Сасвим обичан живот српског сељака Карађорђа!

Поделите:

Ђорђе Петровић Карађорђе (1752-1817), вожд Првог српског устанка и оснивач династије Карађорђевића, је био домаћин каква му у Шумадији „равна није било“. Поред жене Јелене (рођ. Јовановић), шесторо деце (Сава, Сара, Полексија, Стаменка, Алекса и Александар), мајке, браће и сестара, он је своје имање у Тополи волео сам да одржава. У мирно доба умео је и по неколико стотина оваца и свиња потпуно сам да гаји и од тога да се сасвим пристојно издржава. Сам је и крчио, копао, орао, косио, баш као и сви тадашњи шумадијски сељаци. Током све ређих домаћинских радова за које би једва нашао времена кад је почео устанак, једном приликом је искривио руску златну колајну коју је носио на прсима док је навлачио гвоздене обруче на бурад. Њу му је уручио руски царски изасланик Константин Константинович Родофиникин.
Као изразито побожан човек, Карађорђе је постио сваке среде и петка и сва четири велика поста, као и Аранђеловицу коју је тада народ увео као пост пред Аранђеловдан. Говорило се да је у „јелу и пићу био смеран за причу: погача и папула уз пост; а погача и суво месо уз мрс“. Уз то, није се одвајао и од чутурице добре шумадијске ракије и то би за њега била „најбоља гозба“. Иако није био неки свирач, био је и одличан играч и волео је да се ухвати у народно коло.
И одело је носио као други сељаци. „На глави шубару (под којом је често био фес); на ногама опанке, или некад чизме; даље: сељачку кошуљу, јелек, чакшире, појас и листове, иза којих се је помаљао стрховит пиштољ, за који се не памти да је икад промашио“.
Као што се такође зна, Карађорђе је био врло високог раста. Неки кажу да је био виши од 205 цм и да се тада „у свој Србији није могао наћи човек који би био од Карађорђа растом виши и снагом јачи“.


Иако је био веома преке нарави, понекад поводљив и слаб на женску лепоту, народ га је беспоговорно слушао и поштовао од најранијих дана. Карађорђе је у бојеве увек ишао пешке са обичним редовима са којима је и најчешће проводио време, а знао је и географију устаничке Србије као свој џеп. По његовом убиству 1817. године народ је почео да долази на његов гроб у Радовању којом приликом су се пронели гласови како његов гроб исцељује што је наставило да живи у народу и кад је његово тело пребачено у Тополу. Кнегиња Љубица Обреновић је на гробу свог венчаног кума (и крштеног кума њеног сина првенца Петра) Карађорђа такође исцелила и своју смртно болесну децу Милана и Михаила након свеноћне молитве и бденија на самом гробном месту.

На слици: Карађорђев портрет који је насликао руски царски сликар Владимир Лукич Боровиковски током Карађорђевог боравка у Санкт-Петербургу 1816. године. Чува се у Народном музеју у Београду.

Извор: Милан Ђ, Милићевић, “Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба”, Београд: Спрска краљевска штампарија 1888, стр. 229.

ФБ страница Историја Срба

Поделите:
9 replies
  1. Lune
    Lune says:

    Hm,hmm…u,Vojvodini,Vrscu,podize secspomenik Karadjordju,dok im se,iznad glavama, viori zastava i grb,u spomen, pravog Prvog srpskog ustanka protiv turaka,pod vodjstvom ustanika Teodorom Nestorovicem,koji nema “ ni tablu“, Srbija,uporno ne priznaje taj,ustanak,,mnogo precKaradjordja.

    Одговори
  2. Србин
    Србин says:

    Недавно је отворена монументална изложба СМРТ КАРАЂОРЂА у историјском музеју Србије на тргу Николе Пашића у Београду

    Одговори
    • Lune
      Lune says:

      Hm,hmm…ko zna sta “ neki smeraju“, ispada,da je ubistvo Karadjordja “ tak normalno“..a, “ performans“ kad te vidim na balkonu,poznajem te po ziponu,koja se peva “ Dragoj“..sa buketom cveca, a,ona,sva zaljubljena pada “ u delovima“ sa balkona, u zagrljaj kaldrme,se ne prikazuje,sto zameram znamenitom “ reziseru monarhije“, clanu tzv “ krunskog saveta“..
      “ Obrenovici lete na kaldrmu,umesto na nebo“. Emiru od Nemanjica fon Kusturici.

      Одговори
      • Ђорђе Ивковић
        Ђорђе Ивковић says:

        Овај пут не помињемо масовне злочине због којих је Броз, Амброз или већ чији ли је Тито, сврстан у десет највећих масовних злочинаца ХХ века.
        Него, питање за овог лунатика Лунета: Колико је тај твој идол Тито у унутарпартијским обрачунима у КПЈ и, касније, у „дворским“ чисткама, убио својих блиских сарадника?
        На стотине сигурно.
        И, друго, зар вас титоисте баш није срамота што се до смрти умлатили праве српске јунаке попут војводе Бојовића и пуковника Гавриловића, и то у позним годинама, када више нису могли бити опасност за „ваш поредак“?
        Убили сте их само зато што су вам деде или очеве разлупали на Церу, Колубари и у пробоју Солунског фронта.

        И сад се ти и такве фуњаре некоме ругате?

        Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *