već uvek treba posmatrati stvari zaista kakve jesu, ali sa ciljem pronalaženja svojih koordinata u takvom izopačenom sistemu, uz razvijanje različitih načina odbrane i održavanja svoje unutrašnje higijene da bi dišući barem u sebi mogao osetiti čist vazduh.

Gledajući sva ta zla oko sebe, lako možemo izgubiti i ono malo dobrote što je u nama ostalo, ali to samo po sebi ne sme da bude niti cilj niti rizik kojem se izlažemo ovakvim razmišljanjima. Iako sam ovde govorio o hinduizmu i negativnim socijalnim fenomenima sa kojima se stalno srećemo, naš put unutrašnje očuvanosti je uvek bio i uvek će biti kroz hrišćanstvo i Hrista. Čovek na individualnom nivou stalno može raditi na oplemenjivanju sebe, trudeći se da pravi maksimalnu unutrašnju distancu od svih otrovnih dejstava kojima je izložen dnevno, ali kada su društvo i zajednica u pitanju postoji upravo jedna hrišćanska priča koja na tako jednostavan način govori o svemu i daje rešenje… Naša ljudska suština nikada nije bila takva da živimo izolovano jer tada postepeno porpadamo u našim nesrećama. Nevezano od politike i sistema u kojem se nalazimo, uvek su nam bili potrebni ljudi koji brinu o nama i mi koji brinemo o njima, ta uzajamna podrška u kojoj se osećamo voljenim i bezbednim, koja nam životne borbe čini toliko lakšim i daje im jedan dubok smisao, kojeg smo kao izolovane jedinke skoro potpuno lišeni, i na žalost u toj slepoj okrenutosti samo ka sebi zaboravili smo ono najosnovnije… Ta hrišćanska priča glasi ovako :

-„Jednom čovjeku se posrećilo da vidi Boga i pokušavajući da sazna najvažnije čovek reče :“Gospode, ja bih želeo da vidim Raj i Pakao. Gospod je uzeo čoveka za ruku i odveo ga do dvoje vrata. Otvorivši jedna, videli su veliki okrugli sto sa velikom činijom u centru. Činija je bila puna hrane koja je mirisala tako ukusno da je išla voda na usta. Oko stola su sedeli ljudi – izgledalo je da su bili iscrpljeni, bolesni i umirali od gladi. Na ruci svakog čovjeka bila je pričvršćena kašika sa veoma dugačkom drškom. Lako su mogli da dohvate hranu, ali nisu mogli da prinesu kašiku do usta. Vid njihove nesreće prosto je poražavao. „Sada si vidio Pakao“ – rekao je Gospod. Prišli su drugim vratima. Otvorivši ih, viđeli su isti takav veliki okrugli sto, istu takvu veliku činiju napunjenu ukusnom hranom. Pa čak i ljudi oko stola imali su potpuno iste kašike. Ali svi su izgledali zadovoljno, sito i srećno. „Ne razumem “ – rekao je čovjek. „To je jednostavno“ – odgovori Gospod. „Ovi su naučili da hrane jedni druge. Oni tamo misle samo na sebe“.

 

Relja Rašović

VIDOVDAN

Podelite:

1 COMMENT

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here