Mr Danijel Igrec: Srbija između idealističke i realističke percepcije EU

Podelite:

U poslednje vreme sve više primećujem kako u Srbiji uzima maha jedna zanimljiva (društveno-politička) pojava. Pojava koju najbolje mogu da opišem u dve reči: „obmanjivanje javnosti„. Fenomen lažnog izveštavanja i plasiranja dezinformacija postao je toliko popularan da ga uveliko koriste razne unutrašnje strukture, bile one (evroatlantski orijentisani) deo državne politike ili deo (prozapadnog) nevladinog sektora. Njihov cilj je da utiču na formiranje „poželjnog“ javnog raspoloženja i sa njihovim interesima kompatibilne političke klime u srpskom društvu.

Među takvim primerima medijskog obmanjivanja želim posebno da izdvojim one pokušaje koji za cilj imaju da ubede srpsku javnost u „neophodnost i apsolutnu ispravnost“ evropskog puta naše države.

Odnos prema EU je segment spoljne politike ove države koji zadire direktno u samu srž njenog suvereniteta, ima ozbiljne reprekusije na polju zaštite njenih državnih interesa i presudne implikacije na živote njenih građana. Zbog toga je od krucijalne važnosti da građani imaju priliku da se uključe u proces definisanja tog odnosa, a condicio sine qua non takvog društvenog diskurza je da se na transparentan, istinit i efikasan način informišu o svim posledicama daljeg kretanja ka EU.

U tom kontekstu nedopustivo je da se (i to mimo očigledne činjenice da je prema istraživanjima javnog mnjenja velika većina građana protiv politike ulaska u EU po svaku cenu) favorizuje isključivo mišljenje onih koji evropski put Srbije predstavljaju maltene kao „svetu dužnost“ svake vlasti, a njenim građanima (kao jedinu prihvatljivu) nameću sliku o EU kao garantu srpskog suvereniteta, spasitelju srpske države i motoru srpske ekonomije, oduzimajući im pri tom pravo na vlastito kritičko mišljenje.

Raznorazni štampani i elektronski mediji drugosrbijanskog političkog pola koji se rado hvale svojim „objektivnim i nezavisnim“ izveštavanjem (krijući pri tome da su zapravo gole ispostave stranog uticaja u Srbiji) puni su konstatacija pojedinih „političkih analitičara“ u kojima se kao „neprikosnovena istina“ iznosi teza da bi Srbija „sticanjem punopravnog članstva u EU postala ravnopravan član sa ostalim državama članicama i dobila stvarnu mogućnost uticaja i učešća u procesu kreiranja evropske politike„.

Tvrde čak kako Srbija kao deo EU ne bi bila u obavezi da ispunjava sve što joj stigne iz Brisela, a samo članstvo bilo bi, navodno, „najbolji garant zaštite njenih vitalnih državnih i nacionalnih interesa„.

Ali već samo jedan kratak osvrt na institucionalno ustrojstvo i političko-pravni sistem EU dovoljan je da se uoči nekoliko očiglednih činjenica zbog kojih gornje konstatacije odmah padaju u vodu:

1.) Danom ulaska u EU na teritoriji države članice automatski prestaju da se primenjuju svi oni nacionalni propisi koje (prema potpuno proizvoljnom i arbitrarnom tumačenju) Brisel proglasi za neskladne sa pravnim poretkom Unije.

2.) Preko 60% zakonodavstva koje se primenjuje u državama članicama EU donosi direktno briselska birokratija koja zaseda funkcije u evropskim institucijama

Nacionalni parlamenti postaju samo „ukrasni dekor“, jer stvarne poluge odlučivanja preuzimaju Evropska komisija, Savet EU i Evropski parlament.

3.) Evropska unija nije međuvladna već supranacionalna tvorevina koja počiva na negaciji državnog suvereniteta koji je sa država članica prenet na briselske institucije. Što se samog procesa donošenja odluka u institucijama u EU tiče treba istaći da je on u poslednjih 20 godina, a naročito nakon usvajanja Amsterdamskog akta i Lisabonskog ugovora obeležen trendom smanjivanja broja onih tema o kojima države odlučuju konsenzusom. Time je spisak tema o kojima se odlučuje većinom glasova znatno duži nego pre, dok je odlučivanje saglasnošću svih postalo stvar prošlosti.

Lisabonskim ugovorom učvršćen je mehanizam većinskog odlučivanja takozvanom dvostrukom većinom. On podrazumeva da će odluka biti doneta ako za nju glasaju predstavnici većine zemalja članica (bez obzira na njihovu veličinu), uz uslov da je istovremeno podrže zemlje koje imaju bar 65 odsto stanovništva EU.

Drugim rečima, da bi jedna odluka bila usvojena, nije dovoljno da za nju glasa samo prosta većina malih članica, već je neophodno da je podrže i najveće, odnosno najmnogoljudnije zemlje članice EU. A svaka od zemalja članica EU, u zavisnosti od broja stanovnika, ima i odgovarajući broj glasova kojima se određuje njena glasačka “težina”. Tako, recimo, već sad od ukupno 345 glasova koji su raspoređeni na sve zemlje članice, Malta ima samo tri, a Nemačka, kao najmnogoljudnija zemlja članica EU, 29 glasova.

4.) Države EU koje se tretiraju kao članice „drugog i trećeg reda“ (a u tu grupu prema briselskim kriterijumima spada i Srbija) u procesu kreiranja evropske politike učestvuju samo na prvi pogled. One su prisutne samo simbolički i to radi stvaranja privida da je EU „reprezentativna i ravnopravna zajednica suverenih država„. Uistinu, glavni krojači evropske politike nalaze se u Briselu, Berlinu, Parizu (pa i Londonu i Vašingtonu), a (nikada) ne u Pragu, Atini, Ljubljani, Bratislavi, Budimpešti ili (pod uslovom ostvarenog članstva) u Beogradu.

5.) Ulaskom u EU države članice bivaju u potpunosti izložene neoliberalnom modelu ekonomske politike koji se najviše oslikava u porastu javnog duga i budžetskog deficita,  ubrzanom rastu stope nezaposlenosti, masovnim migracijama mlađe populacije i visoko obrazovanog kadra u razvijenije države članice, rapidnom padu životnog standarda, itd.  Ovo nisu samo prazne reči već činjenice utemeljene u stvarnosti. Kao primer uzmimo ekonomsku sliku Hrvatske i Slovačke i videćemo da je samo par godina nakon ulaska u EU budžetski deficit Slovačke porastao za preko 10 puta (sa 400 miliona na 4,4 milijarde eura) dok je stopa nezaposlenosti u ovoj zemlji viša za čak 5% u odnosu na period pre članstva u Uniji. U julu 2010. godine je objavljeno da 175.000 Slovaka živi i radi u inostranstvu, što je bilo za oko 24 odsto više nego 2006. godine. Dakle, kao i u Poljskoj, Estoniji, Bugarskoj i Rumuniji slovački građani beže iz „evropskog raja“ koji je navodno nastupio u njihovoj zemlji nakon ulaska u EU.

Još gora situacija je u Hrvatskoj gde je prema podacima OECD-a u protekle dve godine zemlju napustilo čak 186.000 ljudi, dok je preko 50 posto građana Hrvatske izjavilo da sa novim „evropskim“ platama ne mogu da pokriju ni elementarne životne troškove a kamoli da sebi priušte išta drugo.

Još se dobro sećam kako su u periodu pre hrvatskog članstva u EU i u toj zemlji mnogi „napredni“ analitičari (kao i danas u Srbiji) uveravali građane da će i oni steći pravo da ravnopravno odlučuju za evropskim stolom, a na kraju, kad su ušli u Uniju, ispalo je da zapravo oni ne odlučujemo ni o čemu.

Posle navedenog ne mogu, a da ne primetim da su gornje konstatacije o „osnaživanju pozicije Beograda“ ulaskom u EU neosnovane i kontradiktorne i da po svoj prilici služe isključivo u svrhu manipulisanja javnim mnjenjem, zavođenja srpske javnosti i pružanja legitimiteta petooktobarskoj politici „bezalternativnih“ evropskih integracija. Građani Srbije tako postaju meta smišljenog spinovanja i žrtve izvrtanja činjenica kako bi se ubedili da će u EU naći „rešenje svih svojih problema“, a prećutkuje im se istina da je Unija zapravo glavni uzrok svih tih problema.

Ne može tek tako da se ignoriše činjenica da se Srbija u evropskim integracijama nalazi već punih 17 godina, a da još uvek ne postoji jasna evropska perspektiva njenog ulaska u EU. Sve ono što je naša država za svoju „posvećenost procesu pridruživanja“ zauzvrat dobila su degradacija suvereniteta, otimanje Kosova i Metohije, urušavanje nacionalne ekonomije i predaja svih važnih strateških državnih i društvenih resursa u ruke briselske autokratije.

Drugim rečima, čitav dosadašnji proces evrointegracija Srbije obeležen je jednostranim ispunjavanjem želja Brisela i Vašingtona bez ikakvog uvažavanja barem minimuma srpskih državnih i nacionalnih interesa. Od naše države konstantno je traženo da na putu u „obećanu zemlju“ čini ustupke u korist svega i svačega, ali ponajmanje u korist svoga naroda.

U svojevrsnom nedostatku celovite i koherentne nacionalne i državotvorne politike Srbija već dugi niz godina luta u pronalaženju svog „mesta pod evropskim suncem“ što za direktnu posledicu ima njeno sve veće udaljavanje od ostvarenja strateških državnih i nacionalnih interesa njenog naroda. Da li oni koji govore da EU nema održivu zamenu shvataju da su uslov za evropske integracije Srbije suspenzija njenog Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Rusijom, uvođenje sankcija toj državi (što bi se neminovno odrazilo i na polju energetske stabilnosti naše države) i prekid izuzetno povoljnih finansijskih i trgovinskih aranžmana sa Narodnom Republikom Kinom? Razumeju li oni da će politika upornog insistiranja da srpski državni brod po svaku cenu ostane na evropskom kursu za direktnu posledicu imati ozbiljno narušavanje strateški izuzetno važnih odnosa Beograda sa Moskvom i Pekingom kao ključnim međunarodnim garantima našeg suvereniteta i nezavisnosti?!

U takvim okolnostima stav da će Srbija (na kraju svog evropskog puta kome se, ruku na srce, uopšte ni ne nazire kraj) višestruko profitirati od ulaska u EU mogu da zastupaju samo oni kojima su integritet države i njeni interesi poslednja rupa na svirali. Slušajući njih sada ispada da su evrointegracije zapravo najveći trn u oku Brisela i Vašingtona, a Beogradu jedina slamka spasa jer će samo putem punopravnog članstva u EU moći da sačuva svoju stabilnost i teritorijalnu celovitost. Da li su gospoda analitičari zaboravili da su Ahtisarijev plan, EULEKS, zaključivanje separatnog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa tzv. Kosovom i otvaranje posebnog Poglavlja 35 sa Beogradom (iz kojeg jasno proističe da Brisel nikada neće dopustiti da Srbija postane deo EU sa Kosovom i Metohijom u svom sastavu) odluke prositekle iz briselsko-vašingtonske strategije zaokruživanja tzv. kosovske (a time i velikoalbanske) državnosti na Balkanu?!

Zbog čega građanima otvoreno ne kažu da su evrointegracije samo sredstvo za desetkovanje Srbije i njenu izolaciju od tokova međunarodne politike o čemu svedoče i reči Vilijama Vimera, bivšeg predsednika Parlamentarne skupštine OEBS-a, koji je već 2000. godine nekadašnjem nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu uputio pismo u kome se navodi da je cilj Amerike i njenih saveznika da se Srbija „trajno isključi iz evropskog razvoja„.

I posle svega neki (još uvek) tvrde kako je ulazak u EU zapravo u interesu Srbije jer time ona „stiče pravo da brani sebe„. Draga gospodo, insistiranjem na daljem putu ka EU Srbija uskoro neće imati šta da brani (i odbrani). Ona neće ni postojati kao država već kao briselska kolonija na marginama propale i „u više brzina“ podeljene EU.

 

Mr Danijel Igrec

VIDOVDAN

Podelite:
8 replies
  1. Petar Maljevic
    Petar Maljevic says:

    Pro Sovjetsko-zelotska strana ne obmanjuje javnost, zar ne ? Hahah Vasa strana joj u lice laze i maltene kaze vi Srbi ste glupi i mozemo da vas vecno lazemo kao od 1943 do danas.

    Odgovori
  2. Srpsko ko(p)ljence
    Srpsko ko(p)ljence says:

    Nikad nije kasno „primjetiti“ tu opaku pojavu „obmanjivanje javnosti“; cak ni onda kada na to paznju vise ne obracaju cak ni kukci…

    Odgovori
  3. Reperkusije
    Reperkusije says:

    a ne reprekusije.To sto je u Srbiji vecina ili ,barem, polovina protiv ulaska u EU, a u parlamentu ima 10% antiEU srtanaka, pre par godina bez DSS, Dveri i SRS, nijedan procenat, dovoljno govori o „demokratiji“ u Srbiji.EU bi pobedila na referendumu, jer bi on pocivao na zastrasivnju siromastvom (ekonomski opstanak drzave je namerno doveden u zavisnost od EU) i ratom, a gotovo prihvacena nezavisnost KiM, smanjuje mogucnost politickih argumenata protiv.Ostaju samo crkva i Rusija, a protiv njih se vec duze vreme vodi medijski rat.

    Odgovori
  4. Zvonce
    Zvonce says:

    Ma ne boj se Danijele, od tog posla nema ništa, nego daj da im ,,ćapimo“ nešto para koliko maksimalno možemo da pokrijemo štetu koju nam naneše! Valjda smo se dovoljno ,,istrenirali i edukovali za implementaciju raznih alata EU“? Biće to ,,blokbaster sapunica“ do beskraja.

    Odgovori

Ostavite komentar

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *